Pređi na sadržaj

Toktaj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Toktaj
Kanovi četiri Mongolske nacije: Temir (Dinastija Juan), Čapar (Dinastija Ogataj), Toktaj i Oldžeitu (Ilkanat), rad nepoznatog Katalonca iz XIV veka, Nacionalna biblioteka Francuske.
Lični podaci
Datum rođenja13. vek
Datum smrti1312.
Porodica
SupružnikMarija Paleologina
DinastijaDinastija Boridžigin
Kralj Zlatne Horde
Period1291. - 1312.
PrethodnikTolobuga
NaslednikUzbeg-kan

Tohta-kan, poznat je i pod imenom Toktaj [1] [2], je bio gospodar Tatara sa zapada [3], tj. kan Zlatne horde od 1291. godine sve do svoje smrti 1312. godine. Vladao je iz grada Saraja [4] [5] na donjoj Volgi [4], tj. na reci Athuba [5].

Bio je praunuk Batu-kana.

Bio je sposoban i obazriv čovek [3].

Toktaj (takođe se piše Tokta, Toktu, Toktai, Toktu ili Toktoga; umro oko 1312. godine), je bio kan Zlatne Horde od 1291. do 1312. godine. Bio je sin kana Mengu-Timura i praunuk Batu Kana.

Njegovo ime "Toktaj" znači "držanje" na mongolskom jeziku.

Rana vladavina pod namesništvom Nogaja

[uredi | uredi izvor]

Godine 1288. kana Toktaja su zbacili njegovi rođaci. Godine 1291. povratio je presto uz pomoć Nogaj-kana. Kan Toktaj je tada Nogaju poklonio Krim. Nogaj je potom odrubio glave mnogim mongolskim plemićima koji su bili pristalice kana Tolobuge, zahvaljujući svom novom navodnom marionetskom kanu.

Kan Toktaj je želeo da eliminiše polunezavisnost ruskih knezova. U tom cilju, poslao je svog brata Tudana da izvrši invaziju na Vladimir-Suzdalj 1293. godine, čiji je knez Dmitrij podržao Nogaja.[6] Tudanova vojska je opustošila četrnaest gradova. Sam kan Toktaj (ovde poznat kao Tohta-Temur) otišao je u Tver i primorao kneza Dimitrija Aleksandroviča, Nogajevog saveznika, da abdicira. Ruski hroničari su ove događaje opisali kao „Povratak surovog vremena Batu - kana“. Neki izvori sugerišu da su kan Toktaj i Nogaj radili zajedno.

Ubrzo nakon toga, kan Toktaj i Nogaj su započeli smrtonosno rivalstvo. Kanov tast Saljidaj iz Kungirada, njegova žena Behlemiš,[7] unuka Toluja i drugi Džingisidi u Hordi takođe su se žalili na Nogajevu suprotnost njemu. Nogaj je odbio da dođe na dvor kana. Takođe su se razilazili oko trgovačkih prava Mlečana i Đenovljanskih trgovaca.

Snage kana Toktaja izgubile su prvu bitku protiv Nogaja 1296–1297. godine.[8] Nogaj se nije potrudio da ga juri, već je odlučio da se vrati u svoje zemlje. Kan Toktaj je zamolio Ilkana Gazana za pomoć. Ovaj je to odbio jer nije želeo da se meša u njihove svađe. Godine 1300. kan Toktaj je konačno pobedio Nogaja u bici na reci Kagamlik, jugo-jugozapadno od grada Poltave, i ujedinio pod svojom vlašću zemlje od Volge do Dona. Nogajev sin Čaka je pobegao prvo u zemlju Alana, a zatim u Bugarsku, gde je vladao kao njihov car. To je kana Toktaja toliko razbesnelo da je Čakin zet Teodor Svetoslav ubrzo potom učestvovao u zaveri da se on zbaci. Car Čaka je pronađen zadavljen i njegova glava je poslata kanu Toktaju da pokaže odanost cara Teodora Svetoslava i bugarskog plemstva. Kan Toktaj je potom podelio Nogajeve zemlje, koje su se protezale od Krima i ruskih kneževina do moderne Rumunije, između svog brata Sareibuga i njegovih sinova.

Sukob s Nogajem

[uredi | uredi izvor]
Totamongu i njegova Horda

Poseta Totamonguovih sinova

[uredi | uredi izvor]

Kana Zlatne horde, Totamongua, je ubio izvestan i moćan čovek po imenu Tolobuga uz pomoć drugog tatarskog kana Nogaja. Kan Tolobuga je vladao kratko i onda umro, a na presto je tada došao Toktaj.

