Портал:Историја/Биографија 2014.

Изабране биографије

01. недеља

Наполеон I Бонапарта (фр. Napoléon Bonaparte; Ајачо, 15. август 1769 — Лонгвуд Света Јелена, 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.

Наполеон је рођен на Корзици, а учио је у Француској за артиљеријског официра. Постао је познат током Француске револуције, када је као генерал водио успешне походе против Прве и Друге коалиције које су биле усмерене против Француске. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за првог конзула; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа - од које су најславније оне код Аустерлица и Фридланда - и успоставаљањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.

Катастрофална француска инвазија Русије 1812. је била прекретница. Овај поход је десетковао његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. Године 1813. Шеста коалиција га је поразила код Лајпцига, заузела Француску и приморала га на абдикацију у априлу 1814. и игзнанство на острво Елбу. Након мање од годину дана, Наполеон се вратио у Француску, поново преузео контролу, али је владао 100 дана до пораза код Ватерлоа у јуну 1815. Својих задњих шест година живота провео је под британским надзором на острву Света Јелена.

даље
уреди

02. недеља

Исус (арам. ישוע Јешуа; 7−2. п. н. е. до 26−36. н. е.) је по хришћанском веровању био јеврејски проповедник и рабин из Назарета, кога су многи Јевреји сматрали великим учитељем. Након мученичке смрти, постао је централна фигура хришћанства и важна фигура у неколико других религија. Муслимани га сматрају пророком, хиндуисти аватаром, а хришћани месијом и Сином Божјим, називајући га Исус Христос.

Исус је своје учење износио у виду кратких алегоричних прича којима је примерима из свакодневног живота преносио духовне поуке. Већина проучавалаца се слаже да је Исус био Јеврејин из Галилеје, да су га сматрали учитељем и исцелитељем, да га је крстио Јован Крститељ и да је разапет у Јерусалиму по наређењу римског гувернера Понтија Пилата под оптужбом за заверу против Римског царства. Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири Јеванђеља Новог завета по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Само неколицина савремених проучавалаца Библије верује да су сви древни списи о Исусовом животу у потпуности тачни или у потпуности нетачни.

Хришћани верују да је Исус Месија (то јест, Христос) чији је долазак најављен у Старом завету, што је основна тачка њиховог разилажења са јудаизмом. Хришћани претежно верују да је Исус инкарнација Бога, Син Божји који је дошао да донесе спасење и измирење с Богом, који је васкрсао након свог распећа. Монофизитски хришћани проповедају разне друге интерпретације везане за његову личност (види христологија). Остала хришћанска веровања укључују Исусово безгрешно зачеће, чуда, испуњење библијских пророчанстава, вазнесење у небо и други Христов долазак.

...даље...
уреди

03. недеља

Анастазија Николајевна Романов (рус. Великая Княжна Анастасия Николаевна Романова), (18. јун 1901 — 17. јул 1918) је била најмлађа кћерка цара Николаја II Романова, последњег императора цијеле Русије. Њена пуна титула је била велика кнегиња Анастасија Николајевна Романов.

Анастасија је била млађа сестра велике кнегиње Олге, велике кнегиње Татјане и велике кнегиње Марије. Старија је сестра престолонаследника Алексеја Николајевића. Претпоставља се да су је убили бољшевици 17. јула 1918. заједно са њеном породицом. Ипак непрекидно су кружиле гласине да је успела побећи 1918. Неколико жена је тврдило да оне представљају Анастазију. Најчувенија од њих је била Ана Андерсон, чије тело је кремирано 1984. Неколико људи, који су познавали праву Анастазију подржали су тврдњу Ане Андерсон да је она права Анастазија. Тестирањем ДНК остатака Ане Андерсон 1994. показало се да она није Анастазија.

...даље...
уреди

04. недеља

Свети Сава (1174. или 1175—14. јануар 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

...даље...
уреди

05. недеља

Портал:Историја/Биографија 5 2014
уреди

06. недеља

Портал:Историја/Биографија 6 2014
уреди

07. недеља

Вилијем III Орански (хол. Willem III van Oranje-Nassau, енгл. William III of England, Хаг, 14. новембра 1650. – палата Хемптон Корт, 8. марта 1702) био је холандски племић и протестант, принц Орански, штатхалтер Холандске републике (1672 — 1702) и краљ Енглеске, Ирске и Шкотске (1680 — 1702).

Енглеску круну добио је у Славној револуцији као зет свргнутог енглеског краља Џејмса II. Владао је заједно са женом Мери II која је била Џејмсова кћи. Након Мерине смрти 1694. владао је самостално.

