Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca

Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca je održana 1. mart 1919 — 28. novembar 1920.

Narodno predstavništvo je bilo sastavljeno od 296 poslanika, postavljenih ukazom vlade. Poslanici su mahom bili iz ranijih parlamenata jugoslovenskih zemalja, izabrani pre Prvog svetskog rata, izaslanika Srpske Skupštine i Stare Srbije i Makedonije, od srazmernog broja članova Narodnih Veća, i od predstavnika Vojvodstva i Crne Gore.

Odlukom Privremenog narodnog predstavništva od 15. jula 1920, reč Kraljevstvo u imenu države je promenjena u Kraljevina nakon prethodog predloga predsednika Ministarskog saveta Milenka Vesnića da se upotrebljava reč Kraljevina. Tako da je od tog datuma zvaničan naziv države bio Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Promena u nazivu države nije odmah usledila na zvaničnim dokumentima niti je istovremeno primenjena.

Privremeno narodno predstavništvo

Posle proklamovanog ujedinjenja i obrazovanja prvog kabineta Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, ukazom od 24. februara 1919, sazvano je Privremeno narodno predstavništvo za prvi mart 1919 u Beogradu.

Privremeno narodno predstavništvo, koje se sastalo pod veoma teškim okolnostima, imalo je pre svega kroz zakonodavni rad da postavi prve osnove novoj državi Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, da izvrši pripreme za saziv Ustavotvorne skupštine i, najzad, da svojom saglasnošću i saradnjom sa Krunom i vladom omogući donošenje autoritativnih odluka neophodnih za ustrojstvo i život mlade državne zajednice, sa nekoliko u osnovi različitih zakonodavstava. Izborni zakon za Ustavotvornu skupštinu bio je pri tome jedan od njenih glavnih zadataka.

Ali, pod senkom bajoneta, u još uvek usijanoj posleratnoj atmosferi, u doba mirovnih konferencija i pregovora za razgraničenje na kojima su prava Srba, Hrvata i Slovenaca često bila ozbiljno ugrožena, Privremeno narodno predstavništvo imalo je da se bori i sa unutrašnjim i sa spoljnim preprekama.

S druge strane vojska iznurena, desetkovana, iscrpljena neprekidnim borbama i satrvena umorom, nije još bila demobilisana. Potreba za njenom intervencijom osećala se još uvek na raznim stranama. Iz Crne Gore, iz graničnih zona prema Albaniji, Bugarskoj i Mađarskoj, iz Slovenije i Koruške, iz Severne Dalmacije okupirane od italijanske armije, pristizali su apeli za pomoć i zaštitu. Sve ovo povećavalo je mnogobrojne teškoće. Najveći deo činovničkog aparata bio je u vojnoj službi a Privremeno narodno predstavništvo, od koga su se očekivale najradikalnije mere na obnovi zemlje i organizaciji uprave, moralo je da savlađuje ogromne i velike teškoće.

Prvi kabinet Stojana Protića, odmah po ujedinjenju, notifikovao je svima savezničkim i neutralnim državama obrazovanje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, ali odgovor na ovu notifikaciju od strane saveznika Engleske, Francuske i Italije još nije stigao, niti je priznanje međunarodnog individualiteta Kraljevstva SHS bilo potvrđeno. Opustošena zemlja bez dovoljno hrane, sanitetskog i tehničkog materijala, ljudstva i stoke, bez neophodnih saobraćajnih veza, potpuno uništenih za vreme ratnih operacija, bila je pretežno u veoma nepovoljnom položaju. Govor ministra pošta i telegrafa dr. Ede Lukinića, na jednoj od prvih sednica Privremenog narodnog predstavništva, najbolje ilustruje ovo stanje: „U Srbiji“, rekao je tada dr. Lukinić, „nema ni toliko konja, kola i kočijaša da se uspostavi minimalan poštanski saobraćaj. Za prvu ruku, po proračunu stručnjaka, trebalo bi najmanje 200 konja, 90 kola i 100 kočijaša, ali je sve to nemoguće naći. Moj poštovani kolega ministar narodnog zdravlja dr. Krulj, kada je prošlih dana u Srbiji umiralo dnevno na stotine ljudi od pegavca, španske groznice i difterije, nije mogao kroz čitavih mesec dana prevesti iz Zemuna u Beograd šlep sa medikamentima, jer nije bilo radne snage i konja. Nemojte misliti da se ono, što je jedan strašan rat uništio za nekoliko godina, može kroz tri meseca popraviti. Pa i pored toga vlada će učiniti sve pošto nema izgleda da će železnice u Srbiji skoro biti popravljene." Ministar vojske i mornarice general Hadžić takođe je tada obavestio Privremeno narodno predstavništvo o svom naređenju po kome se iz inostranstva, preko Dubrovnika za Beograd, imaju upućivati samo oni invalidi koji mogu ići peške jer prevoznih sredstava nema.

