Pređi na sadržaj

Prekomerno znojenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prekomerno znojenje
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostdermatovenerologija
Patient UKPrekomerno znojenje

Prekomerno znojenje ili hiperhidroze, je prekomerno i nekontrolisano znojenje koje prevazilazi potrebe normalne termoregulacije ili termohomeostaze organizma.[1] Prekomerno znojenje, je značajan medicinski problem, najčešće prisutan kod mlađih ljudi. Osobe sa hiperhidrozom ne mogu se smatrati bolesnicima u pravom smislu te reči, jer preterano znojenje nije bolest, već stanje od kojeg se ne umire, ali predstavlja za pojedice značajan psihološki i socijalni problem... „Osobe sa hiperhidrozom izbegavaju kontakte sa drugim osobama zbog stalno vlažnih dlanova, nose široku tamnu odeću kod pojačanog znojenja ispod pazuha, polako se povlače u sebe, postaju nesigurne, otuđujući se od društva...“(dr Ivan Kuhajda)
Hiperhidroza se najčešće javlja još u detinjstvu ili pubertetu, gotovo svakodnevno u obliku nekontrolisanog prekomernog znojenja dlanova, pazušnih jama, lica i tabana. Kako Svetska zdravstvena organizacija smatra da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već i socijalno i psihološko blagostanje, hiperhidrozu ipak možemo smatrati jednom vrstom bolešću.[1]

Fiziologija znojenja

[uredi | uredi izvor]
Presek kroz kožu na kome se vide znojne žlezde, čiji rad reguliše autonomni nervni sistem preko simpatičkog živca.

Ljudsko telo poseduje oko četiri miliona znojnih žlezda (lat. glandula sudoriferae), od kojih je oko 3 miliona ekkrinih znojnih žlezda, a ostatak su apokrine i apoekkrine žlezde.[2] Njihovi otvori se nalaze na površini kože, u najvećem broju, na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i u preponama.

Znojne žlezde su u obliku cevčica smotonih u koturiće (loptice), u ukupnoj dužini od oko 4 km i ukupnoj površini od 1000 m², a u koži su smeštene blizu granice korijuma i potkožja. Bogato su prožete velikim brojem kapilara.[3]

U telu čoveka postoje tri vrste znojnih žlezdi; ekkrine, apokrine i apoekkrine.  One su raspoređene po čitavom telu i pod snažnim su emotivnim, termičkim i nervnim uticajima.[4]

Male ekkrine znojne žlezde

U male, (ekkrine) znojne žlezde spada 3/4 znojnih žlezdi, koje se nalaze svuda po po površini tela. One izlivaju znoj direktno na površinu kože. Znoj koji one izlučuju je bezbojna tečnost, bez mirisa, koja služi za regulaciju telesne temperature odavanjem toplote procesom isparavanja. Najveća koncentracija ekkrinih znojnih žlezda je u koži nogu i čelu, a nešto manje na rukama i obrazima. Inervacija ekkrinih žlezdi potiče od post-ganglionih senzitivnih vlakana u kojima je acetilholin njihov glavni terminalni neurotransmiter. Ova vlakna su pod direktnom kontrolom centra za znojenje u hipotalamusu .[4]

Velike apokrine znojne žlezde

Velike (apokrine) znojne žleze izlučuju znoj sa karakterističnim mirisom (zbog naknadne kontaminacije znoja) i nalaze se kod čoveka u pazušnoj jami, oko genitalija, čmara i nešto manje oko pupka. Sekret izlivaju uz folikul dlake neposredno ispod površine kože (iznad lojnih žlezda), koji zbog naknadne izloženosti dejstvu bakterija, krvi, urina, fecesa, u navedenim regijama tela poprima karakterističan miris. Kod sisara i primata apokrine žlezde oslobađaju feromone koji imaju značaj za seksualno raspoznavanje polova odnosno tela majke, kao i u drugim interakcijama životinja. Uloga apokrineih žlezda kod ljudi je nepoznata.[5]

Znoj se sastoji od 98-99 procenata vode i 1-2 procenata drugih materija (amonijaka, masnih kiselina, soli mlečne kiseline, natrijum-hlorid-kuhinjska so (najviše zastupljen), enzimi itd). Kontinuirana sekreciju znoja kod čoveka, (koju reguliše fiziološki mehanizam za termoregulaciju i održavanje ravnoteže elektrolita i vode u slojevima korneuma), stvara u koži potrebnu vlažnost i na taj način joj obezbeđuje dobru taktilnu (osećajnu) sposobnost i elastičnost.[4]

Uloga znojnih žlezdi i znojenja u organizmu se ogleda u sledećim fiziološkim procesima:

Odavanje toplote
Procesi Gubitak toplote
u (%) na 21 °C
Radijacijom ili
kondukcijom		 70
Isparavanjem znoja 27
Disanjem 2
Izmokravanjem i
defekacijom		 1
Termoregulacija
Glavni članak: Termoregulacija

Znojenje, organizam ljudi i nekih životinje (npr. majmuni, konji, mazge), koristi kao jedan od osnovnih fizioloških mehanizama za termoregulaciju (odavanje toplote procesom isparavanja znoja). Znojenje je drugi po značaju proces u organizmu čoveka i životinja za odavanje toplote (vidi tabelu desno). Isparavanjem jednog grama vode (znoja) odstranjuje se oko 0,6 kcal toplote.[6] Znatna količina vode koja potiče iz znoja i drugih izvora ispravanja čini neosetan gubitak tečnosti iz organizma koji iznosi 50 ml/h. U procesu akklimatizacije organizam čoveka može izgubiti i do nekoliko litara znoja na sat ili do 10 litara dnevno.[7] Sa porastom sekrecije znoja (npr. u hiperhidrozi) povećava se i količina izlučenog znoja koja najčešće nije usklađena sa brzinom ispravanja (koja zavisi i od temperatrure okolnog vazduha), što dovodi do toga da se znoj sliva po manjoj ili većoj površini kože tela dok potpuno ne ispari.[8]

Eliminacija produkata metabolizma
Glavni članak: Metabolizam
Homeostaza

Učešćem u procesu regulacije temperature u organizmu, znojenje omogućava održavanje stalnih uslova u unutrašnjoj okolini ćelije-ili funkciju homeostaze.[9]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Primarna hiperhidroza se podjednako javlja kod žena i muškaraca, prosečne starosti od 25 do 64 godina, u oko 2,8%-3% opšte populacije.[10]

Prema istraživanju sprovedenom u SAD, 2004. godine,[11] najveća učestalost hiperhidroze evidentirana je kod bolesnika u dobi između 25 i 65 godina (od 3,5% do 4,5%), a najniže u dobi od 12 godina (0,5% -0,7%). Prosečna starost bolenika sa hiperhidrozom bila je 25 godina, sa značajnim razlikama u lokalizaciji hiperhidroze na telu u različitim starostim grupama. Tako se izolovana hiperhidroza dlanova, prosečno najčešće javljala kod trineestogodišnjaka, izolovana pazušna hiperhidroza kod devetnaestogodišnjaka, a istovremena hiperhidroza na dlanovima, ispod pazuha i u drugim oblastima kod dvadesetdvogodišnjaka.

