Sveštenik

Sveštenik je opšti naziv za crkvena lica koja su osposobljene za vršenje crkvenih obreda i bogosluženja.

U Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi, sveštenik je i čin u crkvenoj jerarhiji između đakona i episkopa (biskupa).

Etimologija

U hrišćanstvu je sveštenik nosilac crkvene službe, reč sveštenik potiče od (grč. πρεσβύτερος — „sveštenik, starešina, starac”). Sveštenici prezviteri u hrišćanskim zajednicama određeni su za pastire Duhom Svetim (Dap. 20,28). Oni imaju pastirsku ulogu, zastupnici i molitvenici pred Bogom.

Istorija

Sveštenika kod pravoslavnih hrišćana rukopolaže episkop. Sveštenik prima antimins od svoga episkopa, čije ime spominje na Liturgiji. Sveštenik je sveštenoslužitelj, propovednik i pastir (1Tim. 4,13 ). On vodi verni narod ka Hristu.^[1] U nekim civilizacijama, sveštenstvo [bg], je bilo višestruko povlašćeno i obavljalo je uloge vrača, čarobnjaka, lekara, učitelja, sudije, tumača tradicije i svega ostalog u domenu duhovnog života.

U Mesopotamiji i Egiptu ulogu vrhovnog prvosveštenika je imao kralj (faraon), a njemu je pomagao hijerarhijski ustrojen klir koji je činio kastu. Kod Jevreja, u plemenu Levi koje se smatralo izabranim, sveštenički čin je bio nasledan. Kod Rimljana, sveštenik je imao i političku vlast i biran je samo iz patricijskih familija. Visoki sveštenici su nazivani pontifici (lat. pontifices), a najviši sveštenik je imao titulu pontifeks maksimus (lat. pontifex maximus).

U Persiji veliki ugled su imali magi [sh], a u hinduizmu brahmani. U antičkoj Grčkoj sveštenici nisu igrali toliko veliku ulogu. Oni su bili službenici svetilišta, odnosno boga kome je bilo posvećeno svetilište. Ženska božanstva su imale sveštenice. Sveštenici su bili veoma uticajni u plemenskom životu starih Germana i Kelta i oni su nosili naziv druidi. Sveštenik se kod starih Slovena, u literaturi, nazivao žrec [bg] (stsl. жьрьць).

U ranom hrišćanstvu se javlja misao o svešteničkom pozivu svih vernika (koju su kasnije sledili protestanti), međutim, vrlo brzo se stvara hijerarhijski red sveštenstva (prezviter, jerej, biskup, mitropolit i patrijarh).

Većina zajednica nastalih nakon reformacije ne poznaje pojam sveštenika u tradicionalnom smislu i obliku. U tim verskim zajednicama rukovode duhovnici, pastori, propovednici, a u Crkvi Engleske u novije vreme i žene mogu obavljati ulogu sveštenika.

Drevni sveštenici i sveštenice

Sumerski (akad. entu), uključujući Enheduanu (oko 23. vek pre nove ere), bile su sveštenice najvišeg ranga koje su se odlikovale posebnom ceremonijalnom odećom i imale jednak status kao i visoki sveštenici. One su posedovale imovinu, obavljale poslove i pokrenule hieros gamos sa sveštenicima i kraljevima.^[2]
Naditu su služile kao sveštenice u hramovima Inane u gradu Uruku. Regrutovane su iz najviših porodica u zemlji i očekivalo se da ostanu bez dece, poseduju imovinu i obavljaju poslove.
Sumerska reč nin, EREŠ na akadskom, je znak za „dama“. nin.dingir (akadski entu), doslovno „božanska dama”, sveštenica.
U sumerskim epskim tekstovima kao što su „Enmerkar i gospodar Arate“, nu-gig su bile sveštenice u hramovima posvećenim Inani i možda su upućivanje na samu boginju.^[3]
Puabi od Ura je bila akadska kraljica ili sveštenica. U nekoliko drugih sumerskih gradova-država, vladajući guverner ili kralj je takođe bio glavni sveštenik sa činom ensi, kao na primer u Lagašu.
Kontrola nad svetim gradom Nipurom i njegovim hramskim sveštenstvom generalno je značila hegemoniju nad većim delom Sumera, kao što je navedeno na Spisku sumerskih kraljeva; u jednom trenutku, sveštenstvo Nipura dodelilo je titulu kraljice Sumera Kugbau, popularnoj gostioničarki iz obližnjeg Kiša (koji je kasnije obožen kao Kubaba).
U Hebrejskoj Bibliji hebr. קְדֵשָׁה qědēšā,^[4]] izvedeno iz korena Q-D-Š^[5] bile su svete prostitutke koje se obično povezuju sa boginjom Ašerom.
Kvadištu je služio u hramovima sumerske boginje Keteš.
Ištaritu se specijalizovao za umetnost plesa, muzike i pevanja i služili su u hramovima Ištar.^[6]
U Epu o Gilgamešu, sveštenica Šamhat, hramska prostitutka, ukrotila je divljeg Enkida posle „šest dana i sedam noći“.
Geraraj, četrnaest atinskih matrona Dionisa, predsedavala je žrtvama i učestvovala na festivalima Antesterije.