Sam narod očekivao je od Privremenog narodnog predstavništva sve. Pristizalo je svakodnevno bezbrojno molbi u kojima se tražila novčana pomoć, hrana, lekovi i bezbroj drugih najrazličitijih stvari. Tako je Bokor Karolji iz Subotice tražio kamen za prskanje vinograda, Jovan Vasić potpukovnik u penziji molio je da se izvidi zašto je penzionisan, Milka Milovanović iz Lučina zahtevala je uspostavljanje javne bezbednosti i sigurnosti, Draginja Katić tražila je da je Skupština oslobodi neurednih kirajdžija, Grujica Nikolić iz Rušnja tražio je da se poradi kod Duhovnog suda, da se brakovi brže razvode (sličnih molbi ima veoma mnogo), dok se veliki broj građana iz Severne Dalmacije žalio na teror italijanskih okupatorskih vlasti i tražio što hitniju zaštitu.

U ovakvim časovima Privremeno narodno predstavništvo sastalo se 1. marta 1919, u zgradi starog Kraljevskog Dvora. U Privremeno narodno predstavništvo izabrali su svoje delegate: Srpska narodna skupština i ostale narodne predstavničke organizacije u oslobođenim krajevima, i to Narodno veće u Zagrebu za Sloveniju, Hrvatsku, Slavoniju i Istru, Zemaljska vlada u Splitu za Dalmaciju, Velika narodna skupština na Cetinju za Crnu Goru, Narodno veće u Sarajevu za Bosnu i Hercegovinu i Vojvođanska narodna skupština u Novom Sadu. Po broju poslanika pojedine pokrajine u Privremenom narodnom predstavništvu bile su ovako zastupljene: Slovenija sa 32 poslanika, Hrvatska sa Rijekom i Međumurjem 60, Istra 4, Vojvodina 24, Dalmacija 12, Bosna i Hercegovina 42, Srbija 84, Crna Gora 12, i Južna Srbija, posle izbora koji su obavljeni 30. marta sa 24 poslanika. Predsedništvo Hrvatske seljačke pučke stranke Stjepana Radića obavestilo je Privremeno narodno predstavništvo da narodni zastupnici (dvojica) koje je ono, po odluci Narodnog veća u Zagrebu, trebalo da delegira, neće vršiti svoj mandat.

U prisustvu predsednika Ministarskog saveta Stojana Protića, svih članova vlade, diplomatskog kora i predstavnika štampe, prvi prethodni sastanak Privremenog narodnog predstavništva otvoren je čitanjem ukaza o sazivu, što je izvršio ministar za pripremu Ustavotvorne skupštine i izjednačenje zakona dr. Albert Kramer. Mesto privremenog predsednika zauzeo je po godinama najstariji poslanik Gligorije Jeftanović, stari politički borac iz Bosne, koji je sa nekoliko reči istakao značaj trenutka kada se u oslobođenoj domovini sastaje prvo Narodno predstavništvo, predlažući istovremeno da se u radu, do izrade novog poslovnika, primenjuje zakon o poslovnom redu u Srpskoj narodnoj skupštini. Za privremene sekretare izabrani su Milutin Dragović, dr. Ivan Novak, dr. Vladimir Ćorović i dr. Joze Lovrenčić. Jedini govornik na ovoj prvoj sednici bio je Živojin Rafajlović, koji je odao poštu senima palih boraca za oslobođenje i ujedinjenje. Zaključujućk sednicu privremeni predsednik Jeftanović predložio je da svi narodni predstavnici pođu u bogomolje na blagodarenje.

Po konstituisanju Verifikacionog odbora, sednicama plenuma do izbora stalnog predsedništva rukovodio je predsednik Verifikacionog odbora Dragutin Pećić. Verifikacioni odbor je već 12. marta podneo Skupštini svoj izveštaj u kome se konstatuje da je ukupno rasmatrano 273 podneta punomoćja i 26 žalbi. Izveštaj je prvo pročitan na srpsko-hrvatskom jeziku, a zatim je predsedavajući naložio sekretaru da isti tekst pročita i na slovenačkom. Međutim je reč uzeo potpredsednik vlade dr. Anton Korošec, koji je rekao:

Kakor čujemo, se čita poročilo Verifikacijskega odbora tudi v jeziku ki ga govori naša mati. Ker pa razumemo vsi jezik, v katerem je poročilo sestavljeno, predlagam da se to ne pročita še v slovenskem jeziku, in prosim gospoda predsednika da blagovoli čitanje po gospodu dr. Lončarju ustaviti.