Вилијем је постао штатхалтер Холандске републике 28. јуна 1672. и на овој дужности је био до своје смрти. У Холандији је се звао Вилем Хенрик, са титулом принца од Орање-Насауа. Учествовао је у многим ратовима који су вођени против католичке Француске и њеног краља Луја XIV због чега је сматран вођом протестантизма. Иза његовог угледа стајала је војска и нарочито моћна флота, тада једна од најмоћнијих у Европи. Његова владавина означила је почетак краја династије Стјуарт на енглеском престолу.

...даље...
уреди

08. недеља

Стефан Немања или Стеван Немања (1113 — 13. фебруар 1199, владао (1166) 1168 — 25. март 1196) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199. године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155—1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).

...даље...
уреди

09. недеља

Портал:Историја/Биографија 9 2014
уреди

10. недеља

Дука (грч. Δούκας /Дукас/; око 1400 — после 1462), уз Халкокондила, Сфранцеса и Критовула, представник оне групе историчара који су писали после пропасти Византијског царства. Унук је извесног Михаила Дуке, који је живео за време владавине Јована V Палеолога. Потиче од царске породице Дука, а живео је пре и после пада Цариграда под турском влашћу (1453).

Аутор је Византијске историје, писане простим народним грчким језиком, која обухвата период од 1341. до 1462. г., односно од ступања Јована V на престо до турског покоравања Лезбоса. Провео је готово читав свој живот у служби ђеновљанског господара Лезбоса, али није раскрстио са грчким народом. Са искреном жалошћу посматрао је његову фаталну судбину која га је задесила, а његов опис пада Цариграда завршава се „ламентом“. Дукина историја сачувана је и на староиталијанском језику, а оно што је занимљиво у вези са њом јесте да она садржи неке одељке којих нема у грчкој верзији.

У политичком погледу Дука је био латинофил, тј. представник оног дела византијске владајуће класе која је у борби против заговорника потчињења Турцима осећала за потребним да се црквено и политички потчини Западу. У свом поменутом делу пружа обиље података о унутрашњој и спољној ситуацији Византије у периоду током њеног пада.

даље ...

уреди

11. недеља

Петар I Алексејевич или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Москва, 30 мај/9. јун 1672 — Санкт Петербург, 28. јануар/8. фебруар 1725) био је руски цар и император који је владао од 27. априла/7. маја 1682. па све до своје смрти 1725. године.

На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. године. Након Иванове смрти, кад је постао цар, немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.

Петар је владао сам до 1724, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. и заменио је титулом императора.

...даље...
уреди

12. недеља

Ана од Велике Британије (рођена 6. фебруара 1665, умрла 1. августа 1714) је била краљица Енглеске, Шкотске и Ирске. Краљица је постала 8. марта 1702. наследивши краља Вилијама III Оранског. Њен отац Џејмс II био је насилно свргнут 1688, па су њена сестра Мери II и њен супруг Вилијам III Орански постали сувладари, што је био једини такав случај у британској историји. Када је Мери умрла 1694. Вилијам је наставио да влада сам до 1702.

По акту о унији (1707) Енглеска и Шкотска су уједињене у једну државу, краљевину Велику Британију. Ана је постала први владар, а носила је поред тога и посебну круну као краљица Ирске. Владала је до 1714. Њен живот је био обележен многим кризама. Пошто је умрла без деце, била је последњи монарх из династије Стјуарт. Наследио ју је њен рођак Џорџ I из династије Хановер.

...даље...
уреди

13. недеља

Ернандо де Сото (шп. Hernando de Soto, Херез де лос Кабаљерос, Бадахоз 1496. или 1500 — 21. мај 1542, Мисисипи у Арканзасу) је био шпански морепловац, истраживач и конкистадор. Имао је значајну улогу у освајању Панаме, Никарагве и Перуа заједно са Франсиском Пизаром. Његов највећи подухват је експедиција у Северну Америку, данашње САД, где је отишао у потрагу за Елдорадом.

Де Сотови родитељи су били припадници нижег племства из Екстремадуре, сиромашне области из које су млади људи одлазили како би негде другде стекли богаство. После открића нове земље на западу, гласине о њеном сјају и богаству су биле превише примамљиве. Де Сото је испловио у Нови свет 1514. са првим гувернером Панаме Педром Аријасом де Авилом.

Његова храброст, непоколебљива оданост и лукави планови за уцењивање домородачких села ради откупа заробљених поглавица су постали де Сотово обележје током покоравања Средње Америке. Такође је стекао славу као одличан коњаник, ратник и командант, али је упамћен и по својој изузетној бруталности.

