Свештеник

Свештеник је општи назив за црквена лица која су оспособљене за вршење црквених обреда и богослужења.

У Православној и Католичкој цркви, свештеник је и чин у црквеној јерархији између ђакона и епископа (бискупа).

Етимологија

У хришћанству је свештеник носилац црквене службе, реч свештеник потиче од (грч. πρεσβύτερος — „свештеник, старешина, старац”). Свештеници презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дап. 20,28). Они имају пастирску улогу, заступници и молитвеници пред Богом.

Историја

Свештеника код православних хришћана рукополаже епископ. Свештеник прима антиминс од свога епископа, чије име спомиње на Литургији. Свештеник је свештенослужитељ, проповедник и пастир (1Тим. 4,13 ). Он води верни народ ка Христу.^[1] У неким цивилизацијама, свештенство [bg], је било вишеструко повлашћено и обављало је улоге врача, чаробњака, лекара, учитеља, судије, тумача традиције и свега осталог у домену духовног живота.

У Месопотамији и Египту улогу врховног првосвештеника је имао краљ (фараон), а њему је помагао хијерархијски устројен клир који је чинио касту. Код Јевреја, у племену Леви које се сматрало изабраним, свештенички чин је био наследан. Код Римљана, свештеник је имао и политичку власт и биран је само из патрицијских фамилија. Високи свештеници су називани понтифици (лат. pontifices), а највиши свештеник је имао титулу понтифекс максимус (лат. pontifex maximus).

У Персији велики углед су имали маги [sh], а у хиндуизму брахмани. У античкој Грчкој свештеници нису играли толико велику улогу. Они су били службеници светилишта, односно бога коме је било посвећено светилиште. Женска божанства су имале свештенице. Свештеници су били веома утицајни у племенском животу старих Германа и Келта и они су носили назив друиди. Свештеник се код старих Словена, у литератури, називао жрец [bg] (стсл. жьрьць).

У раном хришћанству се јавља мисао о свештеничком позиву свих верника (коју су касније следили протестанти), међутим, врло брзо се ствара хијерархијски ред свештенства (презвитер, јереј, бискуп, митрополит и патријарх).

Већина заједница насталих након реформације не познаје појам свештеника у традиционалном смислу и облику. У тим верским заједницама руководе духовници, пастори, проповедници, а у Цркви Енглеске у новије време и жене могу обављати улогу свештеника.

Древни свештеници и свештенице

Сумерски (акад. entu), укључујући Енхедуану (око 23. век пре нове ере), биле су свештенице највишег ранга које су се одликовале посебном церемонијалном одећом и имале једнак статус као и високи свештеници. Оне су поседовале имовину, обављале послове и покренуле хиерос гамос са свештеницима и краљевима.^[2]
Надиту су служиле као свештенице у храмовима Инане у граду Уруку. Регрутоване су из највиших породица у земљи и очекивало се да остану без деце, поседују имовину и обављају послове.
Сумерска реч nin, EREŠ на акадском, је знак за „дама“. nin.dingir (акадски entu), дословно „божанска дама”, свештеница.
У сумерским епским текстовима као што су „Енмеркар и господар Арате“, ну-гиг су биле свештенице у храмовима посвећеним Инани и можда су упућивање на саму богињу.^[3]
Пуаби од Ура је била акадска краљица или свештеница. У неколико других сумерских градова-држава, владајући гувернер или краљ је такође био главни свештеник са чином енси, као на пример у Лагашу.
Контрола над светим градом Нипуром и његовим храмским свештенством генерално је значила хегемонију над већим делом Сумера, као што је наведено на Списку сумерских краљева; у једном тренутку, свештенство Нипура доделило је титулу краљице Сумера Кугбау, популарној гостионичарки из оближњег Киша (који је касније обожен као Кубаба).
У Хебрејској Библији хебр. קְדֵשָׁה qědēšā,^[4]] изведено из корена Q-D-Š^[5] биле су свете проститутке које се обично повезују са богињом Ашером.
Квадишту је служио у храмовима сумерске богиње Кетеш.
Иштариту се специјализовао за уметност плеса, музике и певања и служили су у храмовима Иштар.^[6]
У Епу о Гилгамешу, свештеница Шамхат, храмска проститутка, укротила је дивљег Енкида после „шест дана и седам ноћи“.
Герараj, четрнаест атинских матрона Диониса, председавала је жртвама и учествовала на фестивалима Антестерије.