Svi predstavnici pozdravili su jednodušno ovu izjavu dr. Korošca.

Na završetku diskusije o izveštaju Predsedništvo je verifikovalo 258 mandata, a na narednoj sednici izvršeno je polaganje zakletve i izbor stalnog predsedništva Privremenog narodnog predstavništva. Za predsednika, po sporazumu grupa, izabran je dr. Dragoljub Pavlović, za potpredsednike dr. Ivan Ribar i dr. Franc Janković, a za sekretare Petar Jovanović, dr. Joca Manojlović, dr. Aleksandar Mijović, Josif Bojinović, dr. Ivan Krnic, dr. Pavle Pestotnik i dr. Dragutin Lončar. Zahvaljujući se na poverenju predsednik dr. Pavlović u svome govoru osvrnuo se na sve faze borbe za oslobođenje i ujedinjenje, naglašavajući da Privremeno narodno predstavništvo ima da postavi „prve pogodbe nacionalnom jedinstvu koje, kao i celokupan sklop državnog života, mora biti zasnovano na demokratskoj osnovi". „.. .Naše nacionalno ujedinjenje, rekao je dr. Pavlović, „postalo je demokratskim putem. Ono je protest protivu ugnjetavanja naroda, protiv potčinjenosti naroda a za pravo samoopredeljenja naroda. Demokratija će izgladiti razlike koje je duga prošlost i heterogena kultura ostavila među nama. Ona će cementirati sva tri plemena u jedan narod, koga od sada očekuje jedna ista sudbina u dobru i u zlu. Narodno predstavništvo otpočinje sada svoj rad, otpočinje parlamentarni život u ujedinjenom našem narodu. Narodno predstavništvo će uspeti da savlada zaostavštine prošlosti, kao što će uspeti da postavi zdrave i jedre osnove narodnog jedinstva".

Pošto su tako izvršene sve prethodne pripreme Prstolonaslednik Regent Aleksandar, u ime Kralja Petra I, otvorio je 16. marta 1919. Prestonom Besedom sednice Privremenog narodnog predstavništva. Ovaj čin izvršen je na veoma svečan način i u svečanoj atmosferi. Prekidan čestim odobravanjem i aplauzom Prestolonaslednik Aleksandar primio je u samoj dvorani iz ruku ministra predsednika Stojana Protića Besedu u kojoj se, između ostalog, kaže:

Gospodo narodni predstavnici, u ime Njegovog Veličanstva našega Kralja Petra I, pozdravljam vas i preko vas ceo naš narod, koji vi danas predstavljate. Pozdravljam svu braću slavnoga imena srpskoga, hrvatskoga, slovenačkoga. Ja delim sa svima vama neograničenu radost što nas višnji promisao udostoji doživeti dan, kada se prvi put u svom dugom istorijskom životu uzvisismo svojom svešću do sreće: da samo na jednom državnom Saboru, u samo jednom Narodnom predstavništvu, kao nezavisni gospodari svoje sudbine, započnemo plemenitu saradnju Krune i Naroda, na dobro naše lepe ujedinjene Otadžbine i svih njenih sinova i kćeri.

U Besedi se dalje odaje priznanje vojsci, čiji su napori doneli ujedinjenje i ostvarenje istorijske pravde. Ističe se dug zahvalnosti i prema Saveznicima i izražava nada da će oni svoje staranje za Srbe, Hrvate i Slovence osvedočiti i na Kongresu mira. Veli se dalje:

Mi se nadamo, da će se naši plemeniti Saveznici prema nama rukovoditi samo načelima, koja su za kongresne odluke sami unapred javno propisali i proglasili. Mi ne tražimo ništa što nije pravo, jer ne tražimo ništa što bi u istini bilo tuđe. Mi hoćemo da se našoj braći i drugom stanovništvu koje živi zajedno sa njima u našoj narodnoj kući dopusti da sami slobodno odluče o svojoj sudbini. Mnogi i teški zadaci stoje pred vama. Budućnost očekuje od vas da oprezno, ali i bez usporavanja, pripremite i izgrađujete najpotrebnije nam delove nove naše državne zgrade; sadašnjost s nestrpljenjem gleda u vas, i da zalečite teške rane, koje joj je neprijatelj zadao i da počnete što skorije i nezadržano raskivanje drevnih okova, koje tuđinski sistem još u nas održava. Ja se nadam da ćete u parlamentarnoj saglasnosti sa mojom vladom složno i odlučno savladati goleme teškoće, koje su nam se isprečile na samom ulasku u naš novi državni i narodni život.... A u istom smislu potrebno je da se i dosadašnji plodovi unutrašnjeg državnog razvoja, koji su Srbiji stekli zasluženi glas u celom našem narodu, što pre presade i na svu ostalu državnu oblast privremenim Ustavom, po kome ćemo vladati i upravljati, dok Velika narodna skupština, kao ustavotvorno telo ne izradi konačno temeljni zakon našeg Kraljevstva.

