Портал:Istorija/Biografija 2014.

Izabrane biografije

01. nedelja

Napoleon I Bonaparta (fr. Napoléon Bonaparte; Ajačo, 15. avgust 1769 — Longvud Sveta Jelena, 5. maj 1821) je bio general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18. maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814. i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815.

Napoleon je rođen na Korzici, a učio je u Francuskoj za artiljerijskog oficira. Postao je poznat tokom Francuske revolucije, kada je kao general vodio uspešne pohode protiv Prve i Druge koalicije koje su bile usmerene protiv Francuske. Godine 1799. Napoleon je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula; pet godina kasnije je sam sebe krunisao za cara Francuske. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda - od koje su najslavnije one kod Austerlica i Fridlanda - i uspostavaljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.

Katastrofalna francuska invazija Rusije 1812. je bila prekretnica. Ovaj pohod je desetkovao njegovu Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i igznanstvo na ostrvo Elbu. Nakon manje od godinu dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo preuzeo kontrolu, ali je vladao 100 dana do poraza kod Vaterloa u junu 1815. Svojih zadnjih šest godina života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu Sveta Jelena.

dalje
uredi

02. nedelja

Isus (aram. ישוע Јешуа; 7−2. p. n. e. do 26−36. n. e.) je po hrišćanskom verovanju bio jevrejski propovednik i rabin iz Nazareta, koga su mnogi Jevreji smatrali velikim učiteljem. Nakon mučeničke smrti, postao je centralna figura hrišćanstva i važna figura u nekoliko drugih religija. Muslimani ga smatraju prorokom, hinduisti avatarom, a hrišćani mesijom i Sinom Božjim, nazivajući ga Isus Hristos.

Isus je svoje učenje iznosio u vidu kratkih alegoričnih priča kojima je primerima iz svakodnevnog života prenosio duhovne pouke. Većina proučavalaca se slaže da je Isus bio Jevrejin iz Galileje, da su ga smatrali učiteljem i isceliteljem, da ga je krstio Jovan Krstitelj i da je razapet u Jerusalimu po naređenju rimskog guvernera Pontija Pilata pod optužbom za zaveru protiv Rimskog carstva. Glavni izvori informacija vezanih za Isusov život i učenje su četiri Jevanđelja Novog zaveta po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Samo nekolicina savremenih proučavalaca Biblije veruje da su svi drevni spisi o Isusovom životu u potpunosti tačni ili u potpunosti netačni.

Hrišćani veruju da je Isus Mesija (to jest, Hristos) čiji je dolazak najavljen u Starom zavetu, što je osnovna tačka njihovog razilaženja sa judaizmom. Hrišćani pretežno veruju da je Isus inkarnacija Boga, Sin Božji koji je došao da donese spasenje i izmirenje s Bogom, koji je vaskrsao nakon svog raspeća. Monofizitski hrišćani propovedaju razne druge interpretacije vezane za njegovu ličnost (vidi hristologija). Ostala hrišćanska verovanja uključuju Isusovo bezgrešno začeće, čuda, ispunjenje biblijskih proročanstava, vaznesenje u nebo i drugi Hristov dolazak.

...dalje...
uredi

03. nedelja

Anastazija Nikolajevna Romanov (rus. Великая Княжна Анастасия Николаевна Романова), (18. jun 1901 — 17. jul 1918) je bila najmlađa kćerka cara Nikolaja II Romanova, poslednjeg imperatora cijele Rusije. Njena puna titula je bila velika kneginja Anastasija Nikolajevna Romanov.

Anastasija je bila mlađa sestra velike kneginje Olge, velike kneginje Tatjane i velike kneginje Marije. Starija je sestra prestolonaslednika Alekseja Nikolajevića. Pretpostavlja se da su je ubili boljševici 17. jula 1918. zajedno sa njenom porodicom. Ipak neprekidno su kružile glasine da je uspela pobeći 1918. Nekoliko žena je tvrdilo da one predstavljaju Anastaziju. Najčuvenija od njih je bila Ana Anderson, čije telo je kremirano 1984. Nekoliko ljudi, koji su poznavali pravu Anastaziju podržali su tvrdnju Ane Anderson da je ona prava Anastazija. Testiranjem DNK ostataka Ane Anderson 1994. pokazalo se da ona nije Anastazija.

