Pređi na sadržaj

Psihologija ličnosti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o
Psihologiji
Osnovni tipovi
Primenjena psihologija
Psihološki procesi
Psihologija po državama

Psihologija ličnosti je grana psihologije koja studira ličnost i njene varijacije među individuama. To je naučna studija koja ima za cilj da pokaže kako su ljudi individualno različiti zbog psiholoških sila.[1][2]

Učenje o strukturi ličnosti u knjizi Uvod u psihoanalizu 1900. godine. U to vreme u psihologiji je glavna pažnja posvećivana proučavanju sadržaja svesti. Težilo se upoznati od kojih se jednostavnih svesnih elemenata sastoji svaki subjektivni doživljaj. Frojd oštro napada takvo shvatanje. On poriče značaj svesnog, a ističe važnost nesvesnog dela ličnosti. " Psihički život je nalik ledenom bregu koji plovi morem. Mali deo brega viri iznad površine, a ogromna masa se nalazi pod vodom. Isto tako, od psihičkih procesa samo je neznatan deo svestan, a ogroman deo pripada oblasti nesvesnog ". Tu se nalaze potisnute želje, ideje, predstave. Ovaj nesvesni deo psihičkog života upravlja ponašanjem čoveka. Struktura ličnosti. Prema učenju frojda strukturu ličnosti čine tri sloja : Id (ono), ego (ja) i superego (moral, savest).

Filozofske pretpostavke

[uredi | uredi izvor]

Mnoge ideje koje su razvili istorijski i moderni teoretičari ličnosti proizilaze iz njihovih osnovnih filozofskih pretpostavki. Proučavanje ličnosti nije čisto empirijska disciplina, jer sadrži elemente umetnosti, nauke i filozofije koji se koriste za iznošenje opštih zaključaka. Sledećih pet kategorija su među najosnovnijim filozofskim pretpostavkama po pitanju kojih se teoretičari ne slažu:[3]

  • Sloboda naspram determinizma - Pod ovom temom se razmatra da li ljudi imaju kontrolu nad svojim ponašanjem i da li razumeju motive i njegovoj osnovi, ili da li je njihovo ponašanje uzročno određeno silama koje nisu pod njihovom kontrolom. Različite teorije kategorišu ponašanja kao nesvesno, ekološko ili biološko[3]
  • Nasleđe (priroda) naspram okoline (uzgoja) - Smatra se da je ličnost u velikoj meri određena bilo genetikom i biologijom, ili okruženjem i iskustvom. Savremena istraživanja pokazuju da je većina osobina ličnosti zasnovana na zajedničkom uticaju genetike i životne sredine. Jedan od pionira ove arene je K. Robert Klonindžer, koji je postulirao model temperamenta i karaktera.[3]
  • Jedinstvenost naspram univerzalnosti - Ovo pitanje govori o stepenu ljudske individualnosti (jedinstvenosti) ili sličnosti u prirodi (univerzalnosti) svakog čoveka. Gordon Olport, Abraham Maslov i Karl Rodžers bili su zagovornici jedinstvenosti pojedinaca. Nasuprot tome, bihevioristi i kognitivni teoretičari ističu važnost univerzalnih principa, poput pojačavanja i samoefikasnosti.[3]
  • Aktivnost nasuprot reaktivnosti - Ovo pitanje istražuje da li ljudi primarno deluju putem pojedinačne inicijative (aktivno) ili preko spoljnih podražaja. Tradicionalni teoretičari ponašanja tipično smatraju da ljudi pasivno oblikuju svoje okruženje, dok humanistički i kognitivni teoretičari veruju da su ljudi aktivniji u svojoj ulozi.[3] Većina savremenih teoretičara slaže se da su oba aspekta važna, s tim da je agregatno ponašanje prvenstveno određeno svojstvima i situacionim faktorima koji su primarni kratkoročni predskazivač ponašanja.[4][5][6]
  • Optimizam nasuprot pesimizma - Teorije ličnosti se razlikuju u pogledu njihovog stanovišta na to da li su ljudi integralni u promeni sopstvenih ličnosti. Teorije koje stavljaju veliki naglasak na učenje često su optimističnije od onih koje to ne čine.[3]

Id

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Id

Id je nesvesni deo ličnosti i zahteva oko 2/3 psihičkih procesa, stanja i ponašanja. U njemu su smešteni instinkti života : seks, glad, žeđ i instinkti smrti. Celokupna aktivnost je usmerena ka zadovoljavanju instinkata, u prvom redu seksualnog instinkta. Psihički procesi pomoću kojih se ostvaruje zadovoljenje su refleksi, dakle, nesvesni procesi. Osnovni princip kojim se rukovodi id, u ponašanju jeste princip zadovoljstva. Ovaj deo ličnosti se ne obazire na ograničenja, moralne norme, propise ; bitno je postići zadovoljstvo. Id, s obzirom da raspolaže instinktima, sadrži i celokupnu psihičku energiju — libido.