Lokalizacija znojenje (prema sprovedenim studijama u svetu) je različita između pojedinih populacija;[12]

  • U Nemačkoj - kod 256 anketiranih; u 115 slučajeva preterano znojenje se javljalo ispod pazuha, u 86 slučajeva na dlanovima u 75 slučajeva na stopalima.
  • U Francuskoj - kod 382 bolesnika koji su podvrgnuti istraživanju; 30% je patilo od preteranog znojenja dlanova, 51% od preteranog znojenja u pazušnim jamama, 5% od preteranog znojenja dlanova i stopala, 5% od preteranog znojenja lica i 5% od preteranog znojenja na svim ostalim mogućim mestima na telu
  • U SAD - 51% bolesnik je imao pazušnu hiperhidrozu izolovanu ili u kombinaciji sa drugim lokalizacijama, 9,5% izolovana pazušnu hiperhidrozu, dok je 25% pacijenata patilo od izolovane hiperhidroze dlanova ili udružene hiperhidroze sa preteranim znojenjem na drugim lokacijama.

Prema novijim istraživanjima, dokazano je da hiperhidroza ima genetičku predispoziciju, što potvrđuju podaci da se u 25-50(65)% slučajeva hiperhidroza javlja i kod jednog ili više članova iste porodice.[13][14] U studiji iz 2006, istraživači sa univerziteta „Saga“ iz Japana navode da se primarni genetički lokus hiperhidroze dlanova ruku nalazi u mapi hromozoma na lokaciji 14q11.2-q13.[15]
Kod nekih osoba heperhidroza se može javiti u ranom detinjstvu, obično u pubertetu, nakon koga bolest najčešće nastavlja svoj tok sa stalnim pogoršanjem simptoma.[10]
Hiperhidroza u predelu pazuha nešto je češća kod žena, a nogu kod muškaraca.[16]

Uticaj hiperhidroze na život ljudi

[uredi | uredi izvor]

Hiperhidroza može imati izražen negativan uticaj na normalan život ljudi sa preteranim znojem izazivajući kod njih brojne fizičke socijalne i psihičke probeleme:[17] U istraživanjima za procenu fizičkih socijalnih i psihičkih posledica koje hiperhidroza izaziva kod obolelih u svakodnevnoj praksi se koriste razne „skale“-upitnici, kao npr. dole navedena za procenu pazušne hiperhidroze;

Skala za procenu težine pazušne hiperhidroze

Kako ocenjujete ozbiljnost promena u pazušnoj hiperhidrozi? Bodovi
Znojenje u pazuhu je neprimetno i ne utiče na moje svakodnevne aktivnosti
1
Primetio sam pojačano znojenje u pazuhu, koje je podnošljivo, ponekad mi smeta u svakodnevnim aktivnostima
2
Znojenje u pazuhu mi izaziva mnoge neprijatnosti, često utiče na moje dnevne aktivnosti
3
Znojenje ispod pazuha je za mene nepodnošljivo i stalno mi smeta u svakodnevnim aktivnostima
4

Fizički problemi

[uredi | uredi izvor]

Pacijenti koji pate od hiperhidroze imaju brojne fizičke probleme zbog stalno vlažna odeće i obuće. Povećana vlažnost može da izazove maceraciju kože i na njenoj površini nekontrolisanu kolonizaciju i razmnožavanje brojnih mikroorganizama (bakterija, virusa i gljivica). Povećana kolonizacija mikroorganizama kod osoba sa hiperhidrozom izaziva; u predelu pazuha oštećenje kože i pojavu bromhidroze (neprijatanog mirisa), na stopalima žarišnu keratolizu (infekciju kože stopala koju karakterišu promen nalik erozijama kože), najčešće izazvanu gram-negativnim bakterijama. Vlažan ili osušen znoj uništava odeću i obuću promenom njenog izgleda, boje i kvaliteta i pacijentima stvara velike materijalne troškove za pranje, hemijsko čišćenje i kupovinu nove odeće i obuće.

Socijalni i psihološki problemi

[uredi | uredi izvor]

Stalna prisutnost vlažne i osušenim znojem prekrivene odeće i obuće, kao i neprijatan zadah znoja kod velikog broja pacijenata sa hiperhidrozom stvara brojne socijalne i psihološke probleme.[18] U jednoj studiji o problemima znojenja sprovodenoj u SAD kod više od 50%, ispitanika sa hiperhidrozom evidentiran je pad samopouzdanja, u 38% ispitanika osećaj neprijatnosti u svakodnevnom životu, u 34% izraženo nezadovoljstvo, a u 20% ispitanika znaci depresije. Osećaj nelagodnosti u socijalnom okruženju evidentirano je u 90% ispitanika sa hiperhidrozom dlanova, a 40% ispitanika je imalo različit stepen psiholoških poremećaja direktno povezanih sa njihovim simptomima.[19]

Preko 70% osoba sa hiperhidrozom kako bi izbeglo ove probeme menja odeću 2-3 puta dnevno. Pacijenti sa hiperhidrozom dlanova, konstantno brišu ruke odećom ili peškira, a rukovanje izbegavaju kad god je to moguće, jer na licu drugih osoba uočavaju znak uzbuđenja i nelagodnosti da se rukuju sa njima, što kod njih izaziva dodatnu anksioznost koja postaje dodatni faktor za još jače znojenje (izazivajući tzv. začarani krug pozitivne povratne informacije). Oko 77% pacijenata pokušava da izbegne rukovanje, a 17% u toku obavljanja svakodnevnih radnih zadataka mora da nosi rukavice.

Ograničenja u radnim delatnostima

[uredi | uredi izvor]

Izražena hiperhidroza dlanova može imati izražen negativan uticaj na svakodnevni život i profesionalne aktivnosti tih osoba. Znoj na dlanovima ovim osobama otežava upotrebu muzičkih instrumenata (sviranje na gitari, violini i klavijaturama), korišćenje elektronskih uređaja (na kojima oštećuju tastaturu ili izazivaju čak i koroziju metlnih delova), rad sa važnim papirnima, crtežima dokumentima, na kojima ostavljaju tragove ili razmazuju mastilo ili boju kapljicama znoja. Oko 95% bolesnika navodi da je zbog znojenje dlanova imalo poteškoće u svakodnevnim aktivnostima, a navode i da su često bili u riziku od strujnog udara ili posekotina zbog ispadanja staklenih predmeta.

Kod pazušne hiperhidroze, ovi problemi uopšte ne postoje ali oni imaju potreba za stalnom promenom odeće i starh od kretanja kako bi što manji broj osoba uočio promene na njihovoj odeći iazvane kvašenjem. Manje od 20% bolesnika sa pazušnom hiperhidrozom, su zadovoljni svojim sopstvenim sposobnostima da obavljaju svakodnevne aktivnosti. Kod većine osoba sa pazušnom hiperhidrozom primetno je izražen veći uticaj znojenja ispod pazuha na kvalitet poslova i njihovu produktivnost. Prema nacionalnim istraživanjima u SAD kod oko 13% pacijenata sa hiperhidrozom registrovano je smanjenje vremena provedenog na radu.

