Pređi na sadržaj

Ojrati

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ojrati
Duhovi Ojrata; 10 zvezda simbolizuje 10 plemena
Karta Mongolije
Ukupna populacija
638,372
Regioni sa značajnom populacijom
 Mongolija205,000 (2010 popis)
 Rusija183,372 (2010 popis)
 Kina250,000 (2013 procena)
Jezici
Ojratski, Halka mongolski
Religija
Tibetanski budizam, Šamanizam
Srodne etničke grupe
Mongoli, Tuvinci
Mongolsko carstvo 1207.
Fragment srednjevekovne karte Ojrata

Ojrati (mong. "ойрад", "oйrd", Ojrd ili Eleuti[1]) najzapadnija su grupa Mongola čiji je rodni dom altajski region zapadne Mongolije. Iako su Ojrati nastali u istočnim delovima srednje Azije, danas se najpoznatija grupa nalazi u Kalmikiji, delu federalnog subjekta Rusije, gde se nazivaju Kalmici.

Istorijski su Ojrati bili sastavljeni od četiri velika plemena: Džungara (Čorosa ili Olota (Eleuta)), Torguda, Derbeta i Hošuta. Manja plemena su uključivala: Hoide, Bajate, Miangate, Zahčine i Batute.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Ime verovatno potiče od "oj" (šuma) i "ard" (osoba)[2] i ubrajali su se u šumske narode u 13. veku. U drugoj verziji porekla imena se kaže da ime potiče od mongolske reči "ojrt" (ili "ojrhon") što znači "blizu (u smislu daljine)", kao i "bliski ljudi".

Ime Ojrat može da potiče i od zloupotrebljenog originalnog imena grupe Dörben Öörd, što znači "Saveznička četvorka". Možda inspirisani nazivom Dörben Öörd, ostali mongolski narodi su koristili izraz "Dečin Mongoli" da bi označili sebe ("Dečin" znači četrdeset), ali je retko postojao veliki stepen jedinstva među većim brojem plemena kao što je postojao među Ojratima.

Sistem pisanja

[uredi | uredi izvor]

U 17. veku, Zaja Pandita,[3] budistički sveštenik iz plemena Hošuta, napravio je sistem pisanja, poznat pod imenom Togo Bičig (jasno pismo), za Ojrate. Ovaj sistem je napravljen na osnovama starog mongolskog pisma, sa boljim sistemom dijakritika da spreči pogrešno čitanje i ukaže na leksičke i gramatičke razlike između ojratskog i mongolskog jezika.[4]

Sistem pisanja jasnim pismom je ostao u upotrebi u Kalmikiji (Rusija) sve do sredine 1920-ih kada je zamenjen, prvo latinicom, a kasnije ćirilicom. Još uvek se staro pismo može videti na javnim oznakama u prestonici Kalmika Elisti i površno se uči u školama. U Mongoliji je 1941. godine zamenjen stari sistem pisanja ćirilicom. Neki Ojrati u Kini se još uvek služe Todo Bičigom kao glavnim sistemom pisanja, ali takođe koriste mongolsku azbuku.

Spomenik Zaja Panditi je otkriven na njegov 400. godišnji rođendan i 350-to godišnjicu upotrebe njegovog jasnog pisma.[5]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Ojrati dele neki deo istorije, geografiju, kulturu i jezik sa Istočnim Mongolima, sa kojima su u različitim razdobljima bili ujedinjeni pod istim liderom kao deo šireg mongolskog entiteta — bez obzira da li je taj vladar bio ojratskog porekla ili džingizid (potomak Džingis-kana).

Ojrati su se sastojali od Hošut (mong. "хошууд"), Čoros ili Ölöt ("өөld", Ööld), Torgut ("torguud") i Debret ("dөrvөd") etničkih grupa. Proglašeni su za Kalmike ili Kalmake, što znači "ostatak" ili "ostati" na jeziku njihovih zapadnih turkijskih komšija. Različiti izvori navode i burgutsko, buzavsko, kereidsko i najmansko pleme kao sastavni deo Dörben Öörda. Neka plemena su se možda priključila originalnoj četvorki u godinama koje su sledile. To možda objašnjava zašto su Kalmici koji su preostali u regionu Altajskih planina budisti, a ne muslimani kao ostali narodi koji su prihvatili ovu veru za vreme migracije turkijskih plemena ka zapadu.