...dalje...
uredi

04. nedelja

Sveti Sava (1174. ili 1175—14. januar 1236) je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se on vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.

Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. spalio Savine mošti na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to odigralo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.

...dalje...
uredi

05. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 5 2014
uredi

06. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 6 2014
uredi

07. nedelja

Vilijem III Oranski (hol. Willem III van Oranje-Nassau, engl. William III of England, Hag, 14. novembra 1650. – palata Hempton Kort, 8. marta 1702) bio je holandski plemić i protestant, princ Oranski, štathalter Holandske republike (1672 — 1702) i kralj Engleske, Irske i Škotske (1680 — 1702).

Englesku krunu dobio je u Slavnoj revoluciji kao zet svrgnutog engleskog kralja Džejmsa II. Vladao je zajedno sa ženom Meri II koja je bila Džejmsova kći. Nakon Merine smrti 1694. vladao je samostalno.

Vilijem je postao štathalter Holandske republike 28. juna 1672. i na ovoj dužnosti je bio do svoje smrti. U Holandiji je se zvao Vilem Henrik, sa titulom princa od Oranje-Nasaua. Učestvovao je u mnogim ratovima koji su vođeni protiv katoličke Francuske i njenog kralja Luja XIV zbog čega je smatran vođom protestantizma. Iza njegovog ugleda stajala je vojska i naročito moćna flota, tada jedna od najmoćnijih u Evropi. Njegova vladavina označila je početak kraja dinastije Stjuart na engleskom prestolu.

...dalje...
uredi

08. nedelja

Stefan Nemanja ili Stevan Nemanja (1113 — 13. februar 1199, vladao (1166) 1168 — 25. mart 1196) bio je srednjovekovni srpski vladar, veliki župan Raške, osnivač vladarske loze Nemanjića i osnivač najmoćnije srpske države. Zajedno sa sinom Rastkom smatra se ocem Srpske pravoslavne crkve. Tokom života podigao je i obnovio veći broj crkvi i manastira koje se smatraju njegovim zadužbinama, a poslednje godine svog života proveo je kao monah Simeon u svojoj zadužbini, manastiru Hilandar, u kom je umro i u kom je sahranjen 1199. godine. Telo mu je 1208. godine preneseno u manastir Studenicu gde se i danas nalazi, a Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog Simeona Mirotočivog.

Kao najmlađi sin vlastelina Zavide, zbacio je između 1166. i 1168. godine svog najstarijeg brata Tihomira i vrhovnu vlast Vizantije. Pored brata Tihomira imao je još dva brata Miroslava i Stracimira. Nakon propasti antivizantijske koalicije, u kojoj je učestvovao, 1172. godine, Nemanja se predao vizantijskom caru Manojlu Komninu (1143—1180) i priznao ga za svog suverena. Posle njegove smrti 1180, započeo je napade na vizantijsku teritoriju i završio širenje svoje vlasti na sve okolne srpske oblasti (Kosovo, Zeta, Travunija, Zahumlje i Neretljanska oblast), osim Bosne. Njegova ekspanzija je okončana porazom na Moravi 1190, nakon čega je Raška ponovo postala vizantijski vazal, ali je Nemanji priznat veći deo dotadašnjih osvajanja.

Na unutrašnjem planu, okrenuo se učvršćivanju vlasti u zemlji. Sazvao je sabor protiv bogumila u Raškoj, nakon čega se, uz pomoć vojske, surovo obračunao sa sledbenicima ovog učenja, koje je smatrano jeretičkim. Na međunarodnom planu je ulazio u velike saveze protiv Vizantije, šaljući svoje poslanike čak u Nirnberg na pregovore sa svetim rimskim carem Fridrihom Barbarosom (1155—1190), ali je bio i odan vazal Manojlu Komninu, šaljući mu pomoćne vojne odrede koji su učestvovali i u bici kod Miriokefalona (1176).