Древни Египат

У древној египатској религији, право и обавеза интеракције са боговима припадали су фараону. Он је ту дужност пренео на свештенике, који су заправо били бирократе овлашћени да делују у његово име. Свештеници су запошљавали храмове широм Египта, дајући приносе култним сликама у којима се веровало да се настањују богови и обављајући друге ритуале у њихову корист.^[7] Мало се зна о томе каква је обука била потребна од свештеника, а на избор особља за положаје утицао је замршен скуп традиција, иако је фараон имао последњу реч. У Новом краљевству Египта, када су храмови поседовали велика имања, првосвештеници најважнијег култа — култа Амона у Карнаку — били су важне политичке личности.^[8]

Референце

^ „Правила Светих Апостола”.
^ Dening, Sarah (1996). The Mythology of Sex – Ch.3. Macmillan. ISBN 978-0-02-861207-2.
^ Black, Jeremy (1998). Reading Sumerian Poetry. Cambridge University Press. стр. 142. ISBN 0-485-93003-X.
^ „Hebrew Lexicon :: H6948 (KJV)”. cf.blueletterbible.org. Архивирано из оригинала 2012-07-10. г. Приступљено 2015-07-25.
^ „Strong's H6948”. Blue Letter Bible (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 08. 2018. г. Приступљено 29. 12. 2021. , incorporating Strong's Concordance (1890) and Gesenius's Lexicon (1857).
^ Prioreschi, Plinio (1996). A History of Medicine: Primitive and ancient medicine. Mellen History of Medicine. 1. Horatius Press. стр. 376. ISBN 978-1-888456-01-1. PMID 11639620.
^ Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 32—36, 89—92. ISBN 0-8014-8654-8.
^ Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 42—47, 52—53. ISBN 0-8014-8654-8.