Kako primarna hiperhidroza počinje u detinjstvu, mladosti i adolescencija često ona ima uticaj na profesionalnu orijentaciju i njihovu dalju karijeru koja zavisi od obima hiperhidroze. U studiji sprovedenoj kod osoba sa hiperhidrozom dlanova 19% pacijenata je navelo da je na izbor njihovog zanimanja uticalo prisustvo hiperhidroze. Kako veliki broj zanimanja uključuje česta rukovanja, kontakt sa papirima, metalnim predmetima, električnom ili elektronskom opremom, brojna su ograničenja za osobe sa hiperhidrozom što predstavlja zanjih i značajan ekonomski problem.

Patofiziologija

[uredi | uredi izvor]

Hiperhidroza se javlja u dva pojavna oblika znojenja i to kao;[1]

Primarna (esencijalna ili idiopatska) hiperhidroza

[uredi | uredi izvor]
DIJAGNOSTIČKI KRITERIJUMI ZA PROCENU PRIMARNE FOKALNE IDIOPATSKE HIPERHIDROZE[20]

Fokalno, vidljivo, izraženo znojenje koje traže duže od 6 meseci bez ikakvog vidljivog razloga i najmanje dva navedena kriterijuma:

  • Obostrano relativno simetrično znojenje
  • Učestalost znojenja — najmanje jedna epizoda dnevno
  • Ometa izvođenje svakodnevnih aktivnosti
  • Starost osobe na početku poremećaja manja od 25 godina
  • Poremećaj postoji i kod drugih članova porodice
  • Odsustvo (prestanak) znojenja u toku spavanja.

Uzrok ovog oblika hiperhidroze nije poznat. Za razliku od funkcionalnog znojenja koje nastaje kao posledica fizičkog vežbanja, obavljanjanja težih radnih aktivnosti, premora, uvećane telesne, spoljašnje ili sobne temperature, primarna hiperhidroza nastaje i kao posledica emocionalnih (psihosomatskih) naprezanja i anksioznosti. Počeci hiperhidrpze najčešće nastaju u detinjstvu ili pubertetu i uglavnom se manifestuju svakodnevno.

Primarna fokalna (žarišna) hiperhidroza je preterano, bilateralno (obostrano) znojenje koje se javlja na dlanovima, tabanima, u pazušnim jamama i u manjoj meri u kraniofacijalnoj regiji. Poremećaj se karakteriše;[21][22][23][24] vidljivim, prekomernim znojenjem koje traje najmanje šest meseci bez ikakvog vidnog razloga, značajnim psihološkim i socijalnim oštećenjima i sa najmanje dva od navedenih funkcionalnih poremećaja u tabeli desno:

Znojne žlezda kod bolesnika sa hiperhidrozom, u histološkoj građi, broju, kao i njihovoj veličini ne razlikuju se od znojnih žlezda kod ljudi koji nemaju hiperhidrozu. Hiperhidroza je prvenstveno posledica hiperfunkcije a ne hipertrofije, u medicinskom smislu. U bolesnika sa primarnom hiperhidrzom u osnovi poremećaje je izraženije odgovor organizma na normalan stimulans u vidu fizičkog ili emocionalnog stresa. Postoje dokazi da pacijenata sa hiperhidrozom imaju nizak prag za emociama izazvano znojenje i normalan prag za znojenja izazvano termoregulaciom i lekovima. Imajući u vidu da se hiperhidroza razvija i u ranom detinjstvu, postoji sumnja da je ona psihološkog porekla, već da su primarni fiziološki poremećaji sa psihološkim posledicama.

Kao jedan od mogućih mehanizama snižavanja praga ekscitacije (nadražaja) znojnih žlezda kao i njihov izraženiji odgovor na stimuluse, koji je prisutan kod bolesnika sa hiperhidrozom najverovatnije je posledica povećane aktivnosti simpatičkog nervnog sistema.

Iako je pravi patofiziološki mehaniza primarne hiperhidroze i dalje nepoznat, postoje mnogobrojni dokazi da je ona posledica primarne disfunkcije autonomnog nervnog sistema. Kako hiperhidroza veoma često počinje u detinjstvu ona može biti i nasledna bolest, u kojoj su fiziološki mehanizmi poremećaja genetički predodređeni.[25]

Sekundarna (generlizovana) hiperhidroza

[uredi | uredi izvor]

Sekundarna hiperhidroza je patološko stanje, pre svega izazvano promenama u metabolizmu ili funkcijama autonomnog nervnog sistema, koje nastaju kao posledica sledećih poremećaja. (vidi tabelu ispod)

Uzroci fokalne i generalizovane hiperhidroze[26]
PRIMARNA (FOKALNA) HIPERHIDROZA Javlja se u inače zdravih ljudi ili kao simptom u dole navedenim poremećajima:
Primarna idiopatska hiperhidroza
  • Uzrok ovog oblika nije poznat
Gustativna hiperhidroza
ili Frejov sindrom
  • Kao posledica oštećenja nerava koji vode do parotidne (doušne) žlezde.
Neurološki oblik
SEKUNDARNA (GENERALIZOVANA) HIPERHIDROZA Obično je deo kliničke slike u dole navedenim (osnovnim) bolestima ili poremećajima:
Endokrine bolesti
  • Hipertireodizam
  • Hiperpituitarizam
  • Šećerna bolest
  • Gojaznost
  • Kakrcionoidni sindrom
  • Menopauza
  • Feohrpmocitom
  • Akromegalija
Neurološke bolesti
  • Cerebro vaskularni insult
  • Akromegalija
  • Oštećenje funkcija kičmene mozdine
  • Psihijatrijske bolesti (Parkinsonova bolest, Rilei-Dai sindrom)
Maligne bolesti
  • Mieloproliferativna bolest
  • Hodčkinova bolest
  • Limfom
  • Tumori hipofize
Hiperhidroza u nfekcijom izazvanim bolestima
  • Srčane infekcije (šok, miokarditis)
  • Plućne infekcije (pneumonija, tuberkuloza)
Lekovima izazvana hiperhidroza
Trovanjem izazvana hiperhidroza
  • Alkohol
  • Ostali otrovi

Oblici

[uredi | uredi izvor]

Hiperhidroza prema rasprostranjenosti promena u znojnim žlezdama tela može biti;

Žarišna (fokalna) hiperhidroza

[uredi | uredi izvor]

Kada su znojenjem zahvaćeni samo pojedini delovi tela (dlanovi, pazušne jame, lice, tabani...) govorimo o žarišnoj ili fokalnoj hiperhidrozi. Ovaj oblik se javlja kao;

  • Primarna idiopatska hiperhidroza
  • Gustativna hiperhidroza ili Frejov sindrom
  • Primarna nurološka hiperhidroza