U Besedi se takođe naglašava hitnost potrebe da se zemljoradnik oslobodi veza koje ga još čine zavisnim od vlasnika zemlje, čime se sa najvišeg mesta ukazalo na neophodnost brzog izvođenja agrarne reforme. Beseda se završava rečima: „Živeli svi Moji verni Srbi, Hrvati i Slovenci!"

Adresni odbor privremenog Narodnog predstavništva, na čelu sa dr. Prvislavom Grisogonom izradio je, kao odgovor na Besedu, nacrt Adrese koji je posle iscrpne diskusije u plenumu usvojen bez ikakvih izmena. U Adresi se parafrazira Prestona beseda, izražava puna vernost Kralju, Prestolonasledniku Regentu Aleksandru i Dinastiji, pod kojom je „ispunjen vekovni zavet i krunisan stoletni rad, muke, patnje i borbe svih delova našeg naroda da od tuđina odbrane svoje narodne osobine i svoj narodni posed". Prikazuje se požrtvovanje vojske i naroda u oslobodilačkom ratu, veliča nastojanje Srbije i odlučno dodaje da su Srbi, Hrvati i Slovenci protivni „da se ma čiji prohtevi zavlađivanja pojačavaju na račun njihovog narodnog jedinstva. Jer, narodi nisu predmeti koji mogu prelaziti nepitani iz vlasti jednoga pod vlast drugoga".

„U parlamentarnoj saglasnosti s vladom", zaključuje se u Adresi, „Narodno predstavništvo će se dati na posao vidanja teških rana daleke i neposredne prošlasti i spremati podloge procvata ujedinjenog naroda i domovine, stvarajući preduslove za konačnu demokratsku organizaciju našega Kraljevstva. Nju će položiti Ustav koji donese Ustavotvorna skupština, izabrana čim se posle sedmogodišnje straže i borbe za narodne ideale mogu svojim domovima vratiti slavom ovenčani ratnici naši. Izradu izbornog reda za tu Skupštinu Narodno predstavništvo smatra kao jedan od svojih najprečih poslova, pri kome će se inspirisati načelima moderne demokratije, koja omogućuje u pravednom srazmeru saradnju svih struja naroda u državnom životu.

Uvereno da samo država uređena po načelima potpunih građanskih sloboda, pravne jednakosti, kulturnog i socijalnog progresa, može biti bezbedna od opasnosti spolja i iznutra, Narodno predstavništvo je zadovoljno što je već pre njegova sastanka proglašena dalja nemogućnost feudalnih agrarnih odnošaja..."

Diskusiju o Adresi otvorio je predsednik Ministarskog saveta Stojan Protić koji je pred Narodnim predstavništvom prikazao unutrašnju i spoljnu situaciju u kojoj se zemlja nalazila. On je naglasio da priznanje države Srba, Hrvata i Slovenaca od strane Saveznika još nije izvršeno, pa je u vezi sa tim, otvoreno i jasno, izneo razne aspiracije na pojedine delove državne teritorije od strane suseda. Čineći ove napomene i saopštenja Protić se obratio poslanicima:

Vi možete uvideti koliko je delikatan i težak položaj našeg mladog Kraljevstva na Kongresu mira. Posle pobede nad neprijateljem, mi sad moramo uveravati naše Saveznike i prijatelje, koliko su naša požrtvovanja opravdana, mi apelujemo na njihova načela i svečane izjave i prizivamo ih u pomoć protivu tajnih ugovora, ranije načinjenih protivu naših narodnih prava. Situacija zaista koliko delikatna toliko zapletena i mučna... Mi smo, po svom dubokom uverenju, imali pravo i dužnost, da iznesemo i postavimo pred sud evropski, koji gradi budući mir, celo naše narodno pitanje. Mi smatramo da bi se ogrešili i o svoj narod i o budući mir kad to ne bismo učinili. Mi verujemo da smo dužni bili biti iskreni i prema svojim Saveznicima kazujući im celu istinu i iznoseći im pravo stanje cele stvari. Mi smo isto tako rešeni i odlučno braniti naše pravedne zahteve, uvereni da time činimo jednu svetu dužnost i prema sebi i prema Saveznicima, jer ni jedan svoj zahtev ne zasnivamo na principima prošlosti i principima, koji bi danas sutra mogli neprijateljima slobode i napretka čovečanstva poslužiti kao sredstvo za njihove svrhe i planove.