Литература

Beard, Mary; North, John; Price, Simon (28. 6. 1998). Religions of Rome: Volume 2, A Sourcebook. Cambridge University Press — преко Google Books.
Beard, Mary. "Roman Priesthoods", in Civilization of the Ancient Mediterranean: Greece and Rome. 3 vols. New York: Scribner's, 1988.
Dionysius of Halicarnassus, Roman Antiquities II. p. lxxiii. Loeb Classical Library, Harvard University Press, Cambridge Massachusetts.
Szemler, G.J., The Priests of the Republic: A Study of the Interactions between Priesthoods and Magistracies. Collection Latomus. 127 (1972)
Cicero. De Divinatione. 44 CE.
Pliny the Elder. Naturalis Historia. c.78 CE.
Tacitus. Annales. Second century CE.
Aldhouse-Green, Miranda (1997). Exploring the World of the Druids. London: Thames and Hudson.
Chadwick, Nora (1966). The Druids. Cardiff: University of Wales Press.
Cunliffe, Barry (2005). Iron Age Communities in Britain: An account of England, Scotland and Wales from the seventh century BC until the Roman Conquest (Fourth Edition). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-56292-8.
Hutton, Ronald (1991). The Pagan Religions of the Ancient British Isles: Their Nature and Legacy. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18946-7.
Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum.
Hutton, Ronald (2009). Blood and Mistletoe: The History of the Druids in Britain. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14485-7.
Rutherford, Ward (1978). The Druids and their Heritage. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-067-7.
Ross, Anne (1967). Pagan Celtic Britain. London: Routledge.
Piggott, Stuart (1968). The Druids. London: Thames and Hudson.
de Montfaucon, Bernard. Antiquitas explanatione et schematibus illustrata. vol. ii, part ii, book V. p. 436.
Mac Mathúna, Liam (1999). „Irish Perceptions of the Cosmos” (PDF). Celtica. 23: 174—187, esp. 181. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 02. 2007. г. Приступљено 29. 12. 2021.
„The Druids”. The British Museum. Архивирано из оригинала 2015-02-25. г. Приступљено 2016-02-11.
Wallace, Patrick F.; O'Floinn, Raghnall, ур. (2002). Treasures of the National Museum of Ireland: Irish Antiquities. Dublin: Gill & Macmillan. стр. 88—89, 100—101. ISBN 0-7171-2829-6. „There are nine surviving gorget collars, seven in the National Museum of Ireland, all dating from the late Bronze Age, 800–700 BCE.”
Brunaux, Jean-Louis (2001). „Gallic Blood Rites”. Archaeology. 54.2.
Brunaux, Jean-Louis (2002). „Le Santuaire gaulois de Gournay-sur-Aronde”. Bulletin of the Archaeological and Historical Company of Boulounge-Conchy-Hainvillers. 56.
Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. стр. 133–134.
Rives, J. (1995). „Human sacrifice among pagans and Christians”. Journal of Roman Studies. 85. 85. JSTOR 301058. doi:10.2307/301058. ^{[потребан је пун навод]}
MacCulloch, J.A. (2009). The Religion of the Ancient Celts. Auckland, N.Z.: Floating Press. стр. 405. ISBN 9781775414018 — преко Google Books.
Pomponius Mela. Parthey, ур. De Chorographia. iii, chap. 6, p. 72.
Courthope, William John (1897). A History of English Poetry. London, U.K.: Macmillan. стр. 116 — преко Google Books.
Rhys, John (1901). „Chapter V: The Fenodyree and his Friends”. Celtic Folklore, Welsh and Manx. Clarendon Press.
Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20, 2—4. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671.
de Coulanges, Fustel (1891). La Gaule romaine. Paris. стр. 3.
Dunham, Sean B. (1995). „Caesar's perception of Gallic social structures”. Ур.: Arnold, Bettina; Gibson, D. Blair. Celtic Chiefdom, Celtic State. Cambridge: Cambridge University Press.
Maier, Bernhard (2003). The Celts. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 65—66.
Nash, Daphne (1976). „Reconstructing Posidonius's Celtic ethnography”. Britannia. 7: 126. JSTOR 525767. doi:10.2307/525767.
Creighton (1995). „Visions of power: Imagery and symbols in Late Iron Age Britain”. Britannia. 26: 285—301; especially 296ff. JSTOR 526880. doi:10.2307/526880.
Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671.

Спољашње везе

Свештенство
Европа и хришћанске вредности
Шта треба да зна савремени православни хришћанин
Никодим Милаш, Каквоће неандидата за свештенство. $ 68. 1.
Description of the problem of Roman Catholic and Old Catholic reunion with respect to the female priesthood
Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Priest”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Priest”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.

[1] „Правила Светих Апостола”.

[2] Dening, Sarah (1996). The Mythology of Sex – Ch.3. Macmillan. ISBN 978-0-02-861207-2.

[3] Black, Jeremy (1998). Reading Sumerian Poetry. Cambridge University Press. стр. 142. ISBN 0-485-93003-X.

[blueletterbible-4] „Hebrew Lexicon :: H6948 (KJV)”. cf.blueletterbible.org. Архивирано из оригинала 2012-07-10. г. Приступљено 2015-07-25.

[kedeshah-5] „Strong's H6948”. Blue Letter Bible (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 08. 2018. г. Приступљено 29. 12. 2021. , incorporating Strong's Concordance (1890) and Gesenius's Lexicon (1857).

[6] Prioreschi, Plinio (1996). A History of Medicine: Primitive and ancient medicine. Mellen History of Medicine. 1. Horatius Press. стр. 376. ISBN 978-1-888456-01-1. PMID 11639620.

[7] Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 32—36, 89—92. ISBN 0-8014-8654-8.

[8] Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 42—47, 52—53. ISBN 0-8014-8654-8.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

Нормативна контрола
Државне	Шпанија Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остале	NARA