Rusko-austrijsko-turski rat (1735—1739)

Rusko-austrijsko-turski rat (1735—1739)
	Deo Austrijsko-turskih i Rusko-turskih ratova
	; Ruska kampanja 1736. godine
Vreme	31. maj 1735. — 3. oktobar 1739
Mesto	Balkan, istočna Evropa
Ishod	osmanska pobeda; Beogradski mir, Niški sporazum, Rat za austrijsko nasleđe
Sukobljene strane
Ruska Imperija; Habzburška monarhija	Osmansko carstvo; Krimski kanat

Rusko-austrijsko-turski rat vođen je u periodu od 1735. do 1739. godine između Ruske Imperije i Habzburške monarhije sa jedne i Osmanskog carstva i Krimskog kanata sa druge strane. Rat je završen potpisivanjem habzburško-osmanskog Beogradskog mira (18. septembra) i rusko-osmanskog Niškog mira (3. oktobra). Tokom rata, na bojištima u srpskim zemljama učestvovali su i srpski vojni i ustanički odredi, u sadejstvu sa habzburškom vojskom, čije je povlačenje dovelo do Druge velike seobe Srba, pod patrijarhom Arsenijem IV.^[1]

Početak rata

Razdražena čestim uznemiravanjima Tatara sa područja južne Rusije, naročito za vreme svoga rata sa Persijom, petrogradska vlada je naredila da se napadne i zauzme Azov, što je 1736. god. dovelo do rata s Turcima. Austrija, kao saveznik Rusije, pokušala je da posreduje, ali kad je videla da Rusi neće lako da popuste i da imaju većih planova na Balkanu, uplašila se za svoj položaj, pa se rešila da i sama uđe u rat s Turcima, iako se tada još nije bila konačno izmirila s Francuskom. U rat je ušla pod vrlo nepovoljnim uslovima. Njeni istoričari tvrde, da je vojna snaga carevine bila u očiglednom opadanju i da se to jasno videlo u borbama na zapadu, gde ni prisustvo Eugena Savojskog nije moglo da donese njihovim borcima više sreće. Posle Eugenove smrti, u proleće 1735, Carevina nije imala nijednog vojnog lica od većeg značaja. U samoj zemlji beše mnogo nezadovoljstva među Srbima naročito, i to i u Ugarskoj i Hrvatskoj, kao i u Srbiji. Ako oni i nisu dizali formalnog ustanka negodovanje je bilo duboko i skoro u svima krugovima. S čisto vojničkog gledišta Austrija je pogrešila što nije pribrala vojsku na jedno glavno ratište, nego je udarala u tri pravca, a i u ta tri pravca sa više devijacija.

Austrijski porazi

Odmah, prve godine rata, u leto 1737, ljuto je nastradala austrijska vojska pod Banjom Lukom. Ima vesti, da je tom porazu znatno doprineo jedan Srbin, koji je upućivao Turke kako da rade. Da je srpskog neraspoloženja bilo svedoči jasno jedan savremeni zapis iz manastira Orahovice, a uza nj manje više jasno i nekoliko drugih. Pa, ipak, veći deo Srba rešio se i ovog puta da bude na austrijskoj strani. Uzroci su jasni. Ovog puta bile su u ratu protiv Turske i Rusija i Austrija i Srbi su smatrali za svoju dužnost da se nađu zajedno s njima. U toliko pre što je za njih izgledalo sigurno, da bi udružene te dve sile mogle učiniti kraj turskoj vlasti. Sem toga, turska centralna vlast bila je mnogo oslabila i nije imala ni snage ni volje da obuzda samovolju pojedinaca. A u unutrašnjosti se od nje mnogo patilo. Velik broj muslimanskog stanovništva, potisnut u poslednjim borbama iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i severne Srbije, bio se sručio u Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju, i obeskućen i ozlojeđen hteo je da se obešteti na račun hrišćanskog stanovništva. To je bilo doba suvih zuluma svake vrste.

Na tajnom zboru, održanom u martu 1737, na kom se našao patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa nekoliko episkopa (skopskim, raškim, štipskim i samokovskim) i sa nekoliko svetovnih glavara iz Starog Vlaha i studeničkog kraja bilo se rešilo, da Srbi pomažu austrijskoj vojsci. Pokret je bio čisto lokalan, u kraju, u koji je imala biti upućena austrijska ofanziva i gde su njeni ljudi najviše radili. Sem srpskog patrijarha za Austriju je radio i rimokatolički nadbiskup u Skoplju Mihailo Suma, a pregovore je vodio, postavljajući velike zahteve, i ohridski arhiepiskop Joasaf. S ovim poslednjim nije se ništa postiglo, a Suma je morao pre objave rata da prebegne Austrijancima, jer su mu Turci bili ušli u trag. Patrijarh i austrijski poverenici uspeli su, da pokrenu u akciju jedan deo zetskih brđana i Arbanasa. S njim zajedno otišlo je u austrijski vojni logor blizu Niša nekoliko predstavnika Vasojevića, Kuča, Pipera, Bratonožića, Klimenata i Gruda.