Posle pada Juan Dinastije, Ojrati i Istočni Mongoli su razvili odvojene identitete do te mere da su se Ojrati prozvali "Ojratskim kanatom", a sve ostale pod vodstvom Kagana, nazvali Mongolima.[6]

Rana istorija

[uredi | uredi izvor]

Jedno od najranijih pominjanja Ojrata u literaturi je u Tajnoj istorija Mongola, hronici o Džingis-kanovom dolasku do moći iz 13. veka. U Tajnoj istoriji, Ojrati se ubrajaju u "šumske narode" i označeni kao ljudi koji žive pod vlašću šamanskog poglavice, poznatim kao baki. Živeli su u Tuvi i mongolskoj Hovzgol pokrajini da bi se u 14. veku Ojrati pomerili ka jugu.[7]

U jednom poznatom pasusu poglavice Ojrata, Kuduk Beki, upotrebljava se jada ili 'oluja' da bi oslobodila snažno nevreme i napalo Džingisovu vojsku. Međutim, čarobna zavera neuspeva zbog neočekivanog udara olujnog vetra u suprotnom pravcu ka Kuduku. Tokom ranih faza rasta Temudžin Džingisa, Ojrati pod Kuduk Bekijem su se borili protiv njega i bili su poraženi. Ojrati su se u potpunosti potčinili vladarima Mongolije nakon je njihovog saveznik Džamuha, prijatelj Džingisa iz detinjstva i kasnijeg rivala, uništen. Porazom od kana Ojrati su formirali lojalnu i ogromnu frakciju mongolske ratne mašine. Godine 1207, Džuči najstariji sin Džingisa, pokorio je šumska plemena uključujući Ojrate i Kirgize. Džingis-kan je upravljanje tim ljudima dao sinu Džučiu, a svoju kćerku Čečejgen udao za ojratskog zapovednika Hutug-begija ili njegovog sina. Postojali su i poznati Ojrati u Mongolskom carstvu kao što su Argun-aga i njegov sin Navruz. Godine 1256, deo Ojrata pod upravom Buha-Temera (mong. Буха-Төмөр, Бөхтөмөр) se pridružio pohodu Hulagu-kana na Iran i borili se protiv Asasina, Abasida u Persiji. Ilkanatski Hulagu-kan i njegov naslednik Abaka-kan su se preselili u Tursku, gde su se borili u drugoj bici za Holm, gde su Mongoli poraženi.[8] Većina Ojrata koja je ostala posle bitke j podržavala Arikbeka protiv Kublaj-kana u toluidskom građanskom ratu. Kublaj je pobedio svog mlađeg brata i tako su započeli da služe pobedniku. Godine 1295, više od 10.000 Ojrata pod Tarhaji-Hurgenom (zetu Bordžigin porodice) su pobegli u Siriju i tamo bili potčinjeni Mamelucima. Ojrati su bili omraženi kako od Mongola muslimana tako i od lokalnih Turkijaca. Dobro su primljeni od egipatskog Sultana Al-Adil Kitbuha ojratskog porekla.[9] Ali Paša, koji je bio upravljač Bagdadom, poglavar vladajuće ojratske porodice, je ubio Arpa-kana, što je rezultiralo dezintegracijom mongolske Persije. Zbog činjenice da su Ojrati bili blizu kako Čatagajskom kanatu tako i Zlatnoj hordi, imali su čvrste veze sa njima, a mnogi mongolski kanovi su imali ojratkinje za žene.

Posle izbacivanja Dinastije Juan iz Kine, Ojrati su se opet pojavili u istoriji i opisani kao labavi savez četiri velika zapadnomongolskih plemena (Dörben Ojrad). Savez je rastao, preuzimao moć u zabačenim regionima Altajskih planina, severozapadno od Hami oaze. Polako su se proširili na istok, anektirali teritorije koje su tada bile pod vladavinom Istočnih Mongola i nadali da će ponovo napraviti ujedinjenu nomadsku vladavinu pod njihovom komandom.