U međuvremenu, Totamonguova dva sina su porasla do tog uzrasta da mogu da nose oružje, a obojica su bila mudra i obazriva. Dva brata okupila su lepu svitu i uputila se na Toktajev dvor, gde su se, na kolenima, prestavili s toliko učtivosti i poniznosti da im je kan Toktaj poželeo dobrodošlicu i zapovedio da ustanu.

Tad se stariji obratio kanu Toktaju:

Čestiti gospodine Toktaje, reći ću vam najbolje što umem zbog čega smo došli na dvor. Vi znate da smo sinovi Totamngua kojeg su smakli Tolobuga i Nogaj. O Tolobugi nemam ništa da kažem, budući da je mrtav; ali, mi zahtevamo da Nogaja stigne pravda zbog ubistva našeg oca, i mi vas molimo kao zakonitog vladara da nam to dopustite. To je cilj naše posete vašem dvoru. [3]

Kad je kan Toktaj čuo šta je mladić rekao, znao je da je rekao istinu, i uzvratio mu je ovako:

Dragi prijatelju, rado ću se odazvati tvom zahtevu da Nogaja stigne pravda, i u tom cilju pozvaćemo ga da se pojavi na dvoru, i uradićemo sve što pravda zahteva. [9]

Izbijanje rata

[uredi | uredi izvor]

Potom je Toktaj poslao dva glasnika po Nogaja i naredio mu da se pojavi na dvoru i Totamonguovim sinovima položi račun za smrt njihovog oca; ali, Nogaj se nasmejao na ovu poruku i rekao glasnicima da se neće odazvati.

Kad je kan Toktaj čuo Nogajev odgovor, strahovito se razbesneo i pred svim okupljenim rekao:

Uz Božju pomoć, ili će Nogaj izaći pred mene da položi račun Totamonguovim sinovima ili ću sve svoje ljude podići na njega.

Kad je Nogaj pouzdano doznao da se kan Toktaj sprema da s velikom vojskom pođe na njega, i on je takođe izveo opsežne pripreme, ali ne tako velike kao kan Toktaj, jer, iako ugledan i moćan kan, nije bio tako ugledan i moćan kao kan Toktaj [9].

Pripremanje za konačan boj

[uredi | uredi izvor]
Nogajeva zastava

Kad je Toktajeva vojska bila spremna, on je stao na čelo 200.000 konjanika i u pravi čas izbio u prostranu i lepu ravnicu Nergi, gde se ulogorio i čekao svog suparnika [10]. Uz njega su bila i dva Totamonguova sina koji su, sa lepom grupom konjanika, pristigli da osvete smrt svog oca.

Dva dana kasnije je kan Toktaj okupio svoje zapovednike i rekao im:

Gospodo, ovde smo došli da potučemo kana Nogaja i njegove ljude, a za to imamo valjane razloge, jer znate da je ova mržnja i zloba potekla od Nogajevog odbijanja da položi račune Totamonguovim sinovima; i budući da je naša pobuda pravedna, imamo sve razloge da se nadamo pobedi. Stoga se nadajte dobrom, ali u svakom slučaju znam da ste vi hrabri ljudi i da ćete dati sve od sebe da potučete neprijatelja. [11]

Konačan boj

[uredi | uredi izvor]

Sledećeg dana pripremili su se za boj. Kan Toktaj je svoju vojsku rasporedio u 20 divizona, od kojih je svaki imao dobrog vođu i zapovednika.

Posle duge i očajničke borbe u kojoj su dva kana, kao i dva Totamonguova sina, istakla neizmernom hrabrošću, Toktajeva vojska bila je potučena do nogu, i na kraju su je Nogajevi ljudi potisnuli sa bojnog polja uz strahovit pokolj, budući da su, iako manje brojni, bili mnogo bolji ratnici od svojih protivnika, celih 60.000 ljudi palo je uvom boju, ali su kan Toktaj, kao i dva Totamonguova sina pobegla [12].

Kraj rata

[uredi | uredi izvor]

Ali ubrzo je nastupio preokret. Nogaj je doživeo slom i poginuo je, a njegova ogromna država, koja se prostirala od područja današnje Rumunije, od Železnih Vrata i Dunava, do iza Krima, se raspala. Hronologija ovog događaja još nije utvrđena; datumi se razilaze u krupnoj meri [13].

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Kad su nastale među Nogajevim naslednicima međusobne borbe, odlučio se bugarski car Smilec, da se oslobodi tatarske vrhovne vlasti. Da to postigne on se obratio za pomoć srpskom kralju Milutinu. Sporazum između Srba i Bugara trebalo je da utvrdi bračna veza između Milutinovog sina Stefana i Smilceve kćeri Teodore. Ali se car Smilec nije mogao održati. Njega je srušio s vlasti Teodor Svetoslav Terter u zajednici s Nogajevim sinom Čakom (Čakom), koji je pogubljen kasnije po naređenju Teodora Svetoslav. Šta se dogodilo posle sa carem Smilcem nije poznato [13].