Ja se neću ovde dugo zadržavati na onim teškim i u isto vreme delikatnim odnosima između okupacione italijanske vojske i našeg stanovništva na celom ovom širokom i dugom pojasu našeg Kraljevstva, koji po zloj sudbini dolazi u okupacionu oblast. Situacija je ova koliko neobična i neprirodna toliko za nas veoma mučna jer stavlja nerve onamošnjeg našeg stanovništva na vrlo tešku probu. U toj oblasti našeg Kraljevstva, koja je po narodu i koja to živo želi da bude, sastavni deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, sav je narod čisto naš, osim sporadičnih i neznatnih oaza talijanskih. Pa ipak u celoj toj oblasti talijanska vojska da drži red i poredak? Ja ću spomenuti samo nekoliko notornih fakata o držanju okupatorskih italijanskih vlasti: one svuda ističu talijanske zastave a naše narodne i našu novu državnu zastavu zabranjuju. One traže i iznuđavaju zakletve, one traže od svih činovnika nove naročite molbe da stupe u službu talijansku i da se smatraju kao talijanski činovnici, one deportiraju naše viđene ljude. Nesuglasice, nesporazumi pa i sukobi su neizbežna i prirodna posledica ovoga nenormalnog stanja stvari. A kako moraju dejstvovati na sav taj deo našega naroda, kao i na nas same, reči poštovanog predsednika talijanske vlade, da se Italija ne može oglušiti pozivu „najitalijanskije" varoši Rijeke? Lako vam je zamisliti i predstaviti, vama koji tako isto dobro znate kao i ja sam, da nas hrvatska Rijeka ne samo zove nego i preklinje da je mi što pre u naručja svoja primimo i zagrlimo, i da to isto čini i cela Istra i cela Gorička oblast... Veliki broj Talijana u Trstu i Gorici nije dovoljan razlog ne dati ih nama, isto onako kao što ni veliki broj Talijana u Njujorku ne bi mogao biti razlog odricati ga SAD. Zemlja, cela oblast tršćanska i gorička, kao i riječka naša je, kao što je naša i cela oblast Bačke i zapadnog Banata, kome prirodno pripadaju i Temišvar, Vršac i Bela Crkva, bez obzira na to što je neprijatelj namerno, s planom i silom vlasti, promenio srazmeru narodnih elemenata u ove tri varoši za poslednja dva veka.

Mi tražimo primenu principa, koje su naši Saveznici istakli u borbi protivu nasilničkih germanskih teorija: sva naša potraživanja zasnivamo na principima slobode narodnog samoopredeljenja, načelo narodnosti nezavisnog i samostalnog suda i izbornog suda Amerike. Ako drugi principi vrede za druge, onda oni treba da vrede i za nas, u toliko pre što mi i sada njih tražimo samo kao pomoćne principe prvih, a ne kao glavne.

U celoj diskusiji narodno ujedinjenje prikazano je kao istorijska neophodnost i svršen čin, koji se mora priznati međunarodnim potvrdama. Govori su bili prožeti žučnim protestom protivu svih inostranih tendencija koje su išle za ometanjem jedinstva, cepanjem državne teritorije i amputiranjem pojedinih njenih delova, a naročito protivu tajnog Londonskog pakta. Govori Matka Laginje i Prvislava Grisogona, Milorada Draškovića i don Juraja Bijankinia bili su naročito zapaženi po svojoj sadržajnosti, obimnosti i kategoričkom izlaganju. Na sastanku od 24. marta Adresa je u planumu, po završetku diskusije, usvojena jednoglasno. Naročito izaslanstvo Narodnog predstavništva predalo je Adresu Prestolonasledniku Regentu Aleksandru.