Ojrati su formirali nedžingizidske zaveze, koje su činili Kereidi, Najmani i Barhudi i stari Ojrati.[10][11]

Hošuti su bili jedino pleme pod bordžiginskom vladavinom, dok su ostalima vladali nedžingizidi. Kineska Dinastija Ming je pomogla Ojratima da se podignu i pobede Mongole za vreme vladavine cara Jonglia posle 1410. godine, kada je vojska dinastije Ming pobedila Oldzej Temur-hana.[12] Bordžigin kanovi su skinuti sa vlasti i zamenjeni Ojratima uz pomoć podrške vladara dinastije Ming. Ojrati su tu bili samo marionetski kanovi sve do trenutka prekida saveza između njih i Minga, što je rezultiralo napadom cara Jongli na Ojrate.[13]

Najveći vladar ojratske četvorke (mong. "дөрвөн ойрд", "дөрвөн ойрад") bio je Esen Taiši koji je upravljao ojratskim kanatom od 1438. do 1454. godine i koji je tokom tog vremena ujedinio Mongoliju. Godine 1449. Esen Taiši i Tohtoa Buh premestili su svoju konjicu duž kineske granice i napali Mingovu Kinu. Pobedili su i uništili Mingovu odbranu na velikom kineskom zidu i poslali pojačanje da presretne kinesku konjicu. Tokom tog procesa je zarobljen car Žengtong i taj događaj je poznat kao timujska katastrofa. Sledeće godine je Esen vratio cara posle neuspelog pokušaja otkupa. Nakon traženja titula kana, koju su mogli imati samo direktni potomci Džingis-kana, Esen je ubijen. Ubrzo nakon toga je ojratska snaga opala.

Od 14. do sredine 18. veka Ojrati su često bili u ratu sa Halkaima ali i nekoliko puta ponovo ujedinjeni sa Istočnim Mongolima tokom vladavine Dajan-kana i Tumen Zasagt-kana.

Hošutski kanat

[uredi | uredi izvor]

Ojrati su preobraćeni u tibetanske budiste oko 1615. godine i nije prošlo puno od otpočinjanja konflikta sa pripadnicima budističkih gelug i karma-kagju škole. Na zahtev škole Geluga 1637. godine, Guši-kan, vođa Hošuta u Koko Noru, porazio je Cogto-tajdžija, princa Halhe koji je podržavao školu Karma Kagju i osvojio Amdo (sadašnji Ćinghaj). Unifikacija Tibeta usledila je početkom 1640-ih, a Guši-kan je proglašen kanom Tibeta od 5. Dalaj Lame i uspostavljen je Hošutski kanat. Titula "Dalaj Lama" se sama dodelila trećoj lami Gelug tulku koji potiče od Altan-kana (ne treba ga mešati sa Altan-kanom Halhe) i na mongolskom znači "okean mudrosti". Amdo je u međuvremenu postao dom Hošuta. Godine 1717, the Džungari su napali Tibet i ubili Lavzan-kana (ili Hošut-kana), unuka Goši-kana i 4. kana Tibeta.

Džungar kanat 1750. godine (svetloplave boje)

Dinastija Ćing je pobedila Džungare 1720-ih i proglasila vladavinu na Ojratima preko Mandžursko-Mongolskog saveza (niz sistematski dogovorenih brakova između prinčeva i princeza Mandžuraca sa Halha Mongolima i Ojratima. Sistem je postavljen kao kraljevska politika koja se sprovodila preko 300 godina), kao i nad hošutskim Tibetom.

Godine 1723. Lobzang Dandžin, drugi potomak Goši-kana je preuzeo kontrolu nad Amdom i pokušao da osvoji Hošut kanat. Borio se protiv vojske Mandžurije iz Dinastije Ćing, ali je poražen sledeće godine, a vojska Mandžurije je ubila 80.000 ljudi iz njegovog plemena zbog "pokušaja pobune".[14] Do tog perioda, stanovništvo Gornje Mongolije je dostiglo 200.000 stanovnika i uglavnom je bilo pod nadležnošću prinčeva Halha Mongola koji su bili u bračnim savezima sa plememićima mandžurskih porodica. Tako je Amdo pao pod dominaciju Mandžua.