Generalizovana hiperhidroza

[uredi | uredi izvor]

Kada je pojačanim znojenjem zahvaćeno celo telo, govorimo o generalozovanoj hiperhidrozi.[27]

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Prvi korak u proceni hiperhidroze mora da napravi razliku između generalizovane i fokalne hiperhidroze. Generalizovana hiperhidroza je obično deo nekog drugog osnovnog poremećaja, kao što su infektivne ili maligne bolesti, hormonski poremećaj,[28]
Treba imati u vidu i činjenicu da se fokalna ili primarna idiopatska hiperhidroza može javiti i kod inače zdravih ljudi. Zato bilo koji stepen znojenja koji je povezan sa svakodnevnim životnim aktivnostima i produkcijom znoja ispod pazuha manjom od 20 mg/min ne treba proglašavati poremećajem znojenja ili hiperhidrozom.[29]

Dijagnoza primarne fokalne hiperhidroze se postavlja primenom sledećih kriterijuma, koji omogućavaju lako razlikovanje fokalna od generalizovane hiperhidroze (vidi tabelu desno);

  • Poremećaj je maksimalno izražen u drugoj ili trećoj deceniji života i manifestuje se kao obostrano preterano znojenje ograničeno na pazuh, tabane, dlanove, lice ili druge lokacije na telu.
  • Izraženo znojenje koje se javlja ubrzo nakon uzimanja hrane, (tzv. gustativna hiperhidroza ili Frejov sindrom)[30] na jednoj strani čela, licu, koži glave i vratu, najčešće kao posledica oštećenja živaca koji vode do doušne pljuvačne žlezde.
  • Pozitivna porodična anamneza, ili prisustvo hiperhidroze kod još najmanje jednog člana uže porodice (javlja se u 30% -50% pacijenata)[31] i prestanak znojenja u toku spavanja, su značajni dijagnostički kriterijumi.
  • Kao standardni dijagnostički kriterijum za fokalnu hiperhidrozu, koristi se prag »normalne vrednosti znojenja«, (određen merenjem količine izlučenog znoja) koji iznosi manje od 1 ml/m² u minuti izlučenog znoja ekkrine žlezda u stanju mirovanja na sobnoj temperaturi.[32]

Klasifikacija hiperhidroze

[uredi | uredi izvor]

Prema težini simptoma (količne zlučenog znoja) hiperhidroza se može podeliti na:

  • Hiperhidrozu blažeg stepena, (pojačano znojenje, ali pacijenta i druge ososbe to ne uočavaju kao poremećaj).
  • Hiperhidroza srednje stepena, (kod pacijenta postoje psihološko-socijalni poremećaji, stid prilikom rukovanja, vlažna odeća)
  • Hiperhidroza izraženog stepena<, (mokra odeća, miris znoja, sa takvim osobama ljudi počninju da izbegavaju kontakt).
Klasifikacija hiperhidoze dlanova i pazuha (palmarne i aksilarne hiperhidroze)

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Primarna hiperhidroza je fizički i emotivno stanje (bolest) koje ozbiljno remeti psihosocijalni mir i životno blagostanje u odsutvu bolesti. Za lečenje hiperhidroze danas lekari raspolažu brojnim terapijskim sredstvima i metodama čijom primenom treba da smanje količinu izlučenog znoja pre svega na dlanovima, tabanima i u pazušnim jamama. Najjednostavnija metoda, za lečenje hiperhidroze je primena brojnih preparata za lokalnu upotrebu, kojima prvo treba započeti lečenje.  Ako lekovi za lokalnu upotrebu nisu delotvorni, može se primeniti jonoforeza, koja je najprihvatljivija za lečenje pacijenata sa hiperhidrozom tabana ili dlanova. Sledeća metoda koja u zadnjih godina daje dobre rezultate je primena botulinskog toksina u vidu injekcija. Kada se u lečenju pacijenti sa hiperhidrozom ne mogu postići reultati napred navedenim sredstima i metodama može se primeniti hirurški oblik lečenja u vidu; ekscizije znojnih žlezda kod bolesnika sa pazušnom hiperhidrozom i gornja grudna endoskopska simpatektomija kod hiperhidroze dlanova i pazuha.[33][34][35]

Najčešći terapijski algoritmi u primarnoj hiperhidrozi[36]

Antiperspiranti

[uredi | uredi izvor]

Najjednostavnija metoda, kojom prvo treba započeti lečenje hiperhidroze je primena brojnih preparata za lokalnu upotrebu ili antiperspiranata, u obliku dezodoranasa i krema za pazuh, ruke i noge. Indikacije za njihovu primenu su hiperhidroza dlanova pazuha i stopala.[37]

Aluminijum hlorid

Aluminijumske soli izazivaju smanjenje znojenja zatvaranjem kanala u ekkrinim znojnim žlezdama. One ulaze u kanale žlezdi i u njima formiraju kompleks koji se sastoji od metalnih jona i mukopolisaharida iz oštećenih površinskih ćelija kanala žlezdi. Aluminijum hlorid se primenjuje u različitim koncentracijama (od 10 do 30%), najbolje u večernjim satima, a rezultati njegovog dejstva su vidljivi nakona 2-5 minuta. Lečenje traje nekoliko nedelja, nakon čega se pravi pauza zbog moguće pojave dermatitis u području primene preparata.[37]

Taninska kiselina

Dejstvo taninske kiseline,[38] zasniva se na stezanju izvodnih kanala znojnih žlezda, čime se redukuje količina izlučenog znoja. Ona se primenjuje u obliku krema, losiona i praškova za pazuh, ruke i noge.[37]

Jontoforeza

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Jontoforeza
Lečenje palmarne hiperhidroze jontoforezom

Jedan od najjednostavnijih, najsigurniji i najekonomičnijih načina lečenja hiperhidroze dlanova i/ili tabana je jontoforeza. Jontoforeza je unos u telo, preko intaktne kože jonizovane supstance (leka) primenom jednosmerne struje. Jontoforeza se izvodi tako što se vlažni sunđeri sa elektrodama pričvrste za šake, tabane ili se postave u pazušne jame i zatim se kroz njih u određenom vremenskom trajanju propušta jednosmerna struja niske voltaže (maksimalne jačine 20 mA). Učinak jontoforeze je privremen (reverzibilan), i zato se ona mora ponavljati u određenim vremenskim intervalima (nedeljno ili mesečno). Mehanizam delovanja jontoforeze je nepoznat.[39]

