Operacija Mač-1
| Operacija Mač–1 | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rata u BiH | |||||||||
 NOZB ofanziva jula 1995. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Zapadna Bosna Republika Srpska Krajina |
 Republika Bosna i Hercegovina | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Hasib Hodžić Milorad Stupar |
 Atif Dudaković Izet Nanić | ||||||||
| Uključene jedinice | |||||||||
| |||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| nepoznati | nepoznati | ||||||||
Operacija Mač–1 bila je prva faza veće operacije pod nazivom "Mač 95" tokom 1995. rata u Bosni. Cilj Mač–1 bio je da se APZB udvostruči i da se vrati njeno najveće selo Šturlić. Nakon toga, bi se proglasila za republiku.[1] Cilj Mač–2 bio je da se osvoji Cazin jer se nalazio u sredini Bihać enklave, što bi postavilo veliki pritisak na 5. korpus. Međutim, zbog operacija Oluja, ova faza nije započela.[2]
Pozadina
[uredi | uredi izvor]Nakon Operacija Pauka, NOZB, uz pomoć srpskih dobrovoljaca, pobedila je ARBiH u dve ofanzive, Mala Kladuša–Podzvizd ofanziva i operacija Vrnograč 95.
Plan kampanje Mrksića da porazi 5. korpus—"Operacija Mač 95"— fokusirao se na osvajanje Cazin, i to s razlogom. Cazin je bio u centru Bihaćke enklave (zapravo, ovaj region je često nazivan "Cazinska Krajina", a sve komunikacione linije su prolazile kroz njega. Poruke za podršku 5. korpus bile su isporučene u aerodrom Korelići i helikopterima, a privremene fabrike za proizvodnju municije su pomogle održavanju 5. korpusa. Gubitak Cazina bi efektivno presekao Bihaćki džep, fragmentirao 5. korpus i izlagao ga potpunom uništenju.[3]
Tok operacije
[uredi | uredi izvor]SVK i NOZB planirali su da započnu operaciju 15. jula. Međutim, početak je odložen za četiri dana, zbog problema u ponovnom grupisanju jedinica, mobilizaciji dodatnih SVK i Krajiških MUP personala da zamene nedostajuće VRS trupe, kao i zbog napada ARBiH.[3]
Dana 17. jula, dva LUNA-M (FROG-7) rakete su pala blizu pograničnog grada Izačić, što je bio tipičan početak srpske ofanzive. Dva dana kasnije, general Stupar i general Novaković pokrenuli su napad u 03:00, napredujući preko granice sa zapada na četiri pravca i na jug iz Velike Kladuše. OG "Pavuk" i Taktička grupa 1 napali su prema Johovici i Šturliću,[4] Taktička grupa 2 je napala sektor Tržačka Raštela, Taktička grupa 3 napala je područje Bugar, a Taktička grupa 4 napala je Zeljavu-Izačić. TG-2, 3 i 4 naišle su na žestok otpor od bataljona čuvene 502. planinske brigade, i SVK jedinice uspele su da napreduju samo kilometar ili dva. Takođe nisu uspeli da uzmu važnu pograničnu vilaž Tržačka Raštela na glavnom putu prema Cazin.[3]
Operacija SVK bila je oslabljena problemima sa moralom u RSK Specijalnoj policijskoj brigadi—delom TG-2 koja je odbila da napadne. OG "Pavuk" i TG-1, međutim, razneli su slabu 517. Laku brigadu oko Šturlić, brzo terajući ARBiH trupe više od 2 kilometra do 20. jula. Da bi se suočili s ovim razvojem događaja, štab 5. korpusa brzo je obavestio 502. brigadu da požuri sa preostalim trupama iz područja grada Bihać.[3]
Teško zaustavljeni dolaskom rezervi Bosanca, napredovanje SVK nastavljeno je istočno od Šturlić, i do 21. jula prodor KSJ-e proširio se na 7 kilometara. SVK i NOZB napredovali su dalje na istok prema gradu Pećigrad, važnom čvoru na putu Velika Kladuša-Cazin. OG "Pavuk" sada je pokrenuo veliki napredak prema Pećigradu, dolazeći direktno sa severa. Tokom ovih napada bilo je i nekih sukoba u regionu Vrnograč-Pećigrad između NOZB i 505. i 506. sa čvrstim napredovanjem NOZB.
Na 25. jul, odbrambena situacija Dudakovića postala je kritična. Još uvek je bio pod napadom TG-1 i OG "Pauk", kada su TG-3 i TG-4 pokrenule novi napad prema Bugaru i Izačić, probijajući 502. planinsku brigadu pre nego što su bili zaustavljeni ispred Izačića i Gata Ilidže. Neprekidni napad OG "Pauk" i TG-1 pomerio je 5. korpus još 2 kilometra unutar džepa od 23. jula, zauzeli su ključne pozicije na Pećkim Brdima, Liskovac, i Krivija. Ključni prelazi kod Pećigrada i Skokovi bili su ozbiljno ugroženi kako je SVK ofanziva dolazila do svog vrhunca. Srpske trupe su bile na samo 5 kilometara od aerodroma Coralči i Cazina, a 26. jula, Abdić je sa sigurnošću objavio transformaciju Autonomne pokrajine zapadne Bosne u Republiku Zapadnu Bosnaću.[5] General Dudaković će kasnije opisati ovu SVK ofanzivu kao svoje najtežije iskustvo tokom rata.[6]
Posljedice
[uredi | uredi izvor]Nakon uspešne prve faze, SVK i NOZB su se pripremali za drugu fazu, u kojoj su trebali da zauzmu Cazin, ali zbog velike opasnosti od HV, SVK je povukla trupe iz Republike Zapadne Bosne početkom avgusta. HV je pokrenula operaciju Oluju, u kojoj su zauzeli gotovo celu Republika Srpska Krajina. Republika Zapadna Bosna ostala je da se bori sama do pada Velika Kladuša 7. avgusta.[7]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Operacija "Mač 1" Srpske vojske Krajine”. vojnapovijest.vecernji.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2024-09-29.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict (na jeziku: engleski). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. str. 363. ISBN 978-0-16-066472-4.
- ^ a b v g Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (na jeziku: engleski). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. str. 363. ISBN 978-0-16-066472-4.
Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 363. ISBN 978-0-16-066472-4.
- ^ Боннер, Рајмонд (1995-08-09). „After Long Siege, Bosnians Relish 'First Day of Freedom'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2024-05-28.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 364. ISBN 978-0-16-066472-4.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 374. ISBN 978-0-16-066472-4.