Drevni Egipat

U drevnoj egipatskoj religiji, pravo i obaveza interakcije sa bogovima pripadali su faraonu. On je tu dužnost preneo na sveštenike, koji su zapravo bili birokrate ovlašćeni da deluju u njegovo ime. Sveštenici su zapošljavali hramove širom Egipta, dajući prinose kultnim slikama u kojima se verovalo da se nastanjuju bogovi i obavljajući druge rituale u njihovu korist.^[7] Malo se zna o tome kakva je obuka bila potrebna od sveštenika, a na izbor osoblja za položaje uticao je zamršen skup tradicija, iako je faraon imao poslednju reč. U Novom kraljevstvu Egipta, kada su hramovi posedovali velika imanja, prvosveštenici najvažnijeg kulta — kulta Amona u Karnaku — bili su važne političke ličnosti.^[8]

Reference

^ „Pravila Svetih Apostola”.
^ Dening, Sarah (1996). The Mythology of Sex – Ch.3. Macmillan. ISBN 978-0-02-861207-2.
^ Black, Jeremy (1998). Reading Sumerian Poetry. Cambridge University Press. str. 142. ISBN 0-485-93003-X.
^ „Hebrew Lexicon :: H6948 (KJV)”. cf.blueletterbible.org. Arhivirano iz originala 2012-07-10. g. Pristupljeno 2015-07-25.
^ „Strong's H6948”. Blue Letter Bible (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 08. 2018. g. Pristupljeno 29. 12. 2021. , incorporating Strong's Concordance (1890) and Gesenius's Lexicon (1857).
^ Prioreschi, Plinio (1996). A History of Medicine: Primitive and ancient medicine. Mellen History of Medicine. 1. Horatius Press. str. 376. ISBN 978-1-888456-01-1. PMID 11639620.
^ Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. str. 32—36, 89—92. ISBN 0-8014-8654-8.
^ Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. str. 42—47, 52—53. ISBN 0-8014-8654-8.