...dalje...
uredi

09. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 9 2014
uredi

10. nedelja

Duka (grč. Δούκας /Dukas/; oko 1400 — posle 1462), uz Halkokondila, Sfrancesa i Kritovula, predstavnik one grupe istoričara koji su pisali posle propasti Vizantijskog carstva. Unuk je izvesnog Mihaila Duke, koji je živeo za vreme vladavine Jovana V Paleologa. Potiče od carske porodice Duka, a živeo je pre i posle pada Carigrada pod turskom vlašću (1453).

Autor je Vizantijske istorije, pisane prostim narodnim grčkim jezikom, koja obuhvata period od 1341. do 1462. g., odnosno od stupanja Jovana V na presto do turskog pokoravanja Lezbosa. Proveo je gotovo čitav svoj život u službi đenovljanskog gospodara Lezbosa, ali nije raskrstio sa grčkim narodom. Sa iskrenom žalošću posmatrao je njegovu fatalnu sudbinu koja ga je zadesila, a njegov opis pada Carigrada završava se „lamentom“. Dukina istorija sačuvana je i na staroitalijanskom jeziku, a ono što je zanimljivo u vezi sa njom jeste da ona sadrži neke odeljke kojih nema u grčkoj verziji.

U političkom pogledu Duka je bio latinofil, tj. predstavnik onog dela vizantijske vladajuće klase koja je u borbi protiv zagovornika potčinjenja Turcima osećala za potrebnim da se crkveno i politički potčini Zapadu. U svom pomenutom delu pruža obilje podataka o unutrašnjoj i spoljnoj situaciji Vizantije u periodu tokom njenog pada.

dalje ...

uredi

11. nedelja

Petar I Aleksejevič ili Petar Veliki (rus. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Moskva, 30 maj/9. jun 1672 — Sankt Peterburg, 28. januar/8. februar 1725) bio je ruski car i imperator koji je vladao od 27. aprila/7. maja 1682. pa sve do svoje smrti 1725. godine.

Na presto je došao nakon mnogih dvorskih intriga i zavera. U početku je vladao zajedno sa svojim slabim i bolesnim polubratom, Ivanom V, koji je umro 1696. godine. Nakon Ivanove smrti, kad je postao car, nemilosrdno je ugušio bilo kakav tip otpora, pa čak i u sopstvenoj porodici.

Petar je vladao sam do 1724, a potom je vladao zajedno sa svojom ženom, Katarinom Aleksejevnom. Modernizovao je u to vreme prilično zaostalu feudalnu Rusiju na društvenom, političkom, vojnom i ekonomskom planu, a u isto vreme vodio je ekspanzionističku politiku, uglavnom ka zemljama koje su izlazile na more. U toku svoje vladavine, pretvorio je Rusiju u vodeću evropsku silu tog vremena. Odbacio je titulu cara 1721. i zamenio je titulom imperatora.

...dalje...
uredi

12. nedelja

Ana od Velike Britanije (rođena 6. februara 1665, umrla 1. avgusta 1714) je bila kraljica Engleske, Škotske i Irske. Kraljica je postala 8. marta 1702. nasledivši kralja Vilijama III Oranskog. Njen otac Džejms II bio je nasilno svrgnut 1688, pa su njena sestra Meri II i njen suprug Vilijam III Oranski postali suvladari, što je bio jedini takav slučaj u britanskoj istoriji. Kada je Meri umrla 1694. Vilijam je nastavio da vlada sam do 1702.

Po aktu o uniji (1707) Engleska i Škotska su ujedinjene u jednu državu, kraljevinu Veliku Britaniju. Ana je postala prvi vladar, a nosila je pored toga i posebnu krunu kao kraljica Irske. Vladala je do 1714. Njen život je bio obeležen mnogim krizama. Pošto je umrla bez dece, bila je poslednji monarh iz dinastije Stjuart. Nasledio ju je njen rođak Džordž I iz dinastije Hanover.