Godine 1936, Ichihashi je primenjivao razna sredstva kao što su; atropin, histamin i formaldehid kako bi dokazao da se znojenje dlanova može smanjiti jontoforezom.[40] Njegova istraživanja su ostala gotovo neprimenjena u medicinskoj praksi sve do 1952, kada su Bouman i Gruenvald (Bouman and Gruenwald) objavili svoju studiju, nakon lečenja 113 bolesnika i u njoj prikazali pozitivne učinke jontoforeze u lečenju hiperhidroze dlanova i tabana, i dokazali da se i bez dodavanja jonizujuće supstance postižu isti terapijski efekat kao i primenom obične vode sa česme.[41]
Levit je 1968. prvi prikazao jednostavan galvanski uređaj čijom upotrebom je mogao da ublaži hiperhidrozu u 85% obolelih.[42][43] U studiji koju su objavili Reinauer S, Neusser A, Schauf G, Holzle E, nakon lečenja jontoforezom 25 pacijenata sa hiperhidrozom dlanova, prestanak simptoma javljao se u proseku nakon 11 tretmana (30 minuta po tretmanu najmanje četiri puta nedeljno), primenom vode sa česme.[44] Kod onih pacijenta koji ne reaguju na vodu iz slavine u toku jontoforeze, u vodu se mogu dodati antiholinergične supstance. Potpuni prestanak znojenja obično traje jednu do dve nedelje i znojenje se brzo vraća bez primene terapije održavanja.[45]

Neželjena dejstva nakon primene jontoforeze (koja su jako retka), mogu se javiti u obliku; osećaja paljenja i peckanje po koži tretiranog područja, preterano suvih dlanova i ispucale kože a mogu sprečiti smanjenjem učestalosti jontoforeze i primenom vazelina. Kao teže komplikacije mogu se javiti eritem i pojava retkih vezikula na koži koje se mogu (ako je to potrebno) lečiti primenom kreme 1% hidrokortizona. Kompenzacioni oblik hiperhidroze se kod jontoforeze nikada ne pojavljuje. Zbog ograničenog načina primene i zbog nešto veće iritacije kože pazušne jame u odnosu na kožu tabana i dlanova, jontoforeza se retko primenjuje u lečenju pazušne hiperhidroze.[46]

Botulinski toksin

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Botulinski toksin

Botulinski toksin kod hiperhidroze: primenjuje se u obliku intrakutanik ili intraglandularnih injekcija koje se ubrizgavaju u pazušne žlezde i kožu. On inhibira oslobađanje acetilholina u holinergičnim nervima koji inervišu znojne žlezde i tako smanjuje produkciju znoja. Trajanje i oblik terapije se razlikuje od osobe do osobe. Pre primene botoksa potrebno je da se uradi specijalni test kojim se tačno definiše „radno polje“- odabrane regije za tretman. Kod prekomernog znojenja ispod pazuha nije potrebna prethodna anestezija, međutim ubrizgavanje botoksa u regiju dlanova i stopala zahteva anesteziju.

Upotreba botulinskog toksina je u većini zemalja odobrena za primarno lečenje hiperhidroze pazušnih (aksiliarnih) žlezda.[47] Korišćenje botoksa na drugim mestima u telu, kao što su ruke, noge i čelo, u nekim zemljama se ne preporučuje.[37]

Sistemska terapija

[uredi | uredi izvor]

Za sistemsko lečenje hiperhidroze koriste se preparati, koji se na osnovu njihovog farmakološkog dejstva, najčešće razvrstavaju u dve grupe;

Antiholinergični lekovi
Inhibicijom naurotasmisije acetilholina u perifernim receptorima, ovi lekovi sprečavaju prenos nervnih signala do znojne žlezde.[48] Najčešći primenjivani antiholinergici za lečenje hiperehidroze su ; Glikopirolat, Vagantin (koji je pokazao efikasnost samo kod hiperhidroze pazuha ali ne i dlanova), Sormodren (koji se koristi u lečenju Parkinsonove bolesti itd), ali njihova doza, koja se primenjuje za kontrolu znojenje, može izazvati značajne negativne efekte, što ograničava efikasnost upotrebe ovih lekova. Kao neželjeni efekti u toku primene antiholinergika najčešće se javljaju; suvoća u ustima, zamagljen vid, pad koncentracije, retencija mokraće, zatvor i tahikardija.[48]

Ostali preparati
U ovu grupu lekova spadaju; psihotropni lekovi, sedativi, blokatori kalcijumovih kanala (npr., diltiazem), gabapentin, indometacin, β-blokatori (npr. propranolola). Ovi lekovi se uglavnom koriste kod pacijenata sa generalizovanom hiperhidrozom, uglavnom kod onih sa izraženi psihički poremećajima. Efikasnost ovih lekova u lečenju fokalne hiperhidroze nije potvrđena.[49][50][51][48]

Hirurška terapija

[uredi | uredi izvor]

Ekscizija

[uredi | uredi izvor]

Indikacija za primenu ekscizija znojne žlezde je neuspešno konzervativno lečenje izražene pazušne hiperhidroze. Radikalna eksicija (uklanjanje) znojne žlezde u pazuhu izvodi se u lokalnoj ili opštoj anesteziji. Nakon rasecanja kože vrši se kompletno vađenje pazušne žlezde, a nakon toga korekcija i ušivanje kože pazuha.
Ovom vrstom lečenja trajno se smanjuje hiperhidroza, ali ona ima i svoje nedostatke; loše (produženo) zarastanje rana, nekroza kože, hipertrofični ožiljci sa tendencijom da dovedu do kontraktura (ograničenja pokreta), nastanak keloida, dehiscencija rane, ružnih ožiljci. Dug oporavak nakon ekscizije i pojava znojenje na rubnim ivicama pazuha ne može se isključiti.[52]

Supkutana kiretaža

[uredi | uredi izvor]

Indikacija za primenu ove metode[53] može biti neuspešno konzervativno lečenje težih oblika pazušne hiperhidroze. Nakon reza kroz kožu specijalnim instrumentom (kiretom) u lokalnoj ili opštoj anesteziji vrši se kiretaža (uklanjanje grebanjem) znojne žlezde. Prednost ove vrste intervencije je što se ona izvodi relativno brzo, bez većih oštećenja kože sa malim brojem šavova, malim rizikom za nastanak hipertrofičnih ožiljak ili keloida i dobrim estetskim rezultatima. Mane ove intervencije su loš zarastanje rana, nekroza kože, hematom, limfne fistule i formiranje ciste. Takođe kod kiretaže postoji rizik od nepotpunog uklanjanja znojnih žlezda, što može zahtevati ponovno izvođenje intervencije.