Ego

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Ego

Ego (ja) predstavlja svesni deo ličnosti. Ovaj sloj ličnosti upoznaje spoljni fizički i socijalni svet na osnovu racionalnih podataka koje prikuplja putem opažanja, pamćenja i mišljenja. Za razliku od id, ego se u ponašanju rukovodi principom realnosti. Instinkti se ne mogu zadovoljavati samo radi postizanja zadovoljstva. Postoje norme i pravila, kako, kada i s kim treba zadovoljavati seksualni instinkt. Ego odgađa zadovoljenje, bira prihvatljive situacije i prilagođava instinkte realnim uslovima spoljnje sredine.

Superego

[uredi | uredi izvor]

Superego (moral, savest). Sačinjavaju ga moralni principi, norme, moralni propisi. To je onaj sloj ličnosti koji je proizvod življenja u određenoj društvenoj sredini. Između ova tri sloja ličnosti postoje hijerarhijski uređeni odnosi u kojima superego ima glavnu, usmeravajući ulogu, on kontroliše ego u izvršavanju svojih zadataka u odnosu na id. Ego usmerava aktivnost id tako da on mora voditi računa o okolnostima u kojima se mogu zadovoljavati instinkti. Ali, nevolja je u tome što je izvor energije id i od njega zavisi aktivnost i ega i superego. Međutim, kada se id izmakne ispod kontrole ega, pa se zadovolji neki instinkt po principu zadovoljstva, onda superego kažnjava ego. Javlja se ono osećanje koje je poznato kao griža savesti.

U normalnim uslovima vlada relativan red i harmonija između ova tri sloja ličnosti. Međutim, u određenim situacijama dolazi do sukoba. Rezultat tih sukoba je pojava neprijatnog osećanja anksioznosti. Ličnost je doživljava kao neprijatnost i nastoji da se na neki način oslobodi. Pri tome su moguća dva rešenja: korišćenje odbrambenih mehanizama ili bekstvo u bolest - neurozu. Frojd je prvi otkrio i objasnio odbrambene mehanizme. Kada dođe do učestalog neuspeha i nemogućnosti zadovoljenja motiva, želja i interesa dolazi do negativnih posledica kao što je anksioznost - ličnost nastoji da se oslobodi tog neprijatnog stanja i da izbegne gubljenje samopoštovanja. Tada nesvesno koristi odbrambene mehanizme. Oni predstavljaju u celini stečene načine reagovanja na frustracione situacije. Oni načini ponašanja koji su se pokazali korisnim, zadržavaju se i postaju navike koje pojedinac koristi uvek kada dođe do anksioznosti. (npr. dete plače i dobije slatkiše : plač postane navika da se dođe do cilja). Ili, izbegavajući da sebi prizna neuspeh zbog toga što je nesposoban, čovek navodi iskonstruisane i lažne razloge neuspeha, u koje i sam veruje da su istiniti (racionalizacija).

Postoje različiti mehanizmi odbrane: kompenzacija, projekcija, identifikacija, sublimacija, maštanje Usled čestih frustracija ličnost labilnije konstitucije, često nalazi izlaz u bekstvu u bolest - neurozu. Neurotične reakcije na neki način olakšavaju postojeće stanje i dovode do kanalisanja anksioznosti u pravcu koji bi bio prihvatljiv za ličnost i okolinu. Obično oboleli nije svestan uzroka oboljenja jer su oni potisnuti u nesvesni sloj ličnosti. To što je potisnuto, nije uništeno, pa upravlja ponašanjem stvarajući tako određene simptome neurotičnog reagovanja. Frojd je prvi ukazao na put lečenja neuroza koristeći hipnozu, pomoću koje je "izvlačio" iz podsvesti traumatično doživljaje u svest i tako pacijente usmeravao da racionalno prosuđuju i postupaju. Prema Frojdovom shvatanju razvoj ličnosti je neprekidan proces koji prolazi kroz ustaljene stadijume. Najvažniji stadijumi razvoja ličnosti su oni koji se odvijaju u prvih pet godina života kada se u najvećoj meri formira "prototip" strukture odraslog čoveka. U oralnom stadijumu koji se odigrava u prvoj godini života, sva zadovoljstva koje dete ostvaruje dolazi preko erogenih zona usta. Najvažniji izvor zadovoljstva jeste uzimanje mleka sisanjem majke. Ako je u toku dojenja bilo neprijatnosti (strepnja, nesigurnost) može doći do vezivanja dela libida za oralne aktivnosti što dovodi do formiranja oralnog karaktera. Odraslu osobu sa oralnim karakterom odlikuje zavisnost, pasivnost, pohlepa i preterano oralno uživanje.