Prvi zakonski predlog koji je podnet na rešenje Privremenom narodnom predstavništvu bio je predlog zakona o vanrednom kreditu od 130.000.000 dinara. Budžet blagovremeno nije mogao biti izrađen. Nije bilo ni tehničkih uslova, ni fizičkih mogućnosti, pa ni najpotrebnijih približnih računskih podataka. Ministar finansija u svome ekspozeu o budžetu za 1937/38 g. pred Finansijskim odborom, zadržao se i na završnim računima iz ranijih godina i tom prilikom prikazao kako je on, kao činovnik sa svojim kolegama u Ministarstvu finansija, radio na projektu ovog prvog budžeta Kraljevstva SHS. Po njegovim rečima tada je nedostajalo čak stolova i stolica i pisaćeg pribora. Ulažući neverovatne napore da bar stvore približnu sliku državnih rashoda i prihoda činovnici su radili i preko noći, sedeći na stolovima pored slabe svetlosti sveća. Kako budžet iz svih tih razloga nije mogao biti na vreme podnet Narodnom predstavništvu, ministar finansija posebnim zakonskim predlogom tražio je odobrenje ovoga kredita koji se imao upotrebiti za podmirenje svih državnih potreba u mesecu aprilu. Naknadno, pri samom glasanju, ministar je zatražio odobrenje istog kredita u istom iznosu i za mesec maj, s čim se Predstavništvo saglasilo. U obrazloženju pred plenumom ministar finansija dr. Momčilo Ninčić izneo je u kratkim potezima pregled finansijske situacije u zemlji i izneo ozbiljnost njenog ekonomskog položaja. On je rekao da treba ujedno pristupiti rešenju i budžetskog i valutnog i poreskog problema, tim pre što se ispostavlja da se već u prvoj godini državnog života pojavljuje deficit od jedne milijarde dinara. Otuda je na dnevni red došlo povećanje poreskih dažbina. Pitanje radikalne valutne reforme takođe je jedno od najaktuelnijih, imajući u vidu da su znatne količine srpskih novčanica iznete od strane neprijatelja iz zemlje, i da se u cirkulaciji nalazi ogroman broj austrijskih kruna sa umanjenom inflacionom vrednošću. Sem toga preko granice krijumčareni su čitavi džakovi filsifikovanih kruna. Ministar dr. Ninčić upoznao je Narodno predstavništvo sa namerama u pogledu valutne reforme, koja bi imala da se kreće u pravcu smanjivanja nepotrebnih količina papirnog novca i prilagođavanja broja novčanica u cirkulaciji postojećoj zlatnoj podlozi. Zamena kruna vršila bi se po jednom utvrđenom odnosu papirnim novcem u dinarima, koji je bio u radu. Dr. Ninčić je tražio uvođenje zdrave monete i održavanje njenog povoljnog kursa prema stranoj valuta.

Debata o ovom prvom kreditu bila je pretežno političke prirode. Mnogi govornici izneli su gledišta po važnim državnim i nacionalnim pitanjima, posmatrajući kritički rad vlade. Ministru unutrašnjih poslova Svetozaru Pribićeviću činjeni su prigovori radi cenzurisanja i zabrane pojedinih listova i kontrole nad političkim zborovima. Izražavana je želja da vlada što pre dopusti najšire građanske slobode. Kako je Matko Laginja dodirnuo slučaj sa hapšenjem hrvatskih narodnih zastupnika Stjepana Radića, dr. Pazmana i dr. Prebega u Zagrebu, ministar unutrašnjih poslova Pribićević dao je i o tome kratko objašnjenje: „Što se tiče cenzure, to ja, kao profesionalni novinar, stojim na gledištu da treba da bude slobodnog izražavanja mišljenja. Ali, nemojte zaboraviti, da mi u ovom času još ne živimo u normalnom vremenu, nego da se mi još uvek nalazimo u nacionalnoj revoluciji i u ratnom stanju. Još međunarodna konferencija u Parizu nije svršila svoj posao, i ja vas pitam gde imate u državama, koje su u ratnom stanju, štampu bez cenzure... Što se pak tiče hapšenja koja su juče (25. marta) izvršena u Zagrebu, tj. hapšenja zastupnika g. Stjepana Radića i g. Prebega, te g. Pazmana, imam da izjavim ovo: Pre svega što se tiče hapšenja g. Stjepana Radića, ako treba da budem pozvan na odgovornost, onda imam da budem pozvan zato što sam tako kasno postupio, jer neka bude slobodno svakome širenje njegovog mišljenja i agitacija za njegovo mišljenje, ali razvijati razuzdanu hajku protiv jedinstva naše države i razvijati agitaciju, koja donosi kao posledicu obasipanje našega Vladara pogrdama, to ja, dokle god sam tu, neću dozvoliti . . . " Diskusiju je završio predsednik vlade Stojan Protić koji je naglasio da se vladi neopravdano prebacuje i zamera što nije dala dovoljno slobode. On dalje ističe da treba imati na umu da se zemlja nalazi u „jednom stadiju državnog života, kada je u prvom redu najvažnije izvojevati i održati slobodu pred inostranstvom".

Uopšte uzevši u celokupnom radu Privremenog narodnog predstavništva veoma je karakterističan odnos između vlade i Narodnog predstavništva. Narodni poslanici savesno i do krajnjih granica koristili su svoja prava u vršenju mandata. Nad radom vlade osećao se pun nadzor Predstavništva. Nebrojene interpelacije upućivane su svakodnevno na članove Ministarskog saveta. Kratkim pitanjima i traženjem obaveštenja od pojedinih ministara propraćen je veliki deo sednice plenuma. Ministri su takođe sa svoje strane najčešće odmah primali diskusiju i tako ličnom uviđavnošću i osećajem odgovornosti pred Narodnom skupštinom jačali autoritet Narodnog predstavništva.