Literatura

Beard, Mary; North, John; Price, Simon (28. 6. 1998). Religions of Rome: Volume 2, A Sourcebook. Cambridge University Press — preko Google Books. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Beard, Mary. "Roman Priesthoods", in Civilization of the Ancient Mediterranean: Greece and Rome. 3 vols. New York: Scribner's, 1988.
Dionysius of Halicarnassus, Roman Antiquities II. p. lxxiii. Loeb Classical Library, Harvard University Press, Cambridge Massachusetts.
Szemler, G.J., The Priests of the Republic: A Study of the Interactions between Priesthoods and Magistracies. Collection Latomus. 127 (1972)
Cicero. De Divinatione. 44 CE.
Pliny the Elder. Naturalis Historia. c.78 CE.
Tacitus. Annales. Second century CE.
Aldhouse-Green, Miranda (1997). Exploring the World of the Druids. London: Thames and Hudson.
Chadwick, Nora (1966). The Druids. Cardiff: University of Wales Press.
Cunliffe, Barry (2005). Iron Age Communities in Britain: An account of England, Scotland and Wales from the seventh century BC until the Roman Conquest (Fourth Edition). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-56292-8.
Hutton, Ronald (1991). The Pagan Religions of the Ancient British Isles: Their Nature and Legacy. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18946-7.
Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum.
Hutton, Ronald (2009). Blood and Mistletoe: The History of the Druids in Britain. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14485-7.
Rutherford, Ward (1978). The Druids and their Heritage. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-067-7.
Ross, Anne (1967). Pagan Celtic Britain. London: Routledge.
Piggott, Stuart (1968). The Druids. London: Thames and Hudson.
de Montfaucon, Bernard. Antiquitas explanatione et schematibus illustrata. vol. ii, part ii, book V. p. 436.
Mac Mathúna, Liam (1999). „Irish Perceptions of the Cosmos” (PDF). Celtica. 23: 174—187, esp. 181. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 02. 2007. g. Pristupljeno 29. 12. 2021.
„The Druids”. The British Museum. Arhivirano iz originala 2015-02-25. g. Pristupljeno 2016-02-11.
Wallace, Patrick F.; O'Floinn, Raghnall, ur. (2002). Treasures of the National Museum of Ireland: Irish Antiquities. Dublin: Gill & Macmillan. str. 88—89, 100—101. ISBN 0-7171-2829-6. „There are nine surviving gorget collars, seven in the National Museum of Ireland, all dating from the late Bronze Age, 800–700 BCE.”
Brunaux, Jean-Louis (2001). „Gallic Blood Rites”. Archaeology. 54.2.
Brunaux, Jean-Louis (2002). „Le Santuaire gaulois de Gournay-sur-Aronde”. Bulletin of the Archaeological and Historical Company of Boulounge-Conchy-Hainvillers. 56.
Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. str. 133–134.
Rives, J. (1995). „Human sacrifice among pagans and Christians”. Journal of Roman Studies. 85. 85. JSTOR 301058. doi:10.2307/301058. ^{[potreban je pun navod]}
MacCulloch, J.A. (2009). The Religion of the Ancient Celts. Auckland, N.Z.: Floating Press. str. 405. ISBN 9781775414018 — preko Google Books.
Pomponius Mela. Parthey, ur. De Chorographia. iii, chap. 6, p. 72.
Courthope, William John (1897). A History of English Poetry. London, U.K.: Macmillan. str. 116 — preko Google Books.
Rhys, John (1901). „Chapter V: The Fenodyree and his Friends”. Celtic Folklore, Welsh and Manx. Clarendon Press.
Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20, 2—4. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671.
de Coulanges, Fustel (1891). La Gaule romaine. Paris. str. 3.
Dunham, Sean B. (1995). „Caesar's perception of Gallic social structures”. Ur.: Arnold, Bettina; Gibson, D. Blair. Celtic Chiefdom, Celtic State. Cambridge: Cambridge University Press.
Maier, Bernhard (2003). The Celts. Edinburgh: Edinburgh University Press. str. 65—66.
Nash, Daphne (1976). „Reconstructing Posidonius's Celtic ethnography”. Britannia. 7: 126. JSTOR 525767. doi:10.2307/525767.
Creighton (1995). „Visions of power: Imagery and symbols in Late Iron Age Britain”. Britannia. 26: 285—301; especially 296ff. JSTOR 526880. doi:10.2307/526880.
Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671.

Spoljašnje veze

Sveštenstvo
Evropa i hrišćanske vrednosti
Šta treba da zna savremeni pravoslavni hrišćanin
Nikodim Milaš, Kakvoće neandidata za sveštenstvo. $ 68. 1.
Description of the problem of Roman Catholic and Old Catholic reunion with respect to the female priesthood
Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Priest”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.
Herbermann, Charles, ur. (1913). „Priest”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.

[1] „Pravila Svetih Apostola”.

[2] Dening, Sarah (1996). The Mythology of Sex – Ch.3. Macmillan. ISBN 978-0-02-861207-2.

[3] Black, Jeremy (1998). Reading Sumerian Poetry. Cambridge University Press. str. 142. ISBN 0-485-93003-X.

[blueletterbible-4] „Hebrew Lexicon :: H6948 (KJV)”. cf.blueletterbible.org. Arhivirano iz originala 2012-07-10. g. Pristupljeno 2015-07-25.

[kedeshah-5] „Strong's H6948”. Blue Letter Bible (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 08. 2018. g. Pristupljeno 29. 12. 2021. , incorporating Strong's Concordance (1890) and Gesenius's Lexicon (1857).

[6] Prioreschi, Plinio (1996). A History of Medicine: Primitive and ancient medicine. Mellen History of Medicine. 1. Horatius Press. str. 376. ISBN 978-1-888456-01-1. PMID 11639620.

[7] Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. str. 32—36, 89—92. ISBN 0-8014-8654-8.

[8] Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. str. 42—47, 52—53. ISBN 0-8014-8654-8.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

Normativna kontrola
Državne	Španija Nemačka Izrael Sjedinjene Države Češka
Ostale	NARA