Пређи на садржај

Михаило III Шишман

С Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Шишман
Михаило Шишман
Лични подаци
Пуно имеМихаило Асен III
Датум рођењанакон 1280.
Датум смрти1330.
Место смртиЗемљенград, Друго бугарско царство
Гробцрква Светог Ђорђа у Нагоричану
Породица
СупружникАна Неда, Теодора Палеолог
ПотомствоЈован Стефан, Шишман, Михаило, Људевит
РодитељиШишман I
ДинастијаШишмановићи
Бугарски цар
Период1323-1330.
ПретходникЂорђе II Тертер
НаследникЈован Стефан

Михаило Асен III (буг. Михаил Асен III), често називан Михаило Шишман (буг. Михаил Шишман) је био бугарски цар од 1323. до 1330. Тачна година његовог рођења је непозната, али претпоставља се да је рођен између 1280. и 1292. Био је оснивач династије Шишмановића, последње владајуће династије Другог бугарског царства. Након крунисања Михаило је користио име Асен да нагласи своје везе са династијом Асена, првом владајућом династијом Другог бугарског царства.

Као енергичан и амбициозан владар, цар Михаило III Шишман је водио агресивну, али и опортунистичку спољну политику против Византије и Србије, што се окончало катастрофалним поразом у бици код Велбужда, која га је коштала живота. Цар Михаило III Шишман је био последњи средњовековни бугарски владар који је тежио војној и политичкој превласти на Балкану и последњи који је покушао да освоји Цариград. Наследио га је његов син цар Јован Стефан Шишман, а касније сестрић цар Јован Александар Страцимировић, који је преокренуо Михаилову политику основавши савез са Србијом удајом своје сестре Јелене за српског цара Душана.

Успон на власт

[уреди | уреди извор]
Бугарска у периоду Шишманове владавине

О раном животу Михаила III мало је познато. Рођен је између 1280.[1] и 1292[2] године. Син је деспота Шишмана Видинског и анонимне ћерке севастократора Петра и Ане-Теодоре Асен, ћерке цара Јована Асена II. Михаило је далеки рођак својих претходника, бугарских владара цара Теодора Светослава Тертера и цара Ђорђа II Тертера. Након што је његов отац склопио мир са српским владарем Стефаном Урошем II Милутином Немањићем (1292. године), Михаило је верен за Милутинову ћерку Ану Неду. Њих двоје су се венчали 1298. или 1299. године[3]

Још од средине 13. века, област Видин има аутономију и њоме управљају деспот Јаков Светослав (до 1276. године), деспот Шишман I (умро између 1308. и 1313. године), а затим и деспот Михаило Шишман. Деспот Михаило и његов отац добили су титулу деспота од бугарског владара цара Теодора Светослава Тертера. Након смрти српског краља Стефана Уроша II Милутина, деспот Михаило је био у стању да игра активнију политичку улогу у Трнову, престоници Бугарске. Убрзо је постао један од водећих племића. Године 1323, након смрти младог цара Ђорђа II Тертера, деспот Михаило Шишман изабран је за бугарског цара од стране племства.[4] Према мишљењу појединих историчара, племство се одлучило за деспота Михаила Шишмана јер је припадао династији Асен[5] Михаилов брат Белаур наследио га је као деспот Видина[6]

Рат са Византијом

[уреди | уреди извор]
Види још: Византијско-бугарски ратови

Период опадања бугарске моћи изазван Тертеровом смрћу искористио је византијски цар Андроник III Палеолог. Византинци упадају у Тракију и освајају велики број градова укључујући и Јамбол, Лардеју, Ктенију, Русокастро, Поморије, Созопол и Царево. Истовремено, Византинци подржавају Војсила, брата бившег бугарског цара Смилеца, који је контролисао територију иземђу Балканских планина и Средње Горе, од Сливена до Копсиса.[7] Цар Михаило III Шишман је покренуо војску ка југу док је цар Андроник III опсео Филипопољ. Одбрану града водио је Иван Руски. Опсада је завршена неуспехом иако су Византинци користили петоспратне опсадне куле[7][8] Док су Византинци били ангажовани око Филипопоља, цар Михаило III Шишман је повратио изгубљене градове у североисточној Тракији. Византинци се повлаче[7]