Pa uz sve to, rad u Privremenom narodnom predstavništvu nije tekao glatko i bez trzavica, naročito stoga što su često menjane vlade i što nije bilo jednog ustaljenog odnosa među strankama, jer nije bilo završeno stranačko pretapanje i previranje. Radi toga je Privremeno narodno predstavništvo imalo duže pauze nerada, naročito u vremenima ministarskih kriza. Prva takva duža pauza bila je od 11. aprila do 6. maja 1919, a posle nje rad je nastavljen življim tempom sve do pada kabineta Stojana Protića, što je saopšteno Narodnoj skupštini na sednici od 4. avgusta 1919. Protićev kabinet demisionirao je što su, između ministra predsednika Stojana Protića i ministra unutrašnjih poslova Svetozara Pribićevića, nastupili nesporazumi koji su isključivali zajednički rad. Ti odnosi, prema obaveštenju koje je Narodnom predstavništvu u motivaciji svoje stranke dao Protić, postali su „nenormalni i bez potrebnog uzajamnog poverenja", a sem toga izbile su i druge nesuglasice, od kojih je naročito bilo teško pitanje episkopske stolice u Đakovu. Na taj način prestao je da funkcioniše prvi zajednički kabinet a njega je 16. avgusta 1919. zamenio kabinet Ljubomira Davidovića. Vlada Ljubomira Davidovića bila je koaliciona, demokratsko-socijalistička, i u njoj nije bilo predstavnika drugih političkih stranaka.

Kabinet Ljubomira Davidovića predstavio se Narodnom predstavništvu jednom opširnom deklaracijom koja je predviđala ubrzan rad Narodnog predstavništva, nastavljanje poslova koji se imaju završiti pre izbora za Ustavotvornu skupštinu i rad na unutrašnjim reformama. Deklaracija izražava nadu da će Konferencija mira priznati Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca sve njene interese. „Mi nemamo ništa da ispravljamo u svojim gledištima i zahtevima", kaže se u deklaraciji. „Naša je dužnost da ih branimo, do kraja, svuda gde su ugroženi. Mi živo saosećamo sa još neujedinjenom braćom iz svih naših krajeva koja su gonjena zbog njihove ljubavi prema svome narodu". Vlada će nastojati da se što pre izađe iz dosadašnjeg provizoriuma u kome se zemlja nalazi. Međutim je u oktobru 1919. ponovo izbila kriza vlade, pa je kabinet Davidovićev morao da demisionira, ali je ubrzo sastavljena nova Davidovićeva vlada, na svojoj prethodnoj osnovi, sa vrlo malim ličnim izmenama.

Za vreme trajanja ovoga demokratsko-socijalističkog kabineta, Privremeno narodno predstavništvo malo je radilo, a vlada je nameravala da ga potpuno raspusti i da odmah raspiše izbore za Ustavotvornu skupštinu. To gledište vlade Ljubomira Davidovića nisu zastupali i ostali faktori, a protiv njega su bile i sve stranke koje su stajale u opoziciji prema vladi Davidovića, pa je Davidović demisionirao a novu vladu obrazovao je ponovo Stojan Protić 19. februara 1920. Vlada Stojana Protića predstavila se Privremenom narodnom predstavništvu na sednici koja je održana 5. marta, jednom deklaracijom u kojoj se naročito ističe da prošla vlada nije radila sa Privremenim narodnim predstavništvom, pa je ono bilo odgađano od roka do roka. Davidovićeva vlada predložila je 14. februara Kruni, da se Privremeno narodno predstavništvo raspusti i raspišu izbori za Ustavotvornu skupštinu, radi toga što je rad sa Privremenim predstavništvom smatrala ne samo kao nemoguć, već i kao štetan. Vlada koja se predstavlja Privremenom predstavništvu stoji na gledištu, da je nemoguće i štetno raspuštati sada Privremeno narodno predstavništvo. Sve dotle, dok to Predstavništvo ne izradi ono što je potrebno za Ustavotvornu skupštinu ono ne može biti raspušteno. Tome se protivi i data reč Naslednika Prestola od 24. decembra 1918, za koju su odgovorni i svi savetnici Krune, i oni sa desnice i oni sa levice, jer su je premapotpisali. Raspuštati sada Privremeno narodno predstavništvo bilo bi protivno i svim principima moderne demokratske države, jer se ne bi smelo dogoditi da se Ustavotvorna skupština izabere na osnovu jednog oktroisanog izbornog reda, koji bi vlada promulgovala bez kontrole parlamentarnog tela. U deklaraciji vlade Stojana Protića navodi se sve ono što treba da bude posvršavano pre raspisivanja izbora za Ustavotvornu skupštinu.

