Pređi na sadržaj

Mihailo III Šišman

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihailo Šišman
Mihailo Šišman
Lični podaci
Puno imeMihailo Asen III
Datum rođenjanakon 1280.
Datum smrti1330.
Mesto smrtiZemljengrad, Drugo bugarsko carstvo
Grobcrkva Svetog Đorđa u Nagoričanu
Porodica
SupružnikAna Neda, Teodora Paleolog
PotomstvoJovan Stefan, Šišman, Mihailo, Ljudevit
RoditeljiŠišman I
DinastijaŠišmanovići
Bugarski car
Period1323-1330.
PrethodnikĐorđe II Terter
NaslednikJovan Stefan

Mihailo Asen III (bug. Михаил Асен III), često nazivan Mihailo Šišman (bug. Михаил Шишман) je bio bugarski car od 1323. do 1330. Tačna godina njegovog rođenja je nepoznata, ali pretpostavlja se da je rođen između 1280. i 1292. Bio je osnivač dinastije Šišmanovića, poslednje vladajuće dinastije Drugog bugarskog carstva. Nakon krunisanja Mihailo je koristio ime Asen da naglasi svoje veze sa dinastijom Asena, prvom vladajućom dinastijom Drugog bugarskog carstva.

Kao energičan i ambiciozan vladar, car Mihailo III Šišman je vodio agresivnu, ali i oportunističku spoljnu politiku protiv Vizantije i Srbije, što se okončalo katastrofalnim porazom u bici kod Velbužda, koja ga je koštala života. Car Mihailo III Šišman je bio poslednji srednjovekovni bugarski vladar koji je težio vojnoj i političkoj prevlasti na Balkanu i poslednji koji je pokušao da osvoji Carigrad. Nasledio ga je njegov sin car Jovan Stefan Šišman, a kasnije sestrić car Jovan Aleksandar Stracimirović, koji je preokrenuo Mihailovu politiku osnovavši savez sa Srbijom udajom svoje sestre Jelene za srpskog cara Dušana.

Uspon na vlast

[uredi | uredi izvor]
Bugarska u periodu Šišmanove vladavine

O ranom životu Mihaila III malo je poznato. Rođen je između 1280.[1] i 1292[2] godine. Sin je despota Šišmana Vidinskog i anonimne ćerke sevastokratora Petra i Ane-Teodore Asen, ćerke cara Jovana Asena II. Mihailo je daleki rođak svojih prethodnika, bugarskih vladara cara Teodora Svetoslava Tertera i cara Đorđa II Tertera. Nakon što je njegov otac sklopio mir sa srpskim vladarem Stefanom Urošem II Milutinom Nemanjićem (1292. godine), Mihailo je veren za Milutinovu ćerku Anu Nedu. Njih dvoje su se venčali 1298. ili 1299. godine[3]

Još od sredine 13. veka, oblast Vidin ima autonomiju i njome upravljaju despot Jakov Svetoslav (do 1276. godine), despot Šišman I (umro između 1308. i 1313. godine), a zatim i despot Mihailo Šišman. Despot Mihailo i njegov otac dobili su titulu despota od bugarskog vladara cara Teodora Svetoslava Tertera. Nakon smrti srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, despot Mihailo je bio u stanju da igra aktivniju političku ulogu u Trnovu, prestonici Bugarske. Ubrzo je postao jedan od vodećih plemića. Godine 1323, nakon smrti mladog cara Đorđa II Tertera, despot Mihailo Šišman izabran je za bugarskog cara od strane plemstva.[4] Prema mišljenju pojedinih istoričara, plemstvo se odlučilo za despota Mihaila Šišmana jer je pripadao dinastiji Asen[5] Mihailov brat Belaur nasledio ga je kao despot Vidina[6]

Rat sa Vizantijom

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Vizantijsko-bugarski ratovi

Period opadanja bugarske moći izazvan Terterovom smrću iskoristio je vizantijski car Andronik III Paleolog. Vizantinci upadaju u Trakiju i osvajaju veliki broj gradova uključujući i Jambol, Lardeju, Kteniju, Rusokastro, Pomorije, Sozopol i Carevo. Istovremeno, Vizantinci podržavaju Vojsila, brata bivšeg bugarskog cara Smileca, koji je kontrolisao teritoriju izemđu Balkanskih planina i Srednje Gore, od Slivena do Kopsisa.[7] Car Mihailo III Šišman je pokrenuo vojsku ka jugu dok je car Andronik III opseo Filipopolj. Odbranu grada vodio je Ivan Ruski. Opsada je završena neuspehom iako su Vizantinci koristili petospratne opsadne kule[7][8] Dok su Vizantinci bili angažovani oko Filipopolja, car Mihailo III Šišman je povratio izgubljene gradove u severoistočnoj Trakiji. Vizantinci se povlače[7]