Царица Ана Неда Немањић, прва жена цара Михаила III Шишмана

Иако је цар Михаило III Шишман приморао Андроника III на повлачење, Византинци ипак успевају да освоје Филипопољ приликом бугарске промене гарнизона.[9] Цар Михаило III Шишман је успео да протера Војсила и обнови своју власт над северном и североисточном Тракијом (1324. године).[10] Исте године цар Михаило III Шишман напада византијске територије и напредује ка Трајанополису и Вири. Цар Андроник III је понудио двобој јер му је војска била бројчано слабија од Бугарске. Бугарски цар Михаило III је одбио уз следеће речи које наводи Јован Кантакузин[11] :

"Глуп би био ковач који уместо да узме врело гвожђе клештима, узме га рукама. И њега самог Бугари би исмевали ако би ризиковао не своју велику и јаку војску већ своје тело".

За византијског цара Андроника III се причало да се разбеснео одговором и чињеницом да га је надмудрио. Међутим, цар Михаило III који је био обавештен о сукобу између цара - савладара Андроника III и цара Андроника II је наговестио да би могао да помогне цару Андронику III против његовог деде у случају рата и вратио се у Бугарску обећавајући да ће ускоро почети преговоре.[12]

Византијски грађански рат

[уреди | уреди извор]
Види још: Грађански рат двојице Андроника
Цар Андроник III Палеолог

На савету одржаном у Цариграду одлучено је да се не предузимају казнене експедиције против Бугарске. Цар Михаило III Шишман се развео од царице Ане Неде Немањић Шишман и оженио Теодору Палеологину, тридесетпетогодишњу удовицу цара Теодора Светослава Тертера.[13] Тачни разлози за то су нејасни. Многи историчари објашњавају овај развод погоршањем бугарско-српских односа због продирања краља Стефана Дечанског у Македонију[14][15] Брак је учврстио мировни споразум Бугарске и Византије. Граница је утврђена на Филипопољ-Черномен-Созопољ линији[14] Споразум је потписан крајем јесени 1324. године. Цар Михаило III Шишман је наредних неколико година провео у миру са својим суседима[16]

Године 1327. цар Михаило III Шишман се умешао у грађански рат стајући на страну цара - савладара Андроника III. Његов деда, цар Андроник II, стекао је подршку Србије. Цар Михаило III Шишман и цар Андроник III Палеолог срели су се код Черномена (према Нићифору Григори у Димотици).[17] где су закључили савез против Србије. Византијски цар - савладар Андроник III обећао је Бугарској неколико градова и велику количину новца.[18] Византијски цар -савладар Андроник III је Бугарској обећао територију са неколико градова и велику суму новца ако постане једини цар.[19] На основу тог савеза, цар Андроник III је стекао контролу над Македонијом, али је његов успех натерао цара Михаила III Шишмана, који је желео продужени сукоб унутар Византијског царства, да уђе у преговоре са царем Андроником II, нудећи војну подршку у замену за новац и уступање неких пограничних земаља.[20] Бугарски владар је из Јамбола послао одред од 3.000 коњаника, којим је командовао Иван Рус, да чувају Царску палату у Цариграду и цара Андроника II, али је имао намеру да зароби старог цара и освоји град. Упозорен од свог унука, цар Андроник II је разборито држао Бугаре подаље од престонице и своје личности. Када је цар Михаило III Шишман схватио да су његови планови откривени, Ивану је послао писмо са једним пером да се повуче, што је значило да се наређења морају одмах извршити.[21]