Simpatektomija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Simpatektomija
Gornja (grudna) simpatektomija
[uredi | uredi izvor]

Gornja (grudna) simpatektomija ili (Т2) ganglionektomija, je hiruruška metoda lečenja, koja se često preporučuje pacijentima sa teškim oblicima hiperhidroze dlanova i pazuha.[54]
Lumbalna (slabinska) simpatektomija se ređe primenjuje za lečenje hiperhidroze tabana, zbog mogućeg rizika pojave seksualnih disfunkcija. Iako je efikasnost simpatektomije u lečenju hiperhidroze dlanova evidentna, sa stopom uspešnosti od 92% do 99%, nakon njene primene postoji i potencijalna opasnost nastanka komplikacija, koje ponekad mogu biti značajne. Kao moguće komplikacije nakon simpatektomije (koje se kreću od 24% do 100% u zavisnosti od sprovedenih studija) navode se;

  • kompenzaciona hiperhidroza (pojačano znojenje u nekim drugim delovima tela),
  • gustativno znojenje (znojenje, obično lica, koje se javlja u toku jedenja hrane),
  • perzistirajući Hornerov sindrom,
  • postoperativna infekcija rane,
  • hemotoraks,
  • interkostalne (međurebarne) neuralgije,
  • ponavljanje (recidiv) hiperhidroze.[55][56][57][58][59][60]

Pojavom endoskopske simpatektomije značajno je smanjena učestalost mnogih komplikacija. Kompenzaciona hiperhidroza (pojačano znojenje u nekim drugim delovima tela), je najčešće komplikacije i glavni razlog za nezadovoljstvo pacijenata sa endoskopskom simpatektomijom. Kompenzacioni hiperhidroza može mnogo više da smeta u svakodnevnom životu nego što je to činila hiperhidroza dlanova u koja je pogađala pojedine pacijenta, a koji često zbog ove komplikacije simpatektomije ponekad moraju da menjaju odeću natopljenu znojem dva ili tri puta dnevno.

U nedavnom sistematski obrađenoj literaturi o primeni simpatektomije za lečenje hiperhidroze, hipoteza za istraživanja je bila; "Da li smo plaćali visoku cenu za hiruršku simpatektomiju?"[61]

  • U ovom istraživnju obrađeno je 135 naučnih studija u kojima su prikazani podaci o lečenju 22.458 pacijenata i 42.061 procedura.
  • Kod 84,3% prikazanih pacijenata primenjeno je operativno lečenje hiperhidroze.
  • Kompenzatorna hiperhidroza se javila u 52,3% pacijenata, gustativno znojenje u 32,3%, fantomsko znojenje u 38,6%, a Horner-ov sindrom u 2,4% pacijenata.
  • Neuropatske komplikacije su se javile u 11,9%, pacijenata ali su ređe nego u toku hiperhidroze

Moran[62] u svojoj studiji je zaključio:
...Komplikacije nakon hirurškog pristupa (nap. simpatektomiji), kao što je sindrom Homera, povreda brahijalnog pleksusa, pneumotoraks, i bolni ožiljak može nastati, dok je najčešće prate komplikacije kao što su kompenzatorna hiperhidroza i mogućnost ponovog javljanja hiperhidroze...[62]

CT-vođena perkutana simpatektomija
[uredi | uredi izvor]