Carica Ana Neda Nemanjić, prva žena cara Mihaila III Šišmana

Iako je car Mihailo III Šišman primorao Andronika III na povlačenje, Vizantinci ipak uspevaju da osvoje Filipopolj prilikom bugarske promene garnizona.[9] Car Mihailo III Šišman je uspeo da protera Vojsila i obnovi svoju vlast nad severnom i severoistočnom Trakijom (1324. godine).[10] Iste godine car Mihailo III Šišman napada vizantijske teritorije i napreduje ka Trajanopolisu i Viri. Car Andronik III je ponudio dvoboj jer mu je vojska bila brojčano slabija od Bugarske. Bugarski car Mihailo III je odbio uz sledeće reči koje navodi Jovan Kantakuzin[11] :

"Glup bi bio kovač koji umesto da uzme vrelo gvožđe kleštima, uzme ga rukama. I njega samog Bugari bi ismevali ako bi rizikovao ne svoju veliku i jaku vojsku već svoje telo".

Za vizantijskog cara Andronika III se pričalo da se razbesneo odgovorom i činjenicom da ga je nadmudrio. Međutim, car Mihailo III koji je bio obavešten o sukobu između cara - savladara Andronika III i cara Andronika II je nagovestio da bi mogao da pomogne caru Androniku III protiv njegovog dede u slučaju rata i vratio se u Bugarsku obećavajući da će uskoro početi pregovore.[12]

Vizantijski građanski rat

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Građanski rat dvojice Andronika
Car Andronik III Paleolog

Na savetu održanom u Carigradu odlučeno je da se ne preduzimaju kaznene ekspedicije protiv Bugarske. Car Mihailo III Šišman se razveo od carice Ane Nede Nemanjić Šišman i oženio Teodoru Paleologinu, tridesetpetogodišnju udovicu cara Teodora Svetoslava Tertera.[13] Tačni razlozi za to su nejasni. Mnogi istoričari objašnjavaju ovaj razvod pogoršanjem bugarsko-srpskih odnosa zbog prodiranja kralja Stefana Dečanskog u Makedoniju[14][15] Brak je učvrstio mirovni sporazum Bugarske i Vizantije. Granica je utvrđena na Filipopolj-Černomen-Sozopolj liniji[14] Sporazum je potpisan krajem jeseni 1324. godine. Car Mihailo III Šišman je narednih nekoliko godina proveo u miru sa svojim susedima[16]

Godine 1327. car Mihailo III Šišman se umešao u građanski rat stajući na stranu cara - savladara Andronika III. Njegov deda, car Andronik II, stekao je podršku Srbije. Car Mihailo III Šišman i car Andronik III Paleolog sreli su se kod Černomena (prema Nićiforu Grigori u Dimotici).[17] gde su zaključili savez protiv Srbije. Vizantijski car - savladar Andronik III obećao je Bugarskoj nekoliko gradova i veliku količinu novca.[18] Vizantijski car -savladar Andronik III je Bugarskoj obećao teritoriju sa nekoliko gradova i veliku sumu novca ako postane jedini car.[19] Na osnovu tog saveza, car Andronik III je stekao kontrolu nad Makedonijom, ali je njegov uspeh naterao cara Mihaila III Šišmana, koji je želeo produženi sukob unutar Vizantijskog carstva, da uđe u pregovore sa carem Andronikom II, nudeći vojnu podršku u zamenu za novac i ustupanje nekih pograničnih zemalja.[20] Bugarski vladar je iz Jambola poslao odred od 3.000 konjanika, kojim je komandovao Ivan Rus, da čuvaju Carsku palatu u Carigradu i cara Andronika II, ali je imao nameru da zarobi starog cara i osvoji grad. Upozoren od svog unuka, car Andronik II je razborito držao Bugare podalje od prestonice i svoje ličnosti. Kada je car Mihailo III Šišman shvatio da su njegovi planovi otkriveni, Ivanu je poslao pismo sa jednim perom da se povuče, što je značilo da se naređenja moraju odmah izvršiti.[21]