После победе цара Андроника III над његовим дедом, цар Михаило III Шишман је покушао да силом добије неке земље. Напао је Тракију јуна 1328. године, и опљачкао околину Визе, али се повукао пре напредовања цара Андроника III.[22] Још један обрачун пред Адријанопољом 60 дана касније завршен је без битке и обновом мировног уговора у октобру 1328. године, након чега се цар Михаило III Шишман вратио у своју земљу, али не пре него што је обезбедио велику новчану надокнаду.[23] Заузврат, Бугари су вратили тврђаву Букелон коју су заузели у почетним фазама кампање.[24] Почетком следеће године бугарски цар Михаило III је затражио лични састанак са својим византијским колегом ради преговора о коначном споразуму и заједничким војним операцијама против растуће моћи Србије.[25] На локалитету Кримни између Созопоља и Анхијала потписали су „трајни мир и вечни савез“.[26]

Рат са Србијом

[уреди | уреди извор]
Види још: Битка код Велбужда
Битка код Велбужда 1330. године

Развод од царице Ане Неде Немањић Шишман (1324. године), погоршао је односе Бугарске и Србије који су били добри од почетка 14. века.[27] Царица Ана Неда Шишман морала је да напусти Трново са својим синовима. Потражила је уточиште код свога брата, краља Стефана Дечанског, краља Србије[14] Краљ Стефан Урош III Дечански Немањић је управо био у рату са својим рођаком, краљем Стефаном Владиславом II Немањићем, те није био у могућности да ратује са Бугарима[13] Шишманова помоћ краљу Стефану Владиславу II није била довољна. Краљ Стефан Урош III Дечански је у пролеће 1324. године, послао будућег српског архиепископа Данила II да преговара са бугарским царем Михаилом III у Трнову. Данилова мисија завршена је неуспехом[17] Бугарска и Србија поново су се супротставиле једна другој у византијском грађанском рату подржавајући супротстављене фракције.

Новчић цара Михаила III Шишмана

Након договора са царем Андроником III, цар Михаило III Шишман је 1329. године, започео са припремама за напад на Србију. Срби су у то време били у походу око Охрида. Према српским хроничарима, цар Михаило III Шишман је "дрско затражио да му се краљ преда и претио да ће поставити свој престо на сред српске земље".[28] Поход на Србију Шишман је започео 1330. године очекујући помоћ од цара Андроника III Палеолога. Водио је војску од 15.000 људи, укључујући и појачања од својих савезника из Влашке и Молдавије[28]. У почетку се кретао ка Видину где се састао са снагама свог брата деспота Белаура[29] Затим је марширао ка Велбужду (Ћустендил)[30] На личном састанку, двојица владара споразумела су се око једнодневног примирја до доласка појачања. Битка код Велбужда вођена је 28. јула. 1330. године. У јутарњим сатима, главнина српских појачања, 1000 тешко наоружаних каталонских коњаника под командом сина краља Стефана Дечанског, младог краља Стефана Душана, стигла је на бојно поље. Постоје тврдње да је краљ Стефан Урош III Дечански погазио примирје и први напао Бугаре[31] Цар Михаило III Шишман је покушао да доведе своју војску у ред, али је већ било прекасно. Срби су однели победу[28] Исход битке успоставио је равнотежу моћи на Балкану у наредним деценијама. Бугарска није изгубила много територија, али су Срби заузели велики део Македоније[32]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Околности око смрти цара Михаила III Шишмана су нејасне. Према византијском историчару (каснијем цару) Јовану Кантакузину, цар Михаило III Шишман је смртно рањен у борби, а убрзо је умро.[31] Други византијски историчар указује на то да је цар Михаило III Шишман живео још три дана без свести и да је умро четврти дан након битке[33] Српске хронике наводе да је Шишманов коњ погођен у борби и да је пао преко јахача. Краљ Стефан Урош III Дечански Немањић је жалио због Шишманове смрти истичући да је водио рат ради мира[34] Византијски историчар Григорије Цамблак пише да је цар Михаило III Шишман заробљен и убијен од стране младог краља Стефана Душана[34] Сахрањен је у цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану[35] Цара Михаила III Шишмана је на престолу наследио најстарији син цар Јован Стефан Шишман кога је поставио ујак, српски краљ Стефан Урош III Дечански Немањић.

