Операција Мач-1
| Операција Мач–1 | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Рата у БиХ | |||||||||
 НОЗБ офанзива јула 1995. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Западна Босна Република Српска Крајина |
 Република Босна и Херцеговина | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Хасиб Хоџић Милорад Ступар |
 Атиф Дудаковић Изет Нанић | ||||||||
| Укључене јединице | |||||||||
| |||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| непознати | непознати | ||||||||
Операција Мач–1 била је прва фаза веће операције под називом "Мач 95" током 1995. рата у Босни. Циљ Мач–1 био је да се АПЗБ удвостручи и да се врати њено највеће село Штурлић. Након тога, би се прогласила за републику.[1] Циљ Мач–2 био је да се освоји Цазин јер се налазио у средини Бихаћ енклаве, што би поставило велики притисак на 5. корпус. Међутим, због операција Олуја, ова фаза није започела.[2]
Позадина
[уреди | уреди извор]Након Операција Паука, НОЗБ, уз помоћ српских добровољаца, победила је АРБиХ у две офанзиве, Мала Кладуша–Подзвизд офанзива и операција Врнограч 95.
План кампање Mрксића да порази 5. корпус—"Операција Мач 95"— фокусирао се на освајање Цазин, и то с разлогом. Цазин је био у центру Бихаћке енклаве (заправо, овај регион је често називан "Цазинска Крајина", а све комуникационе линије су пролазиле кроз њега. Поруке за подршку 5. корпус биле су испоручене у аеродром Корелићи и хеликоптерима, а привремене фабрике за производњу муниције су помогле одржавању 5. корпуса. Губитак Цазина би ефективно пресекао Бихаћки џеп, фрагментирао 5. корпус и излагао га потпуном уништењу.[3]
Ток операције
[уреди | уреди извор]СВК и НОЗБ планирали су да започну операцију 15. јула. Међутим, почетак је одложен за четири дана, због проблема у поновном груписању јединица, мобилизацији додатних СВК и Крајишких МУП персонала да замене недостајуће ВРС трупе, као и због напада АРБиХ.[3]
Дана 17. јула, два ЛУНА-М (ФРОГ-7) ракете су пала близу пограничног града Изачић, што је био типичан почетак српске офанзиве. Два дана касније, генерал Ступар и генерал Новаковић покренули су напад у 03:00, напредујући преко границе са запада на четири правца и на југ из Велике Кладуше. ОГ "Павук" и Тактичка група 1 напали су према Јоховици и Штурлићу,[4] Тактичка група 2 је напала сектор Тржачка Раштела, Тактичка група 3 напала је подручје Бугар, а Тактичка група 4 напала је Зељаву-Изачић. ТГ-2, 3 и 4 наишле су на жесток отпор од батаљона чувене 502. планинске бригаде, и СВК јединице успеле су да напредују само километар или два. Такође нису успели да узму важну пограничну вилаж Тржачка Раштела на главном путу према Цазин.[3]
Операција СВК била је ослабљена проблемима са моралом у РСК Специјалној полицијској бригади—делом ТГ-2 која је одбила да нападне. ОГ "Павук" и ТГ-1, међутим, разнели су слабу 517. Лаку бригаду око Штурлић, брзо терајући АРБиХ трупе више од 2 километра до 20. јула. Да би се суочили с овим развојем догађаја, штаб 5. корпуса брзо је обавестио 502. бригаду да пожури са преосталим трупама из подручја града Бихаћ.[3]
Тешко заустављени доласком резерви Босанца, напредовање СВК настављено је источно од Штурлић, и до 21. јула продор КСЈ-е проширио се на 7 километара. СВК и НОЗБ напредовали су даље на исток према граду Пећиград, важном чвору на путу Велика Кладуша-Цазин. ОГ "Павук" сада је покренуо велики напредак према Пећиграду, долазећи директно са севера. Током ових напада било је и неких сукоба у региону Врнограч-Пећиград између НОЗБ и 505. и 506. са чврстим напредовањем НОЗБ.
На 25. јул, одбрамбена ситуација Дудаковића постала је критична. Још увек је био под нападом ТГ-1 и ОГ "Паук", када су ТГ-3 и ТГ-4 покренуле нови напад према Бугару и Изачић, пробијајући 502. планинску бригаду пре него што су били заустављени испред Изачића и Гата Илиџе. Непрекидни напад ОГ "Паук" и ТГ-1 померио је 5. корпус још 2 километра унутар џепа од 23. јула, заузели су кључне позиције на Пећким Брдима, Лисковац, и Кривија. Кључни прелази код Пећиграда и Скокови били су озбиљно угрожени како је СВК офанзива долазила до свог врхунца. Српске трупе су биле на само 5 километара од аеродрома Цоралчи и Цазина, а 26. јула, Абдић је са сигурношћу објавио трансформацију Аутономне покрајине западне Босне у Републику Западну Боснаћу.[5] Генерал Дудаковић ће касније описати ову СВК офанзиву као своје најтежије искуство током рата.[6]
Посљедице
[уреди | уреди извор]Након успешне прве фазе, СВК и НОЗБ су се припремали за другу фазу, у којој су требали да заузму Цазин, али због велике опасности од ХВ, СВК је повукла трупе из Републике Западне Босне почетком августа. ХВ је покренула операцију Олују, у којој су заузели готово целу Република Српска Крајина. Република Западна Босна остала је да се бори сама до пада Велика Кладуша 7. августа.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Операција "Мач 1" Српске војске Крајине”. vojnapovijest.vecernji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2024-09-29.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 363. ISBN 978-0-16-066472-4.
- ^ а б в г Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 363. ISBN 978-0-16-066472-4.
Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 363. ISBN 978-0-16-066472-4.
- ^ Боннер, Рајмонд (1995-08-09). „After Long Siege, Bosnians Relish 'First Day of Freedom'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2024-05-28.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 364. ISBN 978-0-16-066472-4.
- ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 374. ISBN 978-0-16-066472-4.