Bugarska se tada faktički raspala na nekoliko udeonih kneževina. Postojanje carske vlasti bilo je samo povod za stalne borbe između bojara za carsku titulu [14].

Pozna vladavina

[uredi | uredi izvor]
Podela Mongolskog carstva, oko 1300. godine, sa Zlatnom Hordom prikazanom žutom bojom.

Dok je kan Toktaj bio zauzet obračunom sa Nogajem, Bajan Kan je zatražio njegovu pomoć protiv pobunjenika u Beloj Hordi. Nažalost, kan Toktaj nije mogao da mu pošalje nikakvu pomoć. Godine 1301. kan Bajan je bio primoran da pobegne kod kana Toktaja. Kan Toktaj mu je zatim pomogao da ponovo potvrdi svoj autoritet napadom na Kuruičika, kojeg je podržavao kan Kaidu. Snage Zlatne Horde su tada pobedile u sukobu sa Čagatajskim kanom Duvom i Kaiduovim sinom Čaparom.

Nakon što je učvrstio svoju kontrolu nad ruskim kneževinama i kipčakskim stepama, kan Toktaj je zahtevao da Ilkan Gazan vrati regione Azerbejdžana i Arana. Kan Gazan je odbio njegov zahtev i odgovorio: "Ta zemlja je bila osvojena indijanskim čeličnim mačevima naših predaka!" Kan Toktaj je tada odlučio da obnovi nekadašnji savez sa egipatskim Mamelucima i poslao im je svoje izaslanike. Tokom vladavine kana Oldžeitua, vojske Zlatne Horde i Ilkanata su se upustile u male pogranične sukobe, ali to nije dugo trajalo.

Godine 1304. u Saraj su stigli glasnici iz Čagatajskog kanata i dinastije Juan. Oni su predstavili plan svojih gospodara i ideju mira. Kan Toktaj je prihvatio nominalnu supremaciju juanskog cara Temura Oldžeitua (Čengzonga), unuka Kublaj-kana; u isto vreme kan Oldžeitu koji je vladao Ilkanidskom Persijom, samo je ustupio zemlju Aran kanu Tokti, a kan Duva je zadržao nominalni suverenitet u Čagatajskom kanatu. Takođe je obnovljen poštanski sistem i trgovački putevi. Zlatna Horda je poslala dva tumena (20.000) da ojačaju granicu Juana.

Kan Toktaj je uhapsio italijanske stanovnike Saraja i opseo grad Kafu 1307. godine. Razlog za to je očigledno bilo Toktajevo nezadovoljstvo italijanskom trgovinom turskim robljem koji su uglavnom prodavani kao vojnici egipatskom sultanatu Mameluka. Đenovljani su se odupirali godinu dana, ali su 1308. godine, zapalili svoj grad i napustili ga. Odnosi između Italijana i Zlatne Horde ostali su napeti sve do 1312. godine kada je kan Toktaj umro tokom priprema za novi vojni pohod na ruske zemlje. Neki izvori su tvrdili da je umro bez muškog naslednika. Ali Juan ši i neki muslimanski izvori navode da je imao najmanje tri sina i da su jednog od njih ubili pristalice kana Uzbega.

Iako je bio šamanista, zanimao ga je budizam. Bio je poslednji nemuslimanski kan Zlatne Horde.

Kan Toktaj se 1297. godine, oženio Marijom Paleolog, vanbračnom ćerkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Njihova ćerka Marija se kasnije udala za Narimunta, velikog vojvodu Litvanije.

Toktajeve teritorije

[uredi | uredi izvor]
Stara mapa Crnog mora

Toktaj je kao kan Zlatne horde vladao:

Odnosi sa Rusijom

[uredi | uredi izvor]

Provincija Rusija je tada bila veoma prostrana oblast [15]. Njeni stanovnici su hrišćani pravoslavci.

Zemlja plaća danak kanu Toktaju, sa čijim posedima dolazi u dodir na istočnim granicama. Unutar granica Rusije, u ogromnim količinama sakupljalo se krzno hermelina, arkolina, samura, kuna, lisica i drugih životinja iz tog roda, kao i mnogo voska. Imalo je nekoliko rudnika, iz kojih su se dobijale velike količine srebra.

Rusija je neobično hladna oblast, koja se prostire čak do Severnog okeana, gde se u ogromnom broju hvata severni i sivi soko, i odatle odnosi u druge delove sveta [16].

Način upravljanja Rusijom

[uredi | uredi izvor]

Kan Toktaj udara namet na osvojene ruske zemlje i postavlja tamo upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da nadgledaju stanovništvo, koje je preostalo posle Tatarske najezde. Tatarski činovnici su prebrojavali stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica bila oslobođena poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je.