...dalje...
uredi

13. nedelja

Ernando de Soto (šp. Hernando de Soto, Herez de los Kabaljeros, Badahoz 1496. ili 1500 — 21. maj 1542, Misisipi u Arkanzasu) je bio španski moreplovac, istraživač i konkistador. Imao je značajnu ulogu u osvajanju Paname, Nikaragve i Perua zajedno sa Fransiskom Pizarom. Njegov najveći poduhvat je ekspedicija u Severnu Ameriku, današnje SAD, gde je otišao u potragu za Eldoradom.

De Sotovi roditelji su bili pripadnici nižeg plemstva iz Ekstremadure, siromašne oblasti iz koje su mladi ljudi odlazili kako bi negde drugde stekli bogastvo. Posle otkrića nove zemlje na zapadu, glasine o njenom sjaju i bogastvu su bile previše primamljive. De Soto je isplovio u Novi svet 1514. sa prvim guvernerom Paname Pedrom Arijasom de Avilom.

Njegova hrabrost, nepokolebljiva odanost i lukavi planovi za ucenjivanje domorodačkih sela radi otkupa zarobljenih poglavica su postali de Sotovo obeležje tokom pokoravanja Srednje Amerike. Takođe je stekao slavu kao odličan konjanik, ratnik i komandant, ali je upamćen i po svojoj izuzetnoj brutalnosti.

...dalje...
uredi

14. nedelja

Elizabeta I Tjudor (engl. Elizabeth I Tudor; 7. septembar 1533 — 24. mart 1603) bila je kraljica Engleske i kraljica Irske, od 17. novembra 1558. do svoje smrti. Ponekad nazivana Kraljica Devica (Virgin Queen) i Dobra Kraljica Bes, bila je peti, i poslednji, vladar iz dinastije Tjudora, nasledivši svoju polusestru, kraljicu Mariju I. Vladala je u periodu velikih verskih previranja. Nakon kratke vladavine polubrata Edvarda VI i polusestre Marije, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu, njeno 44-godišnje kraljevanje dovodi do porasta engleske moći i uticaja u svetu. U trenutku kada je došla na tron, primeri dveju prethodnih žena koje su vladale Engleskom nisu obećavali mirnu i uspešnu vladavinu nove kraljice. Čak i oni koji su je podržavali nadali su se da će se udati i vlast prepustiti mužu, ali Elizabeta je imala druge planove. Ona je jednom zauvek vratila Englesku protestantizmu. Za vreme njene vladavine je porasla ekonomska moć Engleske, cvetala nauka, filozofija i kultura, započela je kolonizacija Severne Amerike i osniva se Britanska istočnoindijska kompanija.

...dalje...
uredi

15. nedelja

Julija Agripina (lat. Iulia Agrippina), poznata i kao Agripina Mlađa (lat. Agrippina Minor), ili Agripinila (lat. Agrippinilla), a nakon 50. i kao Julija Avgusta Agripina, (lat. Iulia Augusta Agrippina; 7. novembar 15. ili 6. novembar 16 - 19/23. mart 59.) je bila rimska carica i jedna od istaknutijih žena iz Julijevsko-klaudijevske dinastije. Bila je praunuka cara Avgusta, sestra cara Kaligule, sinovica i četvrta žena cara Klaudija, i majka cara Nerona.

Agripina Mlađa je opisana od strane drevnih i modernih izvora kao «nemilosrdna, ambiciozna, nasilna i nadmena». Mnogi rimski istoričari je optužuju za trovanje cara Klaudija, ali izveštaji se razlikuju.