...даље...
уреди

14. недеља

Елизабета I Тјудор (енгл. Elizabeth I Tudor; 7. септембар 1533 — 24. март 1603) била је краљица Енглеске и краљица Ирске, од 17. новембра 1558. до своје смрти. Понекад називана Краљица Девица (Virgin Queen) и Добра Краљица Бес, била је пети, и последњи, владар из династије Тјудора, наследивши своју полусестру, краљицу Марију I. Владала је у периоду великих верских превирања. Након кратке владавине полубрата Едварда VI и полусестре Марије, чији се начин управљања земљом разликовао у сваком погледу, њено 44-годишње краљевање доводи до пораста енглеске моћи и утицаја у свету. У тренутку када је дошла на трон, примери двеју претходних жена које су владале Енглеском нису обећавали мирну и успешну владавину нове краљице. Чак и они који су је подржавали надали су се да ће се удати и власт препустити мужу, али Елизабета је имала друге планове. Она је једном заувек вратила Енглеску протестантизму. За време њене владавине је порасла економска моћ Енглеске, цветала наука, филозофија и култура, започела је колонизација Северне Америке и оснива се Британска источноиндијска компанија.

...даље...
уреди

15. недеља

Јулија Агрипина (лат. Iulia Agrippina), позната и као Агрипина Млађа (лат. Agrippina Minor), или Агрипинила (лат. Agrippinilla), а након 50. и као Јулија Августа Агрипина, (лат. Iulia Augusta Agrippina; 7. новембар 15. или 6. новембар 16 - 19/23. март 59.) је била римска царица и једна од истакнутијих жена из Јулијевско-клаудијевске династије. Била је праунука цара Августа, сестра цара Калигуле, синовица и четврта жена цара Клаудија, и мајка цара Нерона.

Агрипина Млађа је описана од стране древних и модерних извора као «немилосрдна, амбициозна, насилна и надмена». Многи римски историчари је оптужују за тровање цара Клаудија, али извештаји се разликују.

...даље...
уреди

16. недеља

Портал:Историја/Биографија 16 2014
уреди

17. недеља

Портал:Историја/Биографија 17 2014
уреди

18. недеља

Хенри VIII (енгл. Henry VIII of England; 28. јун 1491 — 28. јануар 1547), владао је Енглеском и Ирском од 1509. до 28. јануара 1547. када је умро. Наследио је свог оца Хенрија VII, оснивача династије Тјудор којој он припада. Познат је због тога што се шест пута женио и реформације енглеске цркве. Када му папа, под утицајем католичких краљева, није дозволио да се разведе од своје прве жене Каталине од Арагона, (ћерке Фернанда и Изабеле, Католичких краљева) да би се оженио својом љубавницом Ен Болин, прекинуо је све везе са Ватиканом и Римом и Законом о супремацији 1534. године прогласио се за врховног владара енглеске цркве и самим тим енглеска црква је сврстана у протестантске, касније названа англиканска. Такође је ујединио Енглеску и Велс у једну територију, тј. државу 1543. године. Иако је био ожењен шест пута имао је само троје деце – кћерку Марију, касније енглеску краљицу Марију I познату као Крвава Марија (1553—1558), из првог брака; затим, другу кћерку, такође, потоњу славну краљицу Елизабету I (1558—1603) и сина наследника Едварда VI (1547—1553) из трећег брака са Џејн Симор. Описан је као стасит, атлетски грађен човек, риђе браде и изузетних листова, човек од стила; уживао је у јелу, познат као коцкар, али врстан спортиста – тенисер, мачевалац.

...даље...
уреди

19. недеља

Александар фон Хумболт (нем. Alexander von Humboldt; Берлин, 14. септембар 1769 — Берлин, 6. мај 1859) је био немачки природњак, географ и истраживач. Његови радови на ботаничкој географији представљају оснивање области биогеографије. Проучавао је земљин магнетизам, вулкане, изотермалне линије, географију и биологију различитих области. Од 1799. до 1804. путовао је у Латинску Америку, коју је истраживао и описивао са научне тачке гледишта. Своја путовања током 21 године описао је у изузетно великом броју књига. Први је претпоставио да су Африка и Јужна Америка биле давно спојене. У познијим годинама је покушао да у свом делу од 5 књига „Космос“ прикаже људско знање на један јединствен уједињен начин. Хумболт је подржавао друге научнике и често је са њима сарађивао.

...даље...
уреди

20. недеља

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.

Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

...даље...
уреди

21. недеља

Портал:Историја/Биографија 21 2014
уреди

22. недеља

Портал:Историја/Биографија 22 2014
уреди

23. недеља

Портал:Историја/Биографија 23 2014
уреди

24. недеља

Јован Владимир (око 990 – 1016) је био владар Дукље од око 1000. до 1016. године, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила. Овај је освојио Дукљу 1009. или 1010, а кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015, Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Косара је пренијела његове мошти у Пречисту Крајинску, цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. мошти су чуване у Манастиру светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. у православној саборној цркви у Тирани. За свечев празник мошти се доносе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.

...даље...
уреди