Metoda je slična gornjoj (grudnoj) simpatektomiji. Dejstvo živca se neutrališe injekcijom koncenrovanog alkohola koji se ubrizgava u njegovu okolinu preko specijalne igle koja se do zadate lokacije navodi primenom CT (kompjuterizovane tomografije).[63]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v James, William; Berger, Timothy; Dirk (2005). Andrews' Diseases of the Skin: Clinical Dermatology (10th izd.). Saunders. str. 777—8. ISBN 978-0-7216-2921-6. 
  2. ^ Sato, K.; Kang, W. H.; Saga, K.; Sato, K. T. (1989). „Biology of sweat glands and their disorders. II. Disorders of sweat gland function”. Journal of the American Academy of Dermatology. 20 (5 Pt 1): 713—726. PMID 2654213. doi:10.1016/s0190-9622(89)70081-5. 
  3. ^ Betetto M, Fettich J. Mala dermatovenerologija Partizanska knjiga Ljubljana 1977.
  4. ^ a b v Bolognia, Jean L., editor. Dermatology. Mosby; 2003
  5. ^ L. N. Newburgh, Physiology of Heat Regulation and Science of Clothing, Hafner, New York, 1978.
  6. ^ Bynum, G. D.; et al. (1978). „Induced hyperthermia in sedated humans and the concept of critical thermal maximum”. Am J Physiol Regulatory Integrative Comp Physiol. 235: 228—236. 
  7. ^ Karkalic, Radovan; Jovanovic, Dalibor; Radakovic, Sonja; Rajic, Dusan; Petrovic, Biljana; Ivankovic, Negovan; Senic, Zeljko (2015). „The influence of the passive evaporative cooling vest on a chemical industry workers and physiological strain level in hot conditions”. Hemijska Industrija. 69 (6): 587—594. doi:10.2298/HEMIND140705079K. 
  8. ^ Cladellas, E.; Callejas, M. A.; Grimalt, R. (septembar 2008). „A medical alternative to the treatment of compensatory sweating”. Dermatol Ther. 21 (5): 406—8. PMID 18844718. S2CID 31872464. doi:10.1111/j.1529-8019.2008.00222.x. 
  9. ^ Gordon., Betts, J. (2013). Anatomy and physiology. DeSaix, Peter., Johnson, Eddie., Johnson, Jody E., Korol, Oksana., Kruse, Dean H., Poe, Brandon. Houston, Texas. str. 9. ISBN 9781947172043. OCLC 1001472383. 
  10. ^ a b Haider, A; Solish, N. (2005). „Focal hyperhidrosis: diagnosis and management”. Canadian Medical Association Journal. 172 (1): 69—75. PMC 543948 Slobodan pristup. PMID 15632408. doi:10.1503/cmaj.1040708. 
  11. ^ (jezik: engleski)New treatment guidelines urge improved diagnosis and greater awareness of treatment options for this common, debilitating condition, Filadelfija August 02, 2004 „PR Newswire”. Arhivirano iz originala 23. 07. 2012. g. Pristupljeno 7. 11. 2010. 
  12. ^ (jezik: ruski)Эpidemiologiя pervičnogo gipergidroza, „Hyperhidrosis.Ru - saйt o Gipergidroze dlя pacientov i vračeй”. Arhivirano iz originala 20. 11. 2007. g. Pristupljeno 7. 11. 2010. 
  13. ^ Ro, K. M.; Cantor, R. M.; Lange, K. L.; Ahn, S. S. (2002). „Palmar hyperhidrosis: Evidence of genetic transmission”. Journal of Vascular Surgery. 35 (2): 382—386. PMID 11854739. doi:10.1067/mva.2002.119507. 
  14. ^ Kaufmann, H.; Saadia, D.; Polin, C.; Hague, S.; Singleton, A.; Singleton, A. (2003). „Primary hyperhidrosis--evidence for autosomal dominant inheritance”. Clinical Autonomic Research: Official Journal of the Clinical Autonomic Research Society. 13 (2): 96—98. PMID 12720093. S2CID 37824317. doi:10.1007/s10286-003-0082-x. 
  15. ^ Higashimoto, I.; Yoshiura, K.; Hirakawa, N.; Higashimoto, K.; Soejima, H.; Totoki, T.; Mukai, T.; Niikawa, N. (2006). „Primary palmar hyperhidrosis locus maps to 14q11.2-q13.”. American Journal of Medical Genetics. Part A. 140 (6): 567—572. PMID 16470694. S2CID 43382712. doi:10.1002/ajmg.a.31127. 
  16. ^ Torsten Fischer-Rasmussen, Andreas Printzlau og Helle Klyver. „Aksillær hyperhidrose”. Ugeskr Læger. 166 (42). 2004. :3689
  17. ^ (jezik: ruski)Vliяnie gipergidroza na čelovečeskuю žiznь na „www.hyperhidrosis.ru”. Arhivirano iz originala 20. 11. 2007. g. Pristupljeno 29. 4. 2013. 
  18. ^ Amir, M.; Arish, A.; Weinstein, Y.; Pfeffer, M.; Levy, Y. (2000). „Impairment in quality of life among patients seeking surgery for hyperhidrosis (Excessive sweating): Preliminary results”. The Israel Journal of Psychiatry and Related Sciences. 37 (1): 25—31. PMID 10857268. 
  19. ^ Strutton, D. R.; Kowalski, J. W.; Glaser, D. A.; Stang, P. E. (2004). „US prevalence of hyperhidrosis and impact on individuals with axillary hyperhidrosis: Results from a national survey”. Journal of the American Academy of Dermatology. 51 (2): 241—8. PMID 15280843. doi:10.1016/j.jaad.2003.12.040. .
  20. ^ Haider, Aamir; Solish, Nowell (4. 1. 2005). „Focal hyperhidrosis: diagnosis and management”. CMAJ : Canadian Medical Association Journal (na jeziku: engleski). 172 (1): 69—75. ISSN 0820-3946. PMC 543948 Slobodan pristup. PMID 15632408. doi:10.1503/cmaj.1040708. 
  21. ^ Hornberger, J.; Grimes, K.; Naumann, M.; Glaser, D. A.; Lowe, N. J.; Naver, H.; Ahn, S.; Stolman, L. P. (2004). „Recognition, diagnosis, and treatment of primary focal hyperhidrosis”. Journal of the American Academy of Dermatology. 51 (2): 274—286. PMID 15280848. doi:10.1016/j.jaad.2003.12.029. 
  22. ^ Lowe, N. J.; Glaser, D. A.; Eadie, N.; Daggett, S.; Kowalski, J. W.; Lai, P. Y.; North American Botox in Primary Axillary Hyperhidrosis Clinical Study Group (2007). „Botulinum toxin type a in the treatment of primary axillary hyperhidrosis: A 52-week multicenter double-blind, randomized, placebo-controlled study of efficacy and safety”. Journal of the American Academy of Dermatology. 56 (4): 604—611. PMID 17306417. doi:10.1016/j.jaad.2007.01.009. 
  23. ^ Strutton, David R.; et al. (2003). „US prevalence of hyperhidrosis and impact on individuals with axillary hyperhidrosis: Results from a national survey”. Journal of the American Academy of Dermatology. 12: 241—248. 
  24. ^ Haider, A.; Solish, N. (2005). „Focal hyperhidrosis: Diagnosis and management”. Canadian Medical Association Journal. 172 (1): 69—75. PMC 543948 Slobodan pristup. PMID 15632408. doi:10.1503/cmaj.1040708. 
  25. ^ (jezik: ruski)Patofiziologiя povыšennogo potootdeleniя, „saйt o gipergidroze dlя pacientov i vračeй”. Arhivirano iz originala 20. 11. 2007. g. Pristupljeno 7. 11. 2010. 
  26. ^ Haider, A.; Solish, N. (2005). „Focal hyperhidrosis: Diagnosis and management”. Canadian Medical Association Journal. 172 (1): 69—75. PMC 543948 Slobodan pristup. PMID 15632408. doi:10.1503/cmaj.1040708. .
  27. ^ Gelbard, Christina M.; Epstein, Hayley; Hebert, Adelaide (2008). „Primary Pediatric Hyperhidrosis: A Review of Current Treatment Options”. Pediatric Dermatology. 25 (6): 591—598. PMID 19067862. S2CID 27267301. doi:10.1111/j.1525-1470.2008.00782.x. .
  28. ^ Böni, R. (2002). „Generalized hyperhidrosis and its systemic treatment”. Current Problems in Dermatology. 30: 44—47. ISBN 3-8055-7306-5. PMID 12471697. doi:10.1159/000060676. 
  29. ^ Hornberger, J.; Grimes, K.; Naumann, M.; Glaser, D. A.; Lowe, N. J.; Naver, H.; Ahn, S.; Stolman, L. P. (2004). „Recognition, diagnosis, and treatment of primary focal hyperhidrosis”. Journal of the American Academy of Dermatology. 51 (2): 274—286. PMID 15280848. doi:10.1016/j.jaad.2003.12.029. 
  30. ^ (jezik: engleski)„Definition of Frey syndrome,, MedicineNet”. Arhivirano iz originala 07. 08. 2012. g. Pristupljeno 21. 11. 2010. 