...dalje...
uredi

16. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 16 2014
uredi

17. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 17 2014
uredi

18. nedelja

Henri VIII (engl. Henry VIII of England; 28. jun 1491 — 28. januar 1547), vladao je Engleskom i Irskom od 1509. do 28. januara 1547. kada je umro. Nasledio je svog oca Henrija VII, osnivača dinastije Tjudor kojoj on pripada. Poznat je zbog toga što se šest puta ženio i reformacije engleske crkve. Kada mu papa, pod uticajem katoličkih kraljeva, nije dozvolio da se razvede od svoje prve žene Kataline od Aragona, (ćerke Fernanda i Izabele, Katoličkih kraljeva) da bi se oženio svojom ljubavnicom En Bolin, prekinuo je sve veze sa Vatikanom i Rimom i Zakonom o supremaciji 1534. godine proglasio se za vrhovnog vladara engleske crkve i samim tim engleska crkva je svrstana u protestantske, kasnije nazvana anglikanska. Takođe je ujedinio Englesku i Vels u jednu teritoriju, tj. državu 1543. godine. Iako je bio oženjen šest puta imao je samo troje dece – kćerku Mariju, kasnije englesku kraljicu Mariju I poznatu kao Krvava Marija (1553—1558), iz prvog braka; zatim, drugu kćerku, takođe, potonju slavnu kraljicu Elizabetu I (1558—1603) i sina naslednika Edvarda VI (1547—1553) iz trećeg braka sa Džejn Simor. Opisan je kao stasit, atletski građen čovek, riđe brade i izuzetnih listova, čovek od stila; uživao je u jelu, poznat kao kockar, ali vrstan sportista – teniser, mačevalac.

...dalje...
uredi

19. nedelja

Aleksandar fon Humbolt (nem. Alexander von Humboldt; Berlin, 14. septembar 1769 — Berlin, 6. maj 1859) je bio nemački prirodnjak, geograf i istraživač. Njegovi radovi na botaničkoj geografiji predstavljaju osnivanje oblasti biogeografije. Proučavao je zemljin magnetizam, vulkane, izotermalne linije, geografiju i biologiju različitih oblasti. Od 1799. do 1804. putovao je u Latinsku Ameriku, koju je istraživao i opisivao sa naučne tačke gledišta. Svoja putovanja tokom 21 godine opisao je u izuzetno velikom broju knjiga. Prvi je pretpostavio da su Afrika i Južna Amerika bile davno spojene. U poznijim godinama je pokušao da u svom delu od 5 knjiga „Kosmos“ prikaže ljudsko znanje na jedan jedinstven ujedinjen način. Humbolt je podržavao druge naučnike i često je sa njima sarađivao.

...dalje...
uredi

20. nedelja

Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.

Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.

U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

...dalje...
uredi

21. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 21 2014
uredi

22. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 22 2014
uredi

23. nedelja

Portal:Istorija/Biografija 23 2014
uredi

24. nedelja

Jovan Vladimir (oko 990 – 1016) je bio vladar Duklje od oko 1000. do 1016. godine, najistaknutije srpske kneževine tog doba. Njegova vladavina odvijala se tokom dugotrajnog rata između Vizantije i Samuilovog carstva. Bio je u bliskim odnosima sa Vizantijom, što mu nije pomoglo da sačuva svoju zemlju od cara Samuila. Ovaj je osvojio Duklju 1009. ili 1010, a kneza Vladimira utamničio u Prespi, prestonici svog carstva u zapadnoj Makedoniji. Prema Ljetopisu Popa Dukljanina, Samuilova kćerka Teodora Kosara je zavoljevši zarobljenog kneza molila oca da je uda za njega. Car je dao Kosaru za ženu Vladimiru, a zatim svog novopečenog zeta vratio na dukljanski presto da vlada kao njegov vazal.

Vladimir je bio poznat kao pobožan, pravedan i miroljubiv vladar. Nije se uključivao u veliki rat, koji je kulminirao 1014. vizantijskom pobjedom nad Samuilom. Car je nedugo nakon toga preminuo, a po naređenju njegovog sinovca Jovana Vladislava, koji je preuzeo vlast nad carstvom 1015, Vladimir je ubijen 22. maja 1016. Odrubljena mu je glava ispred jedne crkve u Prespi, gdje je i sahranjen. Nedugo potom priznat je za sveca i mučenika, sa praznikom 22. maja; on je prvi srpski svetac. Kosara je prenijela njegove mošti u Prečistu Krajinsku, crkvu blizu njegovog dvora na jugoistoku Duklje. Od 1381. mošti su čuvane u Manastiru svetog Jovana Vladimira kod Elbasana, a od oko 1995. u pravoslavnoj sabornoj crkvi u Tirani. Za svečev praznik mošti se donose u manastir kod Elbasana, gdje se na taj dan okupi veliki broj vjernika.

...dalje...
uredi