Pređi na sadržaj

Nikolaj Gogolj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikolaj Gogolj
Gogolj 1840-ih godina
Lični podaci
Puno imeNikolaj Vasiljevič Gogolj
Datum rođenja(1809-04-01)1. april 1809.
Mesto rođenjaVeliki Soročinci, Poltavska oblast, Ruska Imperija
Datum smrti4. mart 1852.(1852-03-04) (42 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska Imperija
DržavljanstvoRuske Imperije
NacionalnostRus
ReligijaPravoslavlje
Zanimanjepisac kratkih priča, romanopisac
Književni rad
Period1831—51
Jezik stvaranjaruski
Uticaji odAleksandar Puškin
Najvažnija delaRevizor (1836)
Mrtve duše (1842)

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Никола́й Васи́льевич Го́голь, ukr. Мико́ла Васи́льович Го́голь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[1][2][3][4] ukrajinskog porekla.[5][6][7][8][9] U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.

Iako su ga njegovi savremenici Gogolja smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske (Nos, Vij, Šinjel, Nevski prospekt). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na majuru kod Dikanjke, bili su inspirisani ukrajinskom kulturom i folklorom.[10][11] Njegovo kasnije pisanje ismevalo je političku korupciju Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama Dnevnik ludaka, Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom, Portret i Kočije, su takođe među njegovim najboljim radovima.

Biografija

[uredi | uredi izvor]
Kuća Nikolaja Gogolja u Odesi, gde je živeo u periodu 1850-1851

Gogolj je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[5] u Poltavskoj oblasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.

Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831—1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.

Na Gogoljevo opredeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela.

Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.

Gogoljev grob na moskovskom groblju Novodevičje, Moskva

Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[12][13]

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.

Književni put

[uredi | uredi izvor]

Svoj prvi književni pokušaj Hans Kihelgarten, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, Večeri na majuru kraj Dikanjke, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom.

Pročuo se po pripovetki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje Peterburške priče u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika (Šinjel, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju Revizor. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije Ženidba i već spomenuti Revizor, te romane Mrtve duše i Taras Buljba.

Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemoj Ruskoj Imperiji.

Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruske Imperije tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučnog uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[14][15]

Gogolj i Ukrajina

[uredi | uredi izvor]

Godina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[16]

Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[17]

Prema opažanjima italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.[18]

Dela

[uredi | uredi izvor]

Poezija

[uredi | uredi izvor]
  • Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani

[uredi | uredi izvor]
  • Večeri na majuru kod Dikanjke (1831—1832)
    • Prva knjiga
      • Soročinski sajam
      • Veče uoči Ivana Kupale
      • Majska noć, ili Utopljenica
      • Izgubljeno pismo
    • Druga knjiga
      • Badnje veče
      • Strašna osveta
      • Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka
      • Začarano mesto
  • Zbirka Mirgorod (1835)
    • Vij
    • Priča o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič
    • Starovremenske spahije
    • Taras Buljba (1835, 1842)
  • Peterburške priče
    • Nevski prospekt
    • Nos (1836)
    • Šinjel (1842)
    • Zapisi ludaka
    • Portret
    • Kočije
  • Mrtve duše (1842)

Drame

[uredi | uredi izvor]
  • Ženidba (1833)
  • Revizor (1836, 1842)

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Chyzhevsky, Dmytro; Danylo Husar Struk (1989). „Gogol, Nikolai”. Encyclopedia of Ukraine. Pristupljeno 24. 8. 2016. 
  2. ^ Fanger, Donald (2009). The Creation of Nikolai Gogol. Harvard University Press. str. 42. ISBN 978-0-674-03669-7. Pristupljeno 25. 8. 2016. 
  3. ^ Singleton, Amy C. Like Home: The Literary Artist and Russia's Search for Cultural Identity (1997). Noplace. SUNY Press. str. 65. ISBN 978-0-7914-3399-7. 
  4. ^ Robert A. Maguire, ur. (1995). Gogol from the Twentieth Century: Eleven Essays. Princeton University Press. str. 5, 105. ISBN 978-0-691-01326-8. 
  5. ^ a b „Nikolay Gogol”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 31. 12. 2010. 
  6. ^ Gogolь, Nikolaй Vasilьevič // Эnciklopedičeskiй slovarь Brokgauza i Efrona: V 86 tomah (82 t. i 4 dop.). – SPb., 1890–1907.
  7. ^ Parfitt, Tom (30. 3. 2009). „Literary giant Nikolai Gogol opens new chapter in rivalry between Russia and Ukraine”. The Guardian. Arhivirano iz originala 6. 9. 2013. g. 
  8. ^ „Why did Gogol write in Russian?”. XIX vek. 
  9. ^ „Gogol: russe et ukrainien en même temps” (na jeziku: francuski). 
  10. ^ Ilnytzkyj, Oleh. „"The Nationalism of Nikolai Gogol': Betwixt and Between?"”. Arhivirano iz originala 08. 08. 2013. g. Pristupljeno 15. 6. 2008. , Canadian Slavonic Papers Sep–Dec 2007..
  11. ^ Karpuk, Paul A. "Gogol's Research on Ukrainian Customs for the Dikan'ka Tales". Russian Review, Vol. 56, No. 2 (April 1997), pp. 209–232.
  12. ^ „Gogolj, žene, versko proživljavanje i još po nešto”. b92. Pristupljeno 24. 1. 2018. 
  13. ^ Peace, Richard (30. 4. 2009). The Enigma of Gogol: An Examination of the Writings of N.V. Gogol and Their Place in the Russian Literary Tradition. Cambridge University Press. str. 151—152. ISBN 978-0-521-11023-5. Pristupljeno 15. 4. 2012. 
  14. ^ „Gogolь Mikola Vasilьovič”. Arhivirano iz originala 18. 5. 2017. g. Pristupljeno 3. 6. 2019. 
  15. ^ Hrvatsko slovo - Tjednik za kulturu, Godina XIV., Broj 798, Zagreb, 6. 8. 2010, str. 20: Otimanje o velikana riječi - Gogolj ili Ukrajinac u Rusiji (Jevgenij Paščenko)
  16. ^ Russia and Ukraine renew rivalry over Nikolai Gogol
  17. ^ Hrvatsko slovo - Tjednik za kulturu, Godina XIV., Broj 798, Zagreb, 6 kolovoza 2010, str. 20: Otimanje o velikana riječi - Gogolj ili Ukrajinac u Rusiji (Jevgenij Paščenko)
  18. ^ Hrvatsko slovo - Tjednik za kulturu, Godina XIV., Broj 798, Zagreb, 6 8. 2010, str. 20: Otimanje o velikana riječi - Gogolj ili Ukrajinac u Rusiji (Jevgenij Paščenko)

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Nikolaj Gogolj.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николај_Гогољ&oldid=28890619”