Posle pobede cara Andronika III nad njegovim dedom, car Mihailo III Šišman je pokušao da silom dobije neke zemlje. Napao je Trakiju juna 1328. godine, i opljačkao okolinu Vize, ali se povukao pre napredovanja cara Andronika III.[22] Još jedan obračun pred Adrijanopoljom 60 dana kasnije završen je bez bitke i obnovom mirovnog ugovora u oktobru 1328. godine, nakon čega se car Mihailo III Šišman vratio u svoju zemlju, ali ne pre nego što je obezbedio veliku novčanu nadoknadu.[23] Zauzvrat, Bugari su vratili tvrđavu Bukelon koju su zauzeli u početnim fazama kampanje.[24] Početkom sledeće godine bugarski car Mihailo III je zatražio lični sastanak sa svojim vizantijskim kolegom radi pregovora o konačnom sporazumu i zajedničkim vojnim operacijama protiv rastuće moći Srbije.[25] Na lokalitetu Krimni između Sozopolja i Anhijala potpisali su „trajni mir i večni savez“.[26]

Rat sa Srbijom

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Bitka kod Velbužda
Bitka kod Velbužda 1330. godine

Razvod od carice Ane Nede Nemanjić Šišman (1324. godine), pogoršao je odnose Bugarske i Srbije koji su bili dobri od početka 14. veka.[27] Carica Ana Neda Šišman morala je da napusti Trnovo sa svojim sinovima. Potražila je utočište kod svoga brata, kralja Stefana Dečanskog, kralja Srbije[14] Kralj Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić je upravo bio u ratu sa svojim rođakom, kraljem Stefanom Vladislavom II Nemanjićem, te nije bio u mogućnosti da ratuje sa Bugarima[13] Šišmanova pomoć kralju Stefanu Vladislavu II nije bila dovoljna. Kralj Stefan Uroš III Dečanski je u proleće 1324. godine, poslao budućeg srpskog arhiepiskopa Danila II da pregovara sa bugarskim carem Mihailom III u Trnovu. Danilova misija završena je neuspehom[17] Bugarska i Srbija ponovo su se suprotstavile jedna drugoj u vizantijskom građanskom ratu podržavajući suprotstavljene frakcije.

Novčić cara Mihaila III Šišmana

Nakon dogovora sa carem Andronikom III, car Mihailo III Šišman je 1329. godine, započeo sa pripremama za napad na Srbiju. Srbi su u to vreme bili u pohodu oko Ohrida. Prema srpskim hroničarima, car Mihailo III Šišman je "drsko zatražio da mu se kralj preda i pretio da će postaviti svoj presto na sred srpske zemlje".[28] Pohod na Srbiju Šišman je započeo 1330. godine očekujući pomoć od cara Andronika III Paleologa. Vodio je vojsku od 15.000 ljudi, uključujući i pojačanja od svojih saveznika iz Vlaške i Moldavije[28]. U početku se kretao ka Vidinu gde se sastao sa snagama svog brata despota Belaura[29] Zatim je marširao ka Velbuždu (Ćustendil)[30] Na ličnom sastanku, dvojica vladara sporazumela su se oko jednodnevnog primirja do dolaska pojačanja. Bitka kod Velbužda vođena je 28. jula. 1330. godine. U jutarnjim satima, glavnina srpskih pojačanja, 1000 teško naoružanih katalonskih konjanika pod komandom sina kralja Stefana Dečanskog, mladog kralja Stefana Dušana, stigla je na bojno polje. Postoje tvrdnje da je kralj Stefan Uroš III Dečanski pogazio primirje i prvi napao Bugare[31] Car Mihailo III Šišman je pokušao da dovede svoju vojsku u red, ali je već bilo prekasno. Srbi su odneli pobedu[28] Ishod bitke uspostavio je ravnotežu moći na Balkanu u narednim decenijama. Bugarska nije izgubila mnogo teritorija, ali su Srbi zauzeli veliki deo Makedonije[32]

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Okolnosti oko smrti cara Mihaila III Šišmana su nejasne. Prema vizantijskom istoričaru (kasnijem caru) Jovanu Kantakuzinu, car Mihailo III Šišman je smrtno ranjen u borbi, a ubrzo je umro.[31] Drugi vizantijski istoričar ukazuje na to da je car Mihailo III Šišman živeo još tri dana bez svesti i da je umro četvrti dan nakon bitke[33] Srpske hronike navode da je Šišmanov konj pogođen u borbi i da je pao preko jahača. Kralj Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić je žalio zbog Šišmanove smrti ističući da je vodio rat radi mira[34] Vizantijski istoričar Grigorije Camblak piše da je car Mihailo III Šišman zarobljen i ubijen od strane mladog kralja Stefana Dušana[34] Sahranjen je u crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu[35] Cara Mihaila III Šišmana je na prestolu nasledio najstariji sin car Jovan Stefan Šišman koga je postavio ujak, srpski kralj Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić.