Džungar kanat

[uredi | uredi izvor]
Ova karta je fragment Džanhar kanata iz 1706.

U 17. veku je došlo do porasta moći još jedne Ojratske imperije na istoku, poznate kao Džungarija kanat, koja se prostirala od Velike Kine do današnjeg istočnog Kazahstana i od današnje severne Kirgizije do južnog Sibira. To je bilo poslednje carstvo evropskih nomada, kojima je rukovodilo plemstvo Čorosa.

Mandžurci su pokorili Kinu sredinom 17. veka i pokušali da zaštite svoju severnu granicu nastavljajući politiku podele i pravila koju su njihovi prethodnici uspešno pokrenuli protiv Mongola. Mandžu je učvrstio svoju vladavinu nad ujedinjenim Istočnim Mongolima Mandžurije. Kasnije su pokušali da ubede Istočne Mongole iz unutrašnje Mongolije da im se potčine. Na kraju su Istočni Mongoli iz Spoljašnje Mongolije zatražili zaštitu Mandžua protiv Džungara.

Neki naučnisi procenjuju da je 80% populacije Džungara bilo uništeno kako u ratu tako i zbog bolesti tokom Mandžu-Ćing pohoda na Džungariju u periodu od 1755. do 1757.[15] Populacija Džungara je dostigla 600.000 godine 1755.

Glavnina populacije Čorosa, Olota, Hoida, Batuta, Zahčina koji su se borili protiv Ćinga su bili pobijeni od Mandžu vojnika. Posle pada Džungar kanata, postali su mala etnička grupa. Bilo je 600,000 Halka Mongola i 600,000 Ojrata 1755. godine, a sada oko 2,3 miliona Halha i 638.372 Ojrata živi u četiri države, a u Mongoliji je ostalo samo par stotina Čorosa.

Kalmici

[uredi | uredi izvor]

Ho Urluk, tajiši Torguta i Dalaj Tajiši Derbeta, su vodili svoje ljude (200.000-250.000, većinom Torgute) na zapad ka (Volgi) 1607. godine i tamo osnovali Kalmički kanat. Po nekim izvorima ovaj potez je usledio unutrašnjim podelama ili plemenom Hošuta, dok drugi istoričari veruju da je verovatnije da su klanovi koji su migrirali tražili pašnjake za svoja stado, oskudnih u središnjoj azijskoj visoravni. Deo plemena Hošut i Olot se pridružio migraciji skoro vek kasnije. Kalmička migracija do 1630. je dosegla stepe jugoistočne Evrope. Tada je tu oblast naselila Nogaska Horda. Pod pritiskom kalmičkih vojnika, Nogajci su pobegli na Krim na Kuban. Mnogi drugi nomadski narodi u evroazijskim stepama su kasnije postali vazali kalmičkog kanata, od kojih je deo u oblasti današnje [Kalmikija|Kalmikije]].[16]

Kalmici su postali ruski saveznici, što je rezultiralo potpisivanjem ugovora o zaštiti granica na jugu Rusije između Kalmičkog kanata i Rusije. Kasnije su postali nominalni, a zatim pod punom vladavimo ruskog cara. Godine 1724 Kalmici su bili pod kontrolom Rusije. Do početka 18. veka bilo je oko 300-350.000 Kalmika i 15.000.000 Rusa.[17] Rusko carstvo je polako oduzimalo autonomiju Kalmičkom kanatu. Ova politika podstiče uspostavljanje ruskih i nemačkih naselja na pašnjacima gde su Kalmici nekada lutali i hranili stoku. Nasuprot tome, Ruska pravoslavna crkva je pritisnula budističke Kalmike da usvoje pravoslavlje. U januaru ugnjetavanje carske administracije je prisililo veći deo Kalmika (33 hiljade domaćinstava ili otprilike 170 hiljada osoba) da migriraju u Džungariju.[18] 200,000 (170,000)[19] Kalmika je započelo migraciju sa svojih pašnjaka na levoj obali reke Volge u Džungariju, preko teritorija njihovih neprijatelja Baškira i Kazaka. Poslednji kalmički kan Ubaši predvodio je migraciju kako bi obnovio Džungar Kanat i omogućio nezavisnost Mongolije.[19] As C.D Barkman notes "It is quite clear that the Torghuts had not intended to surrender the Chinese, but had hoped to lead an independent existence in Dzungaria".[20] Ubaši-kan je poslao svojih 30.000 konjanika u rusko-turskom ratu 1768-1769 da bi osvojili oružje pre migracije. Carica Katarina Velika naredila je ruskoj vojsci, Baškirima i Kazacima da istrebe sve migrante, a ona ukinula Kalmički kanat.[19][21][22] Kirgizi su ih napali blizu Balhaškog jezera. Oko 100.000-150.000 Kalmika koji su se naseljavali zapadnu obalu reke Volge nisu mogli da pređu reku, jer se reka nije zaledila 1771. godine, a Katarina Velika je naredila ubistva uticajnih kalmičkih plemića.[19] Posle 7 meseci putovanja, samo je trećina preživela (66,073)[19] od grupe koja je stigla do Džungarije.[23] Mandžu-Ćing carstvo je raselilo Kalmike u pet različitih oblasti kako bi sprečili njihove pobune, a uticajne Kalmike ubili. Posle ruske revolucije njihovo naseljavanje je ubrzano, budizam je uništen, a stada kolektivizovana.