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Цар Михаило III Шишман се сматра сујетним, агресивним и опортунистичким владаром, чија је протејска спољна политика можда допринела бици која је окончала његов живот. У исто време, он је био очигледно снажан и енергичан, превазилазећи и преокрећући бугарске губитке током неизвесности која је претходила његовом приступању на трон, и успевајући да одржи унутрашњи мир и безбедност у Бугарској током своје кратке владавине. Андрејев га назива најистакнутијим бугарским монархом из 14. века.[36] Према Јовану Кантакузину, он је желео да прошири земљу од Византије до Истроса, тј. од Цариграда до Дунава[37][38] што га чини последњим средњовековним бугарским владаром који је ефикасно покушао да заузме византијску престоницу. Био је и први бугарски владар деценијама који је покушао да води активнију политику у Македонији.[39] Печат цара Михаила III Шишмана приказан је на полеђини бугарске новчанице од 2 лева, издате 1999. и 2005. године.[40]

Породица

[уреди | уреди извор]

Цар Михаило III Шишман је био ожењен прво Аном Недом Немањић, ћерком српског краља Стефана Уроша II Милутина Немањића. Имали су неколико деце, укључујући цара Јована Стефана, који је наследио оца на престолу (1330. – 1331. године),[41] Михаила, који је био титуларан деспот, можда у Видину,[42][43] Шишмана,[44] и Лодовика, посведочен као титуларни цар Бугарске у Италији.[45] Другим браком са Теодором Палеолог, ћерком цара - савладара Михаила IX Палеолога Византијског, цар Михаило III Шишман је имао неколико деце чија имена нису позната.[46]

Временска линија

[уреди | уреди извор]
  • 1291. године, — Михаило Шишман се верио са принцезом Аном Недом Немањић од Србије;
  • 1298. или 1299. године, — венчао се са принцезом Аном Недом Немањић;
  • До 1308. године, — постаје видински деспот;
  • 1323. године, — Изабран од племства за бугарског цара, користи име Михаило III Асен;
  • 1324. године, — Успешан рат са Византијским царством; разводи се од своје прве жене царице Ане Неде Шишман да би се оженио принцезом Теодором Палеолог;
  • 1327. године, — Укључивање у византијски грађански рат; Черноменски уговор;
  • 1329. године, — Коначан мировни уговор са Византинцима; антисрпски споразум;
  • 28. јул 1330. године, — Битка код Велбажда; цар Михаило III Шишман је смртно рањен и умире.

Преци цара Михаила III Шишмана

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Шишман I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Михаило Шишман
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Петар
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ћерка Ане-Теодоре Асен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Јован Асен I
 
 
 
 
 
 
 
14. Јован Асен II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Елена Бугарска
 
 
 
 
 
 
 
7. Ана-Теодора Асен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Теодор Анђел Дука Комнин
 
 
 
 
 
 
 