Srpska kampanja

Austrijska vojska, koja je, sa srpskim pomoćnim odredima, pod zapovedništvom Staniše Markovića Mlatišume, operisala prema jugu, u pravcu Niša i Novog Pazara, uzela je Niš 28. jula bez borbe, a istog dana i Novi Pazar. Starovlaški knez Atanasije Rašković digao je svoje ljude i pomoću njih očistio Novu Varoš i Prijepolje. Ali austrijski odredi ne behu dovoljno jaki ni dovoljno vešto vođeni, a i odziv srpskih ustanika bio je manji nego što se nadalo. To je dolazilo otud, što su Turci preduzeli energične protivmere. Oni su patrijarha Arsenija, kad se vratio od Austrijanaca, bili zatvorili i možda bi ga umorili, da se nije noću spasao iz Peći i dobegao u Rugovu. Njegova sabrata, samokovskog episkopa Simeona, su mučili i najposle obesili. Iz Rugove se patrijarh prebacio u Vasojeviće.

Kad su krajem jula 1737. Turci pribrali svoje snage, oni su i na ovom ratištu, kao i u Bosni, pokazali svoju nesumnjivu vojničku vrednost. To je zaplašilo i Srbe i Arbanase, pa se nisu u većoj meri digli na oružje. Nisu čak donosili ni dovoljno hrane za vojsku, nešto možda što je nisu imali previše, a još više iz straha. Uz to, javila se, kao i ono krajem XVII veka, kuga i druge zarazne bolesti. Svet je, na kraju krajeva, bio i načelno uzdržljiviji, baš u ovim krajevima, posle iskustva pred Veliku Seobu. Mada su želeli pobedu hrišćanima ljudi nisu hteli mnogo da se izlažu; bili su za saradnju, ali ne da ceo teret padne na njih.

I imali su pravo. Austrijanci su pretrpeli poraz i pred Vidinom i nisu imali dovoljno snage, da je ponovo bace protiv Turaka na jugu. U zoru 13. (24.) avgusta Austrijanci su napustili i Novi Pazar. Patrijarh kad je sa svojim Brđanima (bilo ih je oko 3.000) došao pred taj grad čuo je, na svoje pravo zaprepašćenje, da su ga Austrijanci sa Mlatišumom napustili. Jedan patrijarhov saradnik piše pošteno, kako su oni, smeteni i uplašeni, nagli u beg; "dadosmo se u beg ko više mogaše begati, pretičući drug druga i obazirući se često natrag da nas ne dostignu agarjani i poseku". Neki od Brđana nastaviše put za austrijskom vojskom, a drugi se vratiše kućama. Patrijarh je preko Studenice otišao u Kragujevac, a odatle u Niš. Ali, bezglavi, Austrijanci su napustili uskoro i taj grad, s namerom da glavnu akciju razviju na Drini i osvoje Bosnu. Njih je pratio poraz za porazom, i pored privremenih sitnih uspeha. Povlačeći se iz Novog Pazara Austrijanci su poručivali svojim saradnicima neka se spasava kako ko zna ili neka ide za njima.

Srpski ratnici, videći rđavo austrijsko manevrisanje, neuredno plaćeni i slabo zbrinuti, napuštali su austrijske redove i to se pripisivalo u greh narodnim starešinama. Dotadašnji vođa srpskih odreda, Staniša Marković Mlatišuma, koji je pod austrijskom upravom bio oberkapetan u Kragujevcu i istakao se u ovom poslednjem ratu, bio je pao u nemilost. Korupcija liferanata i administrativnih činovnika, slabo vođstvo s jedne strane, a živa aktivnost Turaka s druge strane rešili su rat na štetu Austrijanaca i pre odlučnog poraza. Stradanja Srba bila su i ovom prilikom znatna, iako su se dosta rano trgli od opasnije saradnje s Austrijancima. Naročito su 1737. god. stradali Vasojevići, dok su Kuči, pomagani od Klimenata i Bratonožića, prošli bolje.

Kraj rata

Odlučni poraz austrijske vojske u Srbiji dogodio se 21. i 22. jula 1739. godine u bici kod Grocke. Bilo je mrtvih i ranjenih samih 10 generala, a poginulih vojnika bilo je preko 5.000. Poraz je, prirodno, obeshrabrio sve ljude. Austrijanci su, bez nade da bi skoro mogli popraviti položaj, počeli ubrzo pregovore o miru. Primirje je sklopljeno 1. septembra, a potom je 18. septembra potpisan ugovor o miru.^[2] Austrijanci su vratili Turcima sve oblasti južno od reka Save i Dunava, koje su time postale za dugo vremena granične reke između dva carstva. Beogradska utvrđenja bila su porušena.