Dana 22. januara 1922. godine Mongolija je predložila da iseli Kalmike tokom gladi u Kalmikiji, ali je ruska vlada odbila. Nekih 71-72.000 (93.000 ?, oko polovine stanovništva) je umro tokom te gladi.[24] Kalmici su se pobunili protiv Rusije 1926, 1930 i 1942-1943. U martu 1927. godine Sovjeti su deportovali 20.000 Kalmika u sibirsku tundru i Kareliju.[24] Kalmici su osnovali suverenu Republiku Ojrat-Kalmikiju 22. marta 1930. godine. Ojratska država imala je malu vojsku i 200 kalmičkih vojnika pobedilo je 1.700 sovjetskih vojnika u provinciji Durvud Kalmikija, ali je Ojratoska uništena 1930. godine od strane sovjetske vojske. Kalmički nacionalisti i panmongolisti su pokušali da prebace Kalmike u Mongoliju tokom dvadesetih godina 20. veka. Mongolska vlada je predložila Mongolima Sovjetskog Saveza, uključujući i Kalmike, da se vrate u Mongoliju, ali je Rusija odbila ovaj pokušaj. [24]

1943. celokupno stanovništvo od 120.000 Kalmikova bilo je deportovano u Sibir. Stalin ih je optužio da podržava invaziju armija osovine koje napadaju Stalingrad (Volgograd). Smatra se da je petina stanovništva poginula tokom i neposredno posle deportacije. [25][26][27] Oko polovine (97-98.000) Kalmika koji su deportovani u Sibir su umrli pre nego što su dobili dozvolu da se vrate kući 1957. godine.[28] Vlada Sovjetskog Saveza zabranila je podučavanje kalmičkog jezika tokom deportacije.[29][30][31] Glavni cilj Kalmika je bila emigracija u Mongoliju. Mongolski lider Horlogin Čojbalsan je pokušao da prebaci deportovane Kalmike u Mongoliju i susreo se s njima u Sibiru tokom posete Rusiji. Prema Zakonu Ruske Federacije od 26. aprila 1991. godine "O rehabilitaciji izgnanog naroda" represija nad Kalmicima i drugim narodima kvalifikovani su kao čin genocida. Kalmici sada pokušavaju da ožive svoj jezik i religiju. U 2010. godini je popisano 176.800 ljudi koji se izjašnjavaju kao Kalmici u Rusiji.

Mongoli Sinkjanga

[uredi | uredi izvor]

Mongoli Sinkjanga formiraju manjinu, prvenstveno u severnom delu regiona, čiji je broj 194.500 u 2010. godini, od čega je oko 50.000 Dunsjana.[32] Oni su prvenstveno potomci preživelih Torguta i Hošuta koji su se vratili iz Kalmikije i Čahara koji su bili stacionirani kao vojni garnizon u 18. veku. Car je poslao poruke u kojima je tražio od Kalmika da se vrate i podignu manju kopiju Potala palate u Čengdi kako bi time obeležio njihov povratak. Model kopije te "Male Potale" napravljen je u Kini za švedskog istraživača Sven Hedina i podignut je na Svetskoj izložbi 1893. godine u Čikagu. Sada je u skladištu u Švedskoj, gde se planira da ga ponovno postave. Neki od povratnika nisu otišli tako daleko i još uvek žive, sada kao muslimani, na jugozapadnom kraju jezera Isik Kul u današnjoj Kirgiziji.