Drugi stadijum razvoja ličnosti Frojd naziva analni stadijum. Ovaj stadijum se proteže na drugu i treću godinu života. U tom periodu dete se najviše interesuje za analne aktivnosti što je još više potencirano zahtevima roditelja da dete nauči vršiti nuždu. I u ovom stadijumu može doći do vezivanja dela energije libida za analne radnje čiji su uzroci prekori i kazne zbog nekontrolisanog pražnjenja ili preterano hvaljenje za uspešnu kontrolu obavljanja fizioloških potreba. Odraslu osobu sa analnim karakterom karakterišu kao tipične osobine tvrdičluk, preterana potreba za čistoćom i urednošću, tvrdoglavost i nepopustljivost. Treći stadijum Frojd je nazvao falički. Dečja interesovanja se pomeraju ka seksualnim organima koji treba da budu primarno izvor zadovoljstva. U ovom stadijumu (između 04:05 godine) može doći do preteranog vezivanja deteta za roditelja suprotnog pola, koje Frojd smatra normalnom i univerzalnom pojavom, ako ovaj period traje neko uobičajeno vreme. Ova pojava preteranog erotskog vezivanja deteta za jednog od roditelja nazvana je Edipov kompleks. Posle navedena tri stadijuma psihoseksualnog razvoja koja zajedno predstavljaju pregenitalnu fazu, nastupa genitalna faza u pubertetu. U toku ove faze vrši se pomeranje dečijih interesovanja sa sopstvenog tela na druge osobe iz okoline što ima za rezultat stvaranje heteroseksualnih veza, tj. veza među osobama suprotnih polova.

Teorije ličnosti

[uredi | uredi izvor]

Tipovi i osobine teorija

[uredi | uredi izvor]

Tip ličnosti se odnosi na psihološku klasifikaciju ljudi u različite klase. Tipovi ličnosti se razlikuju od osobina ličnosti, koje dolaze u različitim stepenima. Na primer, prema teorijama tipova, postoje dve vrste ljudi, introverti i ekstroverti. Prema teorijama osobina, introverzija i ekstroverzija su deo kontinuirane dimenzije sa mnogo ljudi u sredini.

Ličnost je složena; tipična teorija ličnosti sadrži nekoliko propozicija ili podteorija, koje često izrastaju tokom vremena kako sve više psihologa istražuje teoriju.[7]

Najšire prihvaćeni empirijski model trajnih, univerzalnih deskriptora ličnosti je sistem velikih pet osobina ličnosti: savesnost, prijatnost, neuroticizam, otvorenost za iskustvo i ekstraverzija-introverzija. To se zasniva na klaster analizi verbalnih opisa u samoizveštavajućim anketama. Ove osobine pokazuju značajnu genetsku naslednost.

Verovatno je najstariji pokušaj psihologije ličnosti tipologija ličnosti koju su ocrtale indijske budističke škole Abidarma. Ova tipologija se uglavnom fokusira na negativne lične osobine (pohlepa, mržnja i zabluda) i odgovarajuće pozitivne prakse meditacije koje se koriste za suprotstavljanje tim osobinama.

Uticajna evropska tradicija psiholoških tipova nastala je u teorijskom radu Karla Junga,[8] posebno u njegovoj knjizi Psychologische Typen (Psihološki tipovi) i Vilijama Marstona iz 1921. godine.[9]

Nadovezujući se na spise i zapažanja Junga tokom Drugog svetskog rata, Izabel Brigs Majers i njena majka, Katarina K. Brigs, ocrtale su tipove ličnosti konstruisanjem Majers-Brigsovog indikatora tipa.[10][11] Ovaj model je kasnije koristio Dejvid Kirzi sa drugačijim shvatanjem od Junga, Brigsa i Majersove.[12]

U bivšem Sovjetskom Savezu, Litvanka Aušra Augustinavićute je nezavisno izvela model tipa ličnosti iz Jungovog rada pod nazivom socionika. Kasnije su na ovom modelu razvijeni mnogi drugi testovi, npr. Golden, PTI-Pro and JTI.