Seoba Srba

Povlačenje habzburške vojske bilo je praćeno pokretom dela srpskog stanovništva iz oblasti koje su bile zahvaćene sukobima, što je dovelo do Druge velike seobe Srba. Patrijarh Arsenije IV je još ranije pristigao u Beograd, zatekavši mitropoliju u stanju upražnjenosti, usled smrti mitropolita Vićentija Jovanovića (1737). Preuzevši crkvenu upravu, patrijarh se sredinom decembra 1737. godine zaputio je u Beč, radi rešavanja crkvenih i narodnih poslova. U Beču su ga dočekali s pažnjom i priznali su mu duhovnu vlast, ali samo privremeno. Od izbeglica, koji behu došli s patrijarhom, trebalo je obrazovati jedan puk od 2.000 ljudi, ali taj plan nije bio ostvaren. Tek u martu 1739. imenovan je bio patrijarhov zet, knez Atanasije Rašković, za pukovnika srpske narodne milicije.

Tokom seobe u jesen 1739. godine prebegao je na habzburšku stranu deo naroda iz centralne Srbije, kao i ono ljudi što se sa patrijarhom povlačilo sa juga na sever. Koliko je bio broj tih novih izbeglica ne može se danas pouzdano utvrditi, samo je sigurno da ih nije bilo onoliko koliko prilikom seobe patrijarha Arsenija III. Sa Srbima je ovog puta bilo i nešto katoličkih Arbanasa, koji su se borili pretežno pod srpskom komandom. Jedan njihov deo otišao je u čuvene i ozloglašene Trenkove pandure, a drugi se naselio na imanjima barona Pejačevića u Hrtkovcima i Nikincima. Po jednom izveštaju iz 1743. god. tražilo se mesto u Sremu za 2.859 srpskih i albanskih porodica. Drugih preseljavanja bilo je po Sremu. Kad je 1740. god. bio zatvoren Staniša Mlatišuma tvrdili su za nj narodni ljudi, da je on sam preveo u Austriju i naselio oko 1.000 hrišćanskih duša. Srbijanska milicija, koju je vodio Vuk Isaković Crnobarac sa 633 čoveka naselila se na zapuštenim imanjima Odeskalija, Šenborna i Koloreda.

Vidi još

Reference

^ Veselinović 1986, str. 146-162.
^ Veselinović 1986, str. 160.

Literatura

Veselinović, Rajko (1986). „Srbija pod austrijskom vlašću 1718-1739”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 106—162.
Gavrilović, Slavko (1986). „Srbi u Ugarskoj i Slavoniji od Požarevačkog mira do austro-turskog rata 1737-1739”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 163—175.
Gavrilović, Slavko (1986). „Srbi u Hrvatskoj od austro-turskog rata 1716-1718. do rata 1737-1739”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 176—191.
Dabić, Vojin S. (1984). Banska krajina (1688—1751): Prilog istoriji srpskog i hrvatskog naroda i krajiškog uređenja u Baniji. Beograd-Zagreb: Istorijski institut & Prosvjeta.
Dabić, Vojin S. (2000). Vojna krajina: Karlovački generalat (1530—1746). Beograd: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.
Kašić, Dušan Lj. (1960). „Stanje u Pećskoj patrijaršiji posle emigracije patrijarha Arsenija IV” (PDF). Bogoslovlje. 19 (1-2): 16—30. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 05. 2019. g. Pristupljeno 05. 12. 2024.
Popović, Dušan J. (1950). Srbija i Beograd od Požarevačkog do Beogradskog mira (1718—1739). Beograd: Srpska književna zadruga.
Samardžić, Radovan (1986). „Srbi u Turskom carstvu od Beogradskog mira do prvog ustanka 1739-1804. - Unutrašnji život”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 306—350.
Samardžić, Radovan (1986). „Bosna i Hercegovina u XVIII veku”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 432—497.
Samardžić, Radovan (1986). „Srpska crkva u Turskom carstvu 1690-1766”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 531—552.
Forišković, Aleksandar (1986). „Politički, pravni i društveni odnosi kod Srba u Habsburškoj Monarhiji”. Istorija srpskog naroda. 4 (1). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 233—305.

Spoljašnje veze

Projekat Rastko: Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, Banja Luka-Beograd, 1997.

[FOOTNOTEВеселиновић1986146-162-1] Veselinović 1986, str. 146-162.

[FOOTNOTEВеселиновић1986160-2] Veselinović 1986, str. 160.

[1]

[2]