Alaša Mongoli

[uredi | uredi izvor]

Graničeći se sa Gansu rekom i zapadno od Igrej reke je mesto koje se sada zove Alašanj, Alaša i Alša, a Mongoli koji su nastanili ovo područje se zovu Alša Mongoli.

Terbaih Heši-kanov 4. sin Ajuš je 4th son Ayush se usprotivio kanovom bratu Bajbagasu. Ajšijev najstariji sin je Batur Erh Jonon Horoli. Posle bitke između Galdan-Bošogtu-kana i Očirtu Sečen-kana, Batur se preselio u Cajdam sa svojih 10.000 domaćinstava. Peti Dalaj Lama želeo je zemljište za njih od Ćing vlade, pa im je car 1686. godine dao dozvolio da se nastane u Alaši.

Godine 1697, Alaša Mongoli su upravljali jedinicama "hošu" i "sum". Kreiran je hošu sa osam suma, Batur je postavljen za Beila (princ), a Alaša je stoga bio "zasag-hošu".

Godine 1707., kada je Batur umro, njegov sin Abu ga je nasledio. Živeo je u Pekingu) od svoje mladosti, služio je kao čuvar cara, a princezu (kćerka cara) oženio, čime je postao "Hoši Tavnan", tj. carskim mladoženja. Godine 1793. Abu je postao Đin Vang. Postoji nekoliko hiljada muslimanskih Alaša Mongola.[33]

Žošuj Mongoli

[uredi | uredi izvor]

Mongoli koji žive oko reke Žošuj potiču od Ravžira, unuka Torhut Ajuka-kana sa reke Volge.

Godine 1678, Ravžir sa svojom majkom, mlađom sestrom i 500 ljudi odlazi na Tibet da bi se molio. Dok su se vraćali preko Pekinga 1704. godine, vladar Kansi ih je pustio da ostanu tamo nekoliko godina, a kasnije organizovao 'hošu' u mestu zvanom Sertej, a Ravžira postavio za guvernera.

Godine 1716. Kansi car poslao ga je sa svojim ljudima u Hami, blizu granice Ćingove Kine i Džungar kanata, radi sakupljanja obaveštajnih podataka protiv Ojrata. Kada je Ravžira umro njegov najstariji sin Denzen ga je nasledio. Plašio se Džungara i želio da vlada Ćinga dozvoli da se presele sa granice. Preselili su se u Dalan Ul-Altan. Kada je Denzen umro 1740. godine, njegov sin Luban Darja ga je nasledio i postao Blaj. Žošuj Mongola broje oko 5000.

Godine 1753. oni su se naselili na obale reke Žošuj, a formiran je 'hošu' Torgut reke Žošuj.[34]

Ojratska plemena

[uredi | uredi izvor]

Sart Kalmici i Ojrati Sinkjanga nisu povolški Kalmici ili Kalmici, dok su Kalmici podgrupa Ojrata.

U popularnoj kulturi

[uredi | uredi izvor]