Teorije se takođe mogu smatrati „pristupom“ ličnosti ili psihologiji i generalno se nazivaju modelom. Model je stariji i pretežno teorijski pristup ličnosti, koji prihvata ekstrovertnost i introvertnost kao osnovne psihološke orijentacije u kontekstu dva para psiholoških funkcija:

  • Funkcije opažanja: čula i intuicija (poverenje u konkretne, čulno orijentisane činjenice naspram poverenja u apstraktne koncepte i zamišljene mogućnosti)
  • Funkcije prosuđivanja: mišljenje i osećanje (odluke zasnivaju prvenstveno na logici nasuprot odlučivanju na osnovu emocija).

Brigs i Majers su takođe dodale još jednu dimenziju ličnosti svom indikatoru tipa kako bi izmerile da li osoba više voli da koristi funkciju prosuđivanja ili opažanja kada je u interakciji sa spoljnim svetom. Stoga su uključile pitanja osmišljena da ukažu da li neko želi da donese zaključke (presuda) ili da opcije ostanu otvorene (percepcija).[10]

Ova tipologija ličnosti ima neke aspekte teorije osobina: ona objašnjava ponašanje ljudi u smislu suprotnih fiksnih karakteristika. U ovim tradicionalnijim modelima, preferencija čula/intuicije se smatra najosnovnijom, te se ljude dele na „N” (intuitivni) ili „S” (senzitivni) tip ličnosti. Dalje se pretpostavlja da je „N” vođen razmišljanjem ili osećanjem, i da se deli na „NT” (naučni, inženjerski) ili „NF” (autorski, humanitarni) temperament. Za razliku od toga, pretpostavlja se da je „S“ vođen više osom rasuđivanja/percepcije, i stoga se deli na „SJ“ (čuvarski, tradicionalistički) ili „SP“ (izvođački, zanatlijski) temperament. Ova četiri faktora se smatraju osnovnim, dok su druga dva faktora u svakom slučaju (uključujući uvek ekstraverziju/introverziju) manje važna. Kritičari ovog tradicionalnog gledišta su primetili da se tipovi mogu prilično stereotipizirati po profesijama (iako se ni Majers ni Kirsi ne bave takvim stereotipima u svojim opisima tipova),[10] i stoga oni mogu proizaći više iz potrebe da se ljudi tako kategorišu zbog njihovog izbora karijere.[13] Ovo je, pored ostalih zamerki, dovelo do pojave petočlanog pogleda, koji se manje bavi ponašanjem u radnim uslovima, a više se bavi ponašanjem u ličnim i emocionalnim okolnostima. (MBTI nije dizajniran da meri „sopstvo na poslu“, već ono što su Majers i Makali nazvali „bosim sopstvom“.[14])

Teorija ličnosti tipa A i tipa B: Tokom 1950-ih, Majer Fridman i njegovi saradnici definisali su ono što su nazvali obrascima ponašanja tipa A i tipa B. Oni su teoretisali da su intenzivne ličnosti tipa A imale veći rizik od koronarne bolesti jer su „zavisnici od stresa”. Ljudi tipa B, s druge strane, imaju tendenciju da budu opušteni, manje konkurentni i da su manje skloni uzimanju rizika. Postojao je i mešoviti profil tipa AB.

Model ličnosti Edvarda Sprangera, koji se sastoji od šest (ili, prema nekim revizijama, 6+1) osnovnih tipova vrednosnih stavova, opisanih u njegovoj knjizi Tipovi ljudi.[15]

Eneagram ličnosti je model ljudske ličnosti koji se uglavnom koristi kao tipologija devet međusobno povezanih tipova ličnosti. On je kritikovan da je podložan interpretacijama, što ga čini teškim za testiranje ili naučnu validaciju.

Profesionalni model Džona L. Holanda RIASEC, koji se obično naziva Holandovi kodovi, posebno se fokusira na izbor zanimanja. Njime se predlaže da šest tipova ličnosti navodi ljude da izaberu svoje karijere. U ovom cirkumpleksnom modelu, šest tipova je predstavljeno kao šestougao, pri čemu su susedni tipovi bliže povezani od onih koji su udaljeniji. Model se široko koristi u stručnom savetovanju.