15. Ирена Комнина Дука Епирска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија Петралифана
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Андреев 1996, стр. 255
  2. ^ Kazhdan, "Michael III Šišman". pp. 1365.
  3. ^ Fine 1994, стр. 268
  4. ^ Fine 1994, стр. 268–269
  5. ^ Божилов, Гюзелев. pp. 562.
  6. ^ Fine 1994, стр. 269
  7. ^ а б в Андреев 1996, стр. 256
  8. ^ Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 224.
  9. ^ "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 227.
  10. ^ Божилов, Гюзелев. pp. 563.
  11. ^ Андреев 1996, стр. 257
  12. ^ Андреев, стр. 257
  13. ^ а б Fine 1994, стр. 270
  14. ^ а б в Андреев 1996, стр. 258
  15. ^ Божилов, Гюзелев. pp. 566.
  16. ^ Божилов, Гюзелев. pp. 564.
  17. ^ а б Божилов, Гюзелев. pp. 565.
  18. ^ Андреев 1996, стр. 259
  19. ^ Андреев, стр. 259
  20. ^ Андреев, стр. 259–260
  21. ^ Андреев, стр. 260
  22. ^ Андреев, стр. 261
  23. ^ Fine, стр. 271
  24. ^ Божилов, Гюзелев, pp. 567–568
  25. ^ Kazhdan, "Michael III Šišman", p. 1365
  26. ^ Андреев, стр. 261
  27. ^ Андреев 1996, стр. 250
  28. ^ а б в Андреев 1996, стр. 262
  29. ^ Божилов, Гюзелев. pp. 571.
  30. ^ Fine 1994, стр. 271–272
  31. ^ а б "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 265.
  32. ^ Fine 1994, стр. 272
  33. ^ Андреев 1996, стр. 263–264
  34. ^ а б Андреев 1996, стр. 264
  35. ^ Божилов, Гюзелев. pp. 573.
  36. ^ Андреев, стр. 264
  37. ^ Божилов, Гюзелев, p. 566
  38. ^ Андреев, стр. 259
  39. ^ Божилов, Гюзелев, p. 569
  40. ^ Bulgarian National Bank. Notes and Coins in Circulation: 2 levs (1999 issue) & 2 levs (2005 issue). – Retrieved on 26 March 2009.
  41. ^ Božilov 1985, стр. 139–142
  42. ^ "Rulers of Vidin" (in Bulgarian). Archived from the original on 22 February 2007. Retrieved 8 April 2011.
  43. ^ Božilov (1985), 144-148; Popov 2020: 124-129 identifies Michael as the eldest son, who predeceased his father.
  44. ^ Božilov 1985, стр. 142–144
  45. ^ Božilov (1985), 148-149; Mladjov 2011.
  46. ^ Nikolov-Zikov 2021: 171-181 proposes that the despot Michael was a son of Theodora Palaiologina.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Андреев (Andreev), Йордан (Jordan); Милчо Лалков (Milcho Lalkov) (1996). Българските ханове и царе (The Bulgarian Khans and Tsars) (на језику: Bulgarian). Велико Търново (Veliko Tarnovo): Абагар (Abagar). ISBN 978-954-427-216-6. 
  • Вожилов (Bozhilov), Иван (Ivan); Васил Гюзелев (Vasil Gyuzelev) (1999). История на средновековна България VII-XIV век (History of Medieval Bulgaria 7th–14th Centuries) (на језику: Bulgarian). София (Sofia): Анубис (Anubis). ISBN 978-954-426-204-4. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Božilov, Ivan, Familijata na Asenevci (1186–1460), Sofia, 1985.
  • Mladjov, Ian, "The Bulgarian Prince and would-be Emperor Lodovico," Bulgaria Mеdiaevalis 2 (2011), 603–618. online
  • Mladjov, Ian, "The Children of Ivan Asen II and Eirēnē Komnēnē," Bulgaria Mediaevalis 3 (2012) 403-418 online
  • Mladjov, Ian, "Monarchs' Names and Numbering in the Second Bulgarian State," Studia Ceranea 5 (2015) 267-310 online.
  • Nikolov-Zikov, Petăr, Domăt na Šišman, Sofia, 2021.
  • Popov, Tenčo, Studii vǎrhu bǎlgarskoto srednovekovno monetosečene s izvodi za istorijata, Sofia, 2020.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Detailed List of Bulgarian Rulers
  • Горянов, Б. Т. (1951). "Хрисовул на Андроник ІІ за Зографския манастир, потвърждаващ дарение от Михаил Шишман (Chrysobull of Andronikos II to the Zograf Monastery, confirming a donation of Michael Shishman)". Сборник документов по социально-экономической истории Византии (Collection of Documents of Social-Economical History of Byzantium). Bulgarian and translation from Russian. Академия Наук СССР. Retrieved 13 April 2011.
  • Иванов, Борислав (10 March 2003). "Монограми на Михаил Шишман (Monograms of Michael Shishman)" (in Bulgarian). Retrieved 13 April 2011.
  • "Владетели на Видин (Rulers of Vidin)" (in Bulgarian). Archived from the original on 30 September 2009. Retrieved 13 April 2011.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_III_Шишман&oldid=28849925”