Ojrati su nacija koja se može izabrati u Europa Universalis IV.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Owen Lattimore, Pustinjski put do Turkestana. (Za Latimora, Eleuti su "velika grupa zapadnih plemena koja su najverovatnije označavala primitivni rasni rascep" (strana. 101 iz izdanja iz 1929). Latimor dalje (strana. 139 odnosi se na Samuela Kolinga iz Enciklopedija Sinika (1917), po kome je sricanje "Eleuti" bilo takvo zbog francuskih misionara, predstavljaju zvuk nečega kao što je Ӧlӧt. Na kineskom jeziku, isto ime je prepisano kao: 厄鲁特 (Pinjin: Elute; Mongolski: Olot).))
  2. ^ M.Sanjdorj, Istorija Mongolske Narodne Republike, Volume I, 1966
  3. ^ N. Yakhontova, Mongolski i ojratski prevodi Sutre zlatnog svetla, 2006 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jul 2011)
  4. ^ Istorija civilizacija Centralne Azije: Razvoj u kontrastu: od 16. do sredine 19. veka. Pristupljeno 1. 3. 2015. 
  5. ^ Bassin, Mark; Kelly, Catriona (2012). Soviet and Post-Soviet Identities. Cambridge University Press. str. 202. ISBN 978-1-107-01117-5. 
  6. ^ Crossley, Pamela Kyle; Siu, Helen F.; Siu, Professor of Anthropology Helen F (2006). Empire at the Margins: Culture, Ethnicity, and Frontier in Early Modern China. Donald S. Sutton, Professor of History and Anthropology Donald S Sutton. University of California Press. str. 64. ISBN 978-0-520-23015-6. 
  7. ^ Istorija Mongolije, Volume II, 2003
  8. ^ Reuven Amitai Press Mongoli i Mumluci. str. 94.
  9. ^ James Waterson, John Man Vitezovi islama. str. 205.
  10. ^ Wezler, Albrecht; Hammerschmidt, Ernst (1992). Proceedings of the (XXXII) International Congress for Asian and North African Studies.: Hamburg 25th-30th August 1986. F. Steiner. ISBN 978-3-515-04808-8. 
  11. ^ Society, Anglo-Mongolian (1983). Journal of the Anglo-Mongolian Society. 
  12. ^ A Regional Handbook on Northwest China. Human Relations Area Files. 1956. str. 53. 
  13. ^ Islamic Culture. Deccan. 1971. 
  14. ^ BUCAŽ IRЭЭGҮЙ MONGOL AЙMGUUD Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. novembar 2013) (Mongolian)
  15. ^ „Michael Edmund Clarke, U očima pobede (doktoratska teza), Brisbane 2004, p37” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 29. 02. 2012. g. Pristupljeno 22. 09. 2017. 
  16. ^ René Grousset Stepsko carstvo. str. 521.
  17. ^ Demografičeskaя situaciя v sovremennoй Rossii (Russian)
  18. ^ Government of the Republic of Kalmykia: Kalm.ru Arhivirano 2013-06-13 na sajtu Wayback Machine
  19. ^ a b v g d TIV DAMNASAN NҮҮDЭL (Mongolian)
  20. ^ Perdue, Peter C. (30. 6. 2009). „China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia”. Harvard University Press. Pristupljeno 4. 12. 2016 — preko Google Books. 
  21. ^ Maksimov, Konstantin Nikolaevich (1. 1. 2008). „Kalmykia in Russia's Past and Present National Policies and Administrative System”. Central European University Press. Pristupljeno 4. 12. 2016 — preko Google Books. 
  22. ^ K voprosu o begstve volžskih kalmыkov v Džungariю v 1771 godu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2012) (Russian)
  23. ^ Khodarkovsky, Michael (2004). Russia's Steppe Frontier: The Making of a Colonial Empire, 1500-1800. Indiana University Press. str. 142. ISBN 978-0-253-21770-7. 
  24. ^ a b v XX zuunы 20, 30-aad ond halimaguudыn 98 huvь aйmšigt өlsgөlөnd avtsan Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. oktobar 2013) (Mongolian)
  25. ^ „Minorityrights.org”. Arhivirano iz originala 18. 1. 2014. g. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  26. ^ „rohan.sdsu.edu”. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  27. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 21. 1. 2014. g. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  28. ^ „BBC News - Regions and territories: Kalmykia”. Pristupljeno 4. 12. 2016. 
  29. ^ „Kalmyk: An ostracized language in Russia - Language webzine by Freelang”. Pristupljeno 4. 12. 2016. 
  30. ^ „ling.hawaii.edu”. Arhivirano iz originala 15. 6. 2015. g. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  31. ^ Deportation of the Kalmyks (1943–1956): Stigmatized Ethnicity
  32. ^ Millward, James A. Eurasian crossroads: a history of Xinjiang. str. 89. 
  33. ^ Olson, James Stuart. An ethnohistorical dictionary of China. str. 242. 
  34. ^ Liu, Xiaoyuan. Reins of liberation. str. 36. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Ojrati na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ојрати&oldid=27757319”