Osim skupljanja danka, oni se ne mešaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, ali zadržavaju pravo da ih potvrđuju u tome zvanju; zato ruski kneževi moraju da odlaze u Hordu [5], u Saraj [4] i traže od kana Toktaja [5] jarlik (povelju) [5] na kneževinu [4] koji im daje kneževsku vlast [5] [4].

Rusija je potpadala pod Zlatnu Hordu kao skup vazalnih kneževina. On nije imao svoje vlasti u Rusiji, ali su kneževi zastupali svoj narod neposredno pred Toktajevim poverenicima (daruga) u Saraju i da sami skupljaju danak (harač) na osnovu vrlo strogo sprovedenog popisa stanovništva i njegove imovine. Kako je tekla njegova vladavina sve je slabija bila njegova vlast u Rusiji [4]. Tatari od tad nisu dirali u političku organizaciju Rusije, već su jednim jarlikom podarili jednome od ruskih kneževa titulu velikoga kneza obavezujući ga da prikuplja i predaje Hordi danak svih ostalih kneževa. Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše skupljači poreza [5].

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela [4].

Ruske zemlje

[uredi | uredi izvor]

Za vreme njegove vladavine Rusijom je vladala velika kneževina Vladimir, a Rusija je bila podeljena na:

Odnosi sa Moskovskom kneževinom

[uredi | uredi izvor]
Zastava Moskovske kneževine

Moskovska kneževina, zahvaljujući svome geografskom položaju i izvesnim ekonomskim posebnostima, privlači veliki broj stanovnika, te ta činjenica mnogo olakšava moskovskim kneževima njihovu ulogu „ujedinitelja”. Veoma šumovita, zaštićena od spoljnih napada susednim kneževinama, ona pruža protiv mogućih najezdi Tatara i Litvanaca mnogo bolje uslove bezbednosti nego što ih imaju ostali delovi Severoistočne Rusije. Osim toga, rečni putevi koji olakšavaju živu trgovinu ukrštaju se tu i privlače naseljenike, kojima godi mogućnost da zaradi od trgovine dodaju još i dobit od poljoprivrede. Ovaj priliv novih stanovnika, uvećavajući materijalno bogatstvo moskovskih kneževa, pojačava istovremeno i njihovu političku ulogu i priprema im uspeh, koji oni sebi obezbeđuju stavljajući se u službu kana Toktaja [5].

Njen prvi vladar knez Danilo je vodio borbu sa svojom braćom, velikim knezovima vladimirskim Dimitrijem (1283) i Andrejom (1296). Godine 1302, po testamentu [4] svog bratanca kneza Ivana Dmitrijeviča [5], dobio je grad Perejaslavlj [4] [5] i time je znatno proširio svoju kneževinu prema severo-istoku. Kneza Danila Rjurikoviča je ruska crkva uvrstila u red svetaca [4].

Ta Kneževina je bila omiljena kanu Toktaju, u njegovom haremu i kod njihove vlade. On je, pomažući Moskovskoj kneževini, visoko dizao njen autoritet i moć i tako je sam, do duše nesvesno, potkopavao temelje svoje vlastite moći. Moskovski kneževi su sa svojim odredima pomagali kanu Toktaju i u njihovim kaznenim ekspedicijama. Međutim sama Moskovska kneževina je bila pošteđena od tatarskih najezda [4].

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Umro je 1312. godine, a nasledio ga je Uzbeg-kan.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390.
  2. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 394–397.
  3. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 394.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k Jelačić 1929.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j Miljukov 1939.
  6. ^ Meyendorff, John (2010). Byzantium and the Rise of Russia: A Study of Byzantino-Russian Relations in the Fourteenth Century. Cambridge University Press. str. 68. ISBN 978-0-521-13533-7. 
  7. ^ Rashid al-Din - universal History, Encyclopedia of Mongolia and Mongol Empire, see: Golden Horde
  8. ^ Zhanat Kundakbayeva, The History of Kazakhstan, Kazakh University, 2016, vol. 1, p. 69 : The battle “must have taken place in the winter of 1296/97 since news of Toqta's major defeat reached Cairo in February-March 1298.”
  9. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 395.
  10. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 395–396.
  11. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 396.
  12. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 397.
  13. ^ a b Ćorović 1941.
  14. ^ Udaljcov 1950, str. 357.
  15. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 388.
  16. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 389.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Pavela Miljukova, koja je u javnom vlasništvu.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige „Istorija Rusije“ Alekseja Jelačića, koja je u javnom vlasništvu.
  • Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, 1941. Beograd
  • Morgan, David. The Mongols.
  • Bor, Ž. Mongol hiйgээd Evraziйn diplomat šastir. Vol. botь II.
  • Saunders, J. J. The history of Mongol conquests.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Токтај&oldid=28840747”