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Car Mihailo III Šišman se smatra sujetnim, agresivnim i oportunističkim vladarom, čija je protejska spoljna politika možda doprinela bici koja je okončala njegov život. U isto vreme, on je bio očigledno snažan i energičan, prevazilazeći i preokrećući bugarske gubitke tokom neizvesnosti koja je prethodila njegovom pristupanju na tron, i uspevajući da održi unutrašnji mir i bezbednost u Bugarskoj tokom svoje kratke vladavine. Andrejev ga naziva najistaknutijim bugarskim monarhom iz 14. veka.[36] Prema Jovanu Kantakuzinu, on je želeo da proširi zemlju od Vizantije do Istrosa, tj. od Carigrada do Dunava[37][38] što ga čini poslednjim srednjovekovnim bugarskim vladarom koji je efikasno pokušao da zauzme vizantijsku prestonicu. Bio je i prvi bugarski vladar decenijama koji je pokušao da vodi aktivniju politiku u Makedoniji.[39] Pečat cara Mihaila III Šišmana prikazan je na poleđini bugarske novčanice od 2 leva, izdate 1999. i 2005. godine.[40]

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Car Mihailo III Šišman je bio oženjen prvo Anom Nedom Nemanjić, ćerkom srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića. Imali su nekoliko dece, uključujući cara Jovana Stefana, koji je nasledio oca na prestolu (1330. – 1331. godine),[41] Mihaila, koji je bio titularan despot, možda u Vidinu,[42][43] Šišmana,[44] i Lodovika, posvedočen kao titularni car Bugarske u Italiji.[45] Drugim brakom sa Teodorom Paleolog, ćerkom cara - savladara Mihaila IX Paleologa Vizantijskog, car Mihailo III Šišman je imao nekoliko dece čija imena nisu poznata.[46]

Vremenska linija

[uredi | uredi izvor]
  • 1291. godine, — Mihailo Šišman se verio sa princezom Anom Nedom Nemanjić od Srbije;
  • 1298. ili 1299. godine, — venčao se sa princezom Anom Nedom Nemanjić;
  • Do 1308. godine, — postaje vidinski despot;
  • 1323. godine, — Izabran od plemstva za bugarskog cara, koristi ime Mihailo III Asen;
  • 1324. godine, — Uspešan rat sa Vizantijskim carstvom; razvodi se od svoje prve žene carice Ane Nede Šišman da bi se oženio princezom Teodorom Paleolog;
  • 1327. godine, — Uključivanje u vizantijski građanski rat; Černomenski ugovor;
  • 1329. godine, — Konačan mirovni ugovor sa Vizantincima; antisrpski sporazum;
  • 28. jul 1330. godine, — Bitka kod Velbažda; car Mihailo III Šišman je smrtno ranjen i umire.

Preci cara Mihaila III Šišmana

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Šišman I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mihailo Šišman
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Petar
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ćerka Ane-Teodore Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Jovan Asen I
 
 
 
 
 
 
 
14. Jovan Asen II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Elena Bugarska
 
 
 
 
 
 
 
7. Ana-Teodora Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Teodor Anđel Duka Komnin
 
 
 
 
 
 
 
15. Irena Komnina Duka Epirska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Marija Petralifana
 
 
 
 
 
 