  31. ^ Stolman, L. P. (1998). „Treatment of hyperhidrosis”. Dermatologic Clinics. 16 (4): 863—869. PMID 9891696. doi:10.1016/s0733-8635(05)70062-0. 
  32. ^ Sato, K.; Kang, W. H.; Saga, K.; Sato, K. T. (1989). „Biology of sweat glands and their disorders. I. Normal sweat gland function”. Journal of the American Academy of Dermatology. 20 (4): 537—563. PMID 2654204. doi:10.1016/s0190-9622(89)70063-3. 
  33. ^ White Jr, J. W. (1986). „Treatment of primary hyperhidrosis”. Mayo Clinic Proceedings. 61 (12): 951—956. PMID 3095597. doi:10.1016/s0025-6196(12)62635-4. 
  34. ^ Stolman, L. P. (2008). „Hyperhidrosis: Medical and Surgical Treatment”. ePlasty. 8: e22. PMC 2344132 Slobodan pristup. PMID 18488053. 
  35. ^ Schlereth, Tanja; Dieterich, M.; Birklein, F. (2009). „Hyperhidrosis”. Deutsches Ärzteblatt International. 106 (3): 32—37. PMC 2695293 Slobodan pristup. PMID 19564960. doi:10.3238/arztebl.2009.0032. 
  36. ^ Hornberger, J.; Grimes, K.; Naumann, M.; Glaser, D. A.; Lowe, N. J.; Naver, H.; Ahn, S.; Stolman, L. P. (2004). „Recognition, diagnosis, and treatment of primary focal hyperhidrosis”. Journal of the American Academy of Dermatology. 51 (2): 274—86. PMID 15280848. doi:10.1016/j.jaad.2003.12.029. 
  37. ^ a b v g (jezik: nemački)Rapprich S, Hasche E, Pietschmann J, Hagedorn M Lokale operative Therapie der Hyperhidrosis axillaris. In: Fortschritte der praktischen Dermatologie und Venerologie 2004. Hrsg: Plewig G, Kaudewitz P, Sander CA; Berlin, Heidelberg, New York, Springer: 377-396 „Definition und Therapie der primären Hyperhidrose-AWMF online”. 2003. Arhivirano iz originala 02. 05. 2010. g. Pristupljeno 8. 11. 2010. 
  38. ^ Ferrell, Katie E.; Thorington, Richard W. (2006). Squirrels: The Animal Answer Guide. Baltimore: Johns Hopkins University Press. str. 91. ISBN 978-0-8018-8402-3. 
  39. ^ Kreyden, Oliver P. (2004). „Iontophoresis for palmoplantar hyperhidrosis”. Journal of Cosmetic Dermatology. 3 (4): 211—4. PMID 17166108. doi:10.1111/j.1473-2130.2004.00126.x. .
  40. ^ Ichihashi, T. (1936). „Effect of drugs on the sweat glands by catophoresis, and an effective method for suppression of local sweating: Observation on the effect of diaphoretics and adiaphoretics”. J Orient Med. 25: 101—2. .
  41. ^ Bouman, H. D.; Grunewald Lentzer EM (1952). „The treatment of hyperhidrosis of hands and feet with constant current.”. AmJ Phys Med. 31: 158 169. 
  42. ^ Levit, F. (1968). „Simple device for treatment of hyperhidrosis by iontophoresis”. Arch Dermatol. 98 (5): 505—7. PMID 5684224. doi:10.1001/archderm.1968.01610170065013. 
  43. ^ Levit, F. (1980). „Treatment of hyperhidrosis by tap water iontophoresis”. Cutis. 26 (2): 192—4. PMID 7408539. .
  44. ^ Reinauer, S.; Neusser, A.; Schauf, G.; Hölzle, E. (1993). „Iontophoresis with alternating current and direct current offset (AC/DC iontophoresis): A new approach for the treatment of hyperhidrosis”. British Journal of Dermatology. 129 (2): 166—9. PMID 7654577. S2CID 9992535. doi:10.1111/j.1365-2133.1993.tb03521.x. 
  45. ^ Hölzle, E.; Alberti, N. (1987). „Long-term efficacy and side effects of tap water iontophoresis of palmoplantar hyperhidrosis--the usefulness of home therapy”. Dermatologica. 175 (3): 126—35. PMID 3653460. doi:10.1159/000248810. .
  46. ^ Solish, Nowell; Bertucci, Vince; Dansereau, Alain; Hong, H. Chih-HO; Lynde, Charles; Lupin, Mark; Smith, Kevin C.; Storwick, Greg; Canadian Hyperhidrosis Advisory Committee (2007). „A Comprehensive Approach to the Recognition, Diagnosis, and Severity-Based Treatment of Focal Hyperhidrosis: Recommendations of the Canadian Hyperhidrosis Advisory Committee”. Dermatologic Surgery. 33 (8): 908—923. PMID 17661933. S2CID 3791845. doi:10.1111/j.1524-4725.2007.33192.x. 
  47. ^ Fischer-Rasmussen, T.; Printzlau, A.; Klyver, H. (2004). „Axillary hyperhidrosis”. Ugeskr Læger. 166 (42): 3689—3695. PMID 15508286. 
  48. ^ a b v Connolly, M.; De Berker, D. (2003). „Management of primary hyperhidrosis: A summary of the different treatment modalities”. Am J Clin Dermatol. 4 (10): 681—97. PMID 14507230. S2CID 41337788. doi:10.2165/00128071-200304100-00003. 
  49. ^ Eedy, D. J.; Corbett JR. (1978). „Olfactory facial hyperhidrosis responding to amitriptyline”. Clin Exp Dermtol. 12: 298—9. .
  50. ^ Tkach, J. R. (1982). „Indomethacin treatment of generalized hyperhidrosis”. Journal of the American Academy of Dermatology. 6: 545. .
  51. ^ Feder, R. (1995). „Clonidine treatment of excessive sweating”. Journal of Clinical Psychiatry. 56: 35. .
  52. ^ Rapprich S, Hasche E, Pietschmann J, Hagedorn M (2004). „Lokale operative Therapie der Hyperhidrosis axillaris”. Ur.: Plewig G, Kaudewitz P, Sander CA. Fortschritte der praktischen Dermatologie und Venerologie. Berlin, Heidelberg, New York: Springer. str. 377—396. 
  53. ^ Rompel, R.; Scholz, S. (2001). „Subcutaneous curettage vs. Injection of botulinum toxin a for treatment of axillary hyperhidrosis”. Journal of the European Academy of Dermatology and Venereology. 15 (3): 207—211. PMID 11683282. S2CID 40067128. doi:10.1046/j.1468-3083.2001.00226.x. 
  54. ^ Stolman, L. P. (oktobar 2003). „Treatment of hyperhidrosis”. Journal of Drugs in Dermatology. 2 (5): 521—527. PMID 14558400. 
  55. ^ Chen, H. J.; Shih, D. Y.; Fung, S. T. (1994). „Transthoracic endoscopic sympathectomy in the treatment of palmar hyperhidrosis”. Archives of Surgery. 129 (6): 630—3. PMID 8204038. doi:10.1001/archsurg.1994.01420300074011. 
  56. ^ Edmondson, R. A.; Banerjee, A. K.; Rennie, J. A. (1992). „Endoscopic transthoracic sympathectomy in the treatment of hyperhidrosis”. Annals of Surgery. 215 (3): 289—93. PMC 1242435 Slobodan pristup. PMID 1543403. doi:10.1097/00000658-199203000-00015. .
  57. ^ Gordon, A.; Zechmeister, K.; Collin, J. (1994). „The role of sympathectomy in current surgical practice”. Europ J of Vascul Surg. 8 (2): 129—37. PMID 8181604. doi:10.1016/S0950-821X(05)80447-5. .
  58. ^ Herbst, F.; Plas, E. G.; Függer, R.; Fritsch, A. (1994). „Endoscopic Thoracic Sympathectomy for Primary Hyperhidrosis of the Upper Limbs a Critical Analysis and Long-Term Results of 480 Operations”. Annals of Surgery. 220 (1): 86—9. PMC 1234291 Slobodan pristup. PMID 8024363. S2CID 260593612. doi:10.1097/00000658-199407000-00012. .
  59. ^ Chu, D.; Shi, P. K.; Wu, C. M. (1997). „Transthoracic endoscopic sympathectomy for treatment of hyperhidrosis palmaris”. Kaohsiung J Med Sci. 13 (3): 162—8. PMID 9109303. .
  60. ^ Drott, C.; Göthberg, G.; Claes, G. (1995). „Endoscopic transthoracic sympathectomy: An efficient and safe method for the treatment of hyperhidrosis”. J Am Acad Derm. 33 (1): 78—81. PMID 7601951. doi:10.1016/0190-9622(95)90015-2. .
  61. ^ Furlan, A. D.; Mailis, A.; Papagapiou, M. (2000). „Are we paying a high price for surgical sympathectomy? A systematic literature review of late complications”. J of Pain. 1 (4): 245—57. PMID 14622605. doi:10.1054/jpai.2000.19408. .
  62. ^ a b Moran, K. T.; Brady, M. P. (1991). „Surgical management of primary hyperhidrosis”. Brit J of Surgery. 78 (3): 279—83. PMID 2021839. doi:10.1002/bjs.1800780306. .
  63. ^ „CT-gesteuerte perkutane lumbale Sympathikolyse”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 8. 11. 2010. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прекомерно_знојење&oldid=28339209”