Posle toga vlada je nameravala da nastavi rad sa Privremenim narodnim predstavništvom, ali su okolnosti ipak bile takve da se na stvaran rad za duže vremena nije moglo preći. Sredinom aprila 1920. izbio je štrajk na železnicama i brodovima, pa Narodna skupština nije radila, jer poslanici nisu mogli da doputuju u Beograd. Kako se, međutim, vlada Stojana Protića u Narodnom predstavništvu oslanjala na predstavnike i pristalice Narodne radikalne stranke, i na predstavnike nekih manjih političkih stranaka iz Hrvatske i Dalmacije, rad u Narodnom predstavništvu nije mogao teći glatko, jer je opozicija bila i velika i snažna. Krajem aprila u Narodnom predstavništvu počela je opstrukcija koju su vršile opozicione stranke, a ona se produžila i u toku prvih dana meseca maja. Opstrukcija je bila tako organizovana da se sednice Predstavništva od 27. i 28. aprila i 3, 5, 7, 12. i 14. maja nisu uopšte mogle održati, jer se uvek konstatovalo da nema kvoruma za rad. Vlada Stojana Protića takođe nije dolazila na sednice, u znak protesta, o čemu je predsedništvo Privremenog narodnog predstavništva bilo pismeno obavešteno. U tome aktu, datiranom 28. aprila 1920, šef vlade Stojan Protić pisao je: „Ne želeći, u interesu parlamenta i zemlje, izvrgavati ni parlamenat ni zemlju ponovo prizorima kojima je Privremeno narodno predstavništvo bilo do sada pozornica, a zemlja naša svedok, a saglasno sa mislima izloženim u mom ekspozeu o političkoj situaciji, podnesenom Nj. V. Nasledniku Prestola, Kraljevska vlada ne može pod takvim okolnostima dolaziti u sednice Narodnog predstavništva sve dotle, dok opozicija bude ostala pri tome svome držanju".

Narodno predstavništvo nastavilo je rad 19. maja ali i ovaj put članovi vlade nisu prisustvovali sednici. Nekoliko dana docnije vlada Stojana Protića demisionirala je, pa je obrazovan kabinet dr. Milenka Vesnića koji je bio koncentracioni i u kome su bili predstavnici svih glavnijih političkih stranaka. Vesnićeva vlada predstavila se Narodnom predstavništvu 26. maja 1920 deklaracijom koja je naglašavala da je prvi, osnovni i jedini vladin cilj pripremanje Ustava za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i svršavanje predradnji za Ustavotvornu skupštinu. Radi toga je Narodno prestavništvo odmah prešlo na pretres izbornog zakona za Ustavotvornu skupštinu, radeći u isto vreme i neke druge važnije zakonske osnove. Taj rad nastavljen je i posle pada prve i obrazovanja druge vlade dr. Milenka Vesnića, što je izvršeno u drugoj polovini avgusta 1920.

Predsednik Privremenog narodnog predstavništva Stanojlo Vukčević od septembra 1920.

U toku maja, juna, jula, avgusta i septembra, Narodno predstavništvo održalo je više sednica. Kako je krajem aprila umro predsednik Privremenog narodnog predstavništva Dragoljub Pavlović, u toku septembra izvršen je ponovan izbor predsedništva, pa je za predsednika bio izabran dr. Stanojlo Vukčević, za II potpredsednika Adolf Ribnikar, a za sekretara Herubin Šegvić. Rad je nastavljen sve do 22. oktobra, kada su sednice bile odgođene pristankom Narodnog predstavništva koje se posle toga nije više ni sastajalo jer je bilo raspušteno, a izbori za Ustavotvornu skupštinu zakazani su za 28. novembar 1920.

Privremeno narodno predstavništvo održalo je 137 redovnih sastanaka, a za vreme njegova rada doneseni su ovi zakoni: zakon o izjednačenju kalendara; ** zakona o obustavi i izvršenju u toku rokova; zakon o Univerzitetu u Ljubljani; ** zakona o Univerzitetu; zakon o priznanju pogodaba za sticanje advokatskog i javnog beležništva; ** zakona o narodnim školama; ** zakona o poroti; * zakona moratoriumu; zakon o banjama, mineralnim i toplim vodama; zakon o izborima narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu; budžetske dvanaestine za maj, juni i juli 1920; zakon o državljanstvu; budžetske dvanaestine za juli, avgust i septembar 1920; zakon o ugovoru o miru između savezničkih sila i Nemačke; zakon o ugovoru o miru između savezničkih sila i Bugarske; i autonomni pravilnik o poslovnom redu u Privremenom narodnom predstavništvu.

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.