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Andreev 1996, str. 255
  2. ^ Kazhdan, "Michael III Šišman". pp. 1365.
  3. ^ Fine 1994, str. 268
  4. ^ Fine 1994, str. 268–269
  5. ^ Božilov, Gюzelev. pp. 562.
  6. ^ Fine 1994, str. 269
  7. ^ a b v Andreev 1996, str. 256
  8. ^ Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 224.
  9. ^ "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 227.
  10. ^ Božilov, Gюzelev. pp. 563.
  11. ^ Andreev 1996, str. 257
  12. ^ Andreev, str. 257
  13. ^ a b Fine 1994, str. 270
  14. ^ a b v Andreev 1996, str. 258
  15. ^ Božilov, Gюzelev. pp. 566.
  16. ^ Božilov, Gюzelev. pp. 564.
  17. ^ a b Božilov, Gюzelev. pp. 565.
  18. ^ Andreev 1996, str. 259
  19. ^ Andreev, str. 259
  20. ^ Andreev, str. 259–260
  21. ^ Andreev, str. 260
  22. ^ Andreev, str. 261
  23. ^ Fine, str. 271
  24. ^ Božilov, Gюzelev, pp. 567–568
  25. ^ Kazhdan, "Michael III Šišman", p. 1365
  26. ^ Andreev, str. 261
  27. ^ Andreev 1996, str. 250
  28. ^ a b v Andreev 1996, str. 262
  29. ^ Božilov, Gюzelev. pp. 571.
  30. ^ Fine 1994, str. 271–272
  31. ^ a b "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 265.
  32. ^ Fine 1994, str. 272
  33. ^ Andreev 1996, str. 263–264
  34. ^ a b Andreev 1996, str. 264
  35. ^ Božilov, Gюzelev. pp. 573.
  36. ^ Andreev, str. 264
  37. ^ Božilov, Gюzelev, p. 566
  38. ^ Andreev, str. 259
  39. ^ Božilov, Gюzelev, p. 569
  40. ^ Bulgarian National Bank. Notes and Coins in Circulation: 2 levs (1999 issue) & 2 levs (2005 issue). – Retrieved on 26 March 2009.
  41. ^ Božilov 1985, str. 139–142
  42. ^ "Rulers of Vidin" (in Bulgarian). Archived from the original on 22 February 2007. Retrieved 8 April 2011.
  43. ^ Božilov (1985), 144-148; Popov. 124–129 identifies Michael as the eldest son, who predeceased his father.
  44. ^ Božilov 1985, str. 142–144
  45. ^ Božilov (1985), 148-149; Mladjov 2011.
  46. ^ Nikolov-Zikov 2021, str. 171–181 proposes that the despot Michael was a son of Theodora Palaiologina.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Andreev (Andreev), Йordan (Jordan); Milčo Lalkov (Milcho Lalkov) (1996). Bъlgarskite hanove i care (The Bulgarian Khans and Tsars) (na jeziku: Bulgarian). Veliko Tъrnovo (Veliko Tarnovo): Abagar (Abagar). ISBN 978-954-427-216-6. 
  • Vožilov (Bozhilov), Ivan (Ivan); Vasil Gюzelev (Vasil Gyuzelev) (1999). Istoriя na srednovekovna Bъlgariя VII-XIV vek (History of Medieval Bulgaria 7th–14th Centuries) (na jeziku: Bulgarian). Sofiя (Sofia): Anubis (Anubis). ISBN 978-954-426-204-4. 

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Božilov, Ivan, Familijata na Asenevci (1186–1460), Sofia, 1985.
  • Mladjov, Ian, "The Bulgarian Prince and would-be Emperor Lodovico," Bulgaria Mediaevalis. 2  603–618. online
  • Mladjov, Ian, "The Children of Ivan Asen II and Eirēnē Komnēnē," Bulgaria Mediaevalis 3 (2012) 403-418 online
  • Mladjov, Ian, "Monarchs' Names and Numbering in the Second Bulgarian State," Studia Ceranea 5 (2015) 267-310 online.
  • Nikolov-Zikov, Petăr, Domăt na Šišman, Sofia, 2021.
  • Popov, Tenčo, Studii vǎrhu bǎlgarskoto srednovekovno monetosečene s izvodi za istorijata, Sofia, 2020.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
  • Detailed List of Bulgarian Rulers
  • Gorяnov, B. T. (1951). "Hrisovul na Andronik ІІ za Zografskiя manastir, potvъrždavaщ darenie ot Mihail Šišman (Chrysobull of Andronikos II to the Zograf Monastery, confirming a donation of Michael Shishman)". Sbornik dokumentov po socialьno-эkonomičeskoй istorii Vizantii (Collection of Documents of Social-Economical History of Byzantium). Bulgarian and translation from Russian. Akademiя Nauk SSSR. Retrieved 13 April 2011.
  • Ivanov, Borislav (10 March 2003). "Monogrami na Mihail Šišman (Monograms of Michael Shishman)" (in Bulgarian). Retrieved 13 April 2011.
  • "Vladeteli na Vidin (Rulers of Vidin)" (in Bulgarian). Archived from the original on 30 September 2009. Retrieved 13 April 2011.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_III_Шишман&oldid=28904348”