Psihoanalitičke teorije

[uredi | uredi izvor]

Psihoanalitičke teorije objašnjavaju ljudsko ponašanje u smislu interakcije različitih komponenti ličnosti. Sigmund Frojd je bio osnivač ove škole mišljenja. On se oslanjao na fiziku svog vremena (termodinamiku) da bi skovao termin psihodinamika. Na osnovu ideje pretvaranja toplote u mehaničku energiju, Frojd je predložio da se psihička energija može pretvoriti u ponašanje. Njegova teorija pridaje centralni značaj dinamičnim, nesvesnim psihološkim sukobima.[16]

Frojd deli ljudsku ličnost na tri značajne komponente: id, ego i superego. Id deluje po principu zadovoljstva, zahtevajući trenutno zadovoljenje svojih potreba bez obzira na spoljašnje okruženje; ego tada mora da se pojavi da bi realno ispunio želje i zahteve ida u skladu sa spoljnim svetom, pridržavajući se principa realnosti. Konačno, superego (savest) usađuje moralno rasuđivanje i društvena pravila egu, uslovljavajući tako da se zahtevi ida ispune ne samo realno već i moralno. Superego je poslednja funkcija ličnosti koja se razvija, i predstavlja otelotvorenje roditeljskih/društvenih ideala uspostavljenih tokom detinjstva. Prema Frojdu, ličnost se zasniva na dinamičkim interakcijama ove tri komponente.[17][18]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Friedman & Schustack 2016
  2. ^ Friedman, Howard; Schustack, Miriam (2016). Personality: Classic theories and modern research. USA: Pearson. ISBN 978-0-205-99793-0. 
  3. ^ a b v g d đ Engler, Barbara (2008). Personality theories : an introduction (8th izd.). Boston, MA: Houghton Mifflin. ISBN 9780547148342. 
  4. ^ Fleeson, W. (2004). „Moving personality beyond the person-situation debate: The challenge and the opportunity of within-person variability”. Current Directions in Psychological Science. 13 (2): 83—87. doi:10.1111/j.0963-7214.2004.00280.x. 
  5. ^ Zayas, V; Shoda Y (2009). „Three decades after the personality paradox: Understanding situations”. Journal of Research in Personality. 43 (2): 280—281. doi:10.1016/j.jrp.2009.03.011. 
  6. ^ Tapu, C.S. (2001). Hypostatic personality: psychopathology of doing and being made. Premier. str. 28—31. ISBN 978-9738030596. 
  7. ^ Cartwright, Desmond (1979). Theories and Models of Personality (I izd.). Debuque, Iowa: Wm. C. Brown Company Publishers. str. 178. ISBN 978-0-697-06624-4. 
  8. ^ Sharp, Daryl (1987). Personality types: Jung's model of typology. Toronto, Canada: Inner City Books. str. 128. ISBN 978-0919123304. 
  9. ^ Bradberry, T (2009). Self-Awareness. Penguin. ISBN 978-1101148679. 
  10. ^ a b v Myers, Isabel Briggs with Peter B. Myers (1995) [1980]. Gifts Differing: Understanding Personality Type. Mountain View, California: Davies-Black Publishing. ISBN 978-0-89106-074-1. 
  11. ^ Stein, Randy; Swan, Alexander B. (februar 2019). „Evaluating the validity of Myers-Briggs Type Indicator theory: A teaching tool and window into intuitive psychology”. Social and Personality Psychology Compass. 13 (2): e12434. S2CID 150132771. doi:10.1111/spc3.12434. 
  12. ^ Please Understand Me II: Temperament, Character, IntelligenceNeophodna slobodna registracija (1st izd.). Prometheus Nemesis Book Co. 1. 5. 1998. ISBN 978-1-885705-02-0. 
  13. ^ Pittenger, David J. (novembar 1993). „Measuring the MBTI. . .And Coming Up Short” (PDF). Journal of Career Planning and Employment. 54 (1): 48—52. Arhivirano iz originala (PDF) 2006-12-06. g. Pristupljeno 2008-12-25. 
  14. ^ Myers, Isabel Briggs; Mary H. McCaulley (1985). Manual: A Guide to the Development and Use of the Myers-Briggs Type Indicator (2nd izd.). Palo Alto, California: Consulting Psychologists Press. str. 8. ISBN 978-0-89106-027-7. 
  15. ^ Lebensformen; Halle (Saale): Niemeyer, 1914; English translation by P. J. W. Pigors - New York: G. E. Stechert Company, 1928.
  16. ^ Kahn, Michael (2002). Basic Freud : psychoanalytic thought for the twenty first century (1. paperback izd.). New York: Basic Books. ISBN 9780465037162. 
  17. ^ Carver, C., & Scheier, M. (2004). Perspectives on Personality (5th ed.). Boston: Pearson.
  18. ^ Spielman, Rose M.; Jenkins, William J.; Lovett, Marilyn D. (2020). Psychology 2e. Open Stax. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Psihologija ličnosti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психологија_личности&oldid=27614446”