Pređi na sadržaj

Тукани

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugo značenje vidi Tukan.

Tukani
Vremenski raspon: 2–0 Ma
↓
Rani Pleistocen – sadašnjost
Pteroglossus torquatus
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Piciformes
Porodica:
Ramphastidae

Vigors, 1825
Rodovi

Andigena

Aulacorhynchus

Pteroglossus

Ramphastos

Selenidera

Tukani (lat. Ramphastidae) su porodica ptica koja pripada redu detlića (lat. Piciformes).[1] Njihovo ime potiče od reči iz tupi jezika tukana. Porodica Ramphastidae je najsličnija bradonjićima. Tukani žive u tropskim predelima Južne Amerike, to jest u prašumama Brazila, Centralne Amerike i na karipskim ostrvima. Ima ih od Meksika na severu do severne Argentine na jugu. Retko kad se mogu sresti na nadmorskoj visini većoj od 3.650 m.

Izgled i karakteristike

[uredi | uredi izvor]

Tukani su obično visoki od 18 cm do 60 cm i teški od 200 g do 500 g. Oni žive u malim jatima i stanuju u gnezdu. Tukani uglavnom jedu voće i imaju velik jarko obojen kljun koji je veći od njihove glave, a kod nekih tukana kljun je veći od jedne trećine njihovog tela. Boja kljuna zavisi od starosti ptice. Iako izgledaju veoma teški zbog veličine kljuna, oni su zapravo vrlo lagani jer tanka rožnata prevlaka prekriva šuplju unutrašnjost kljuna, u kojoj su isprepletane brojne potporne palice.[2] Ponekad se desi da im se kljun slomi, ali neke ptice uspevaju da prežive čak i kad im je veliki deo kljuna slomljen.

Perje tukana je šareno i postoje razne kombinacije: crna sa crvenom, žutom i belom; crna i zelena sa žutom, crvenom i kestenjastom itd. Ne pokazuju izražen polni dimorfizam, osim kod vrsta iz roda Selenidera i nekih arasarija.

Imaju veoma mala krila. Naučnici su posle istraživanja otkrili odakle potiču tukani. Najveća jata tukana se nalaze na planinama Anda i brazilske reke Amazon. Njihov veliki kljun služi da bi došli do hrane. Imaju dva nožna prsta napred i dva nazad. Imaju takođe kratke žućkaste noge i veoma raznobojno perje. Oni su veoma slični detlićima, jer mogu da žive u rupama drveća i da udaraju kljunom po njemu. U svetu postoji 37 vrsta tukana, a najpoznatije vrste su toko tukan (lat. Ramphastots toco), prstenastokljuni tukan (lat. Ramphastos sulfuratus) i kuvijerov tukan (lat. Ramphastos cuvieri).

Toko tukani su jarke crno-bele boje sa žutonarandžastim kljunom. Oni su najneobičnija vrsta tukana jer su veoma slabi i jedina su vrsta tukana čiji je kljun dugačak jednu trećinu njegovog tela. Tukani se prepoznaju po živahnoj boji kljuna i takođe tako stupaju u vezu. Po tome se razlikuju od mnogih tropskih ptica. Vole da ispuštaju veoma neprijatne zvuke, to jest vrlo neprijatan krik. Malo je poznato o njihovom poreklu i načinu razvitka.

Ishrana

[uredi | uredi izvor]

Hrane se uglavnom voćem, ali takođe i insektima i kičmenjacima;[3] neke vrste aktivno love guštere, zmije, ptiće i ptičja jaja.[4] Tokom pljačkanja gnezda veliki kljun prestraši roditelje ptića i oni ne napadaju tukana; u napad kreću tek kada tukan odleti i pokaže svoja nezaštićena leđa. Kljun tukanima omogućava i da budu dominantni u odnosu na druge ptice koje se hrane voćem. Imaju dug jezik i nazubljen kljun i često su im goli delovi kože na licu jarko obojeni. Neke vrste tukana bledih očiju imaju tamne šare ispred i iza crne zenice, pa zbog toga izgleda kao da imaju vodoravni prorez.

Razmnožavanje

[uredi | uredi izvor]

Tukani se gnezde u šupljinama drveća, a neke vrste preuzimaju i napuštena gnezda detlića i barbeta, ili ih ponekad oteraju i prošire rupu. Ženka tukana, posle parenja sa mužjakom može izleći 15-30 jaja. Jaja tukana se izlegu 15-18 dana posle leganja. Ona su bela i veoma čvrsta tako da zaštite mladunče. Nakon izleganja, mladunci su potpuno goli, bez perja. Oni ostaju u gnezdu 40-60 dana, a hrane ih oba roditelja.

Klasifikacija

[uredi | uredi izvor]

Ime ove grupe ptica je izvedeno iz tupijske reči tukana ili guaranske reči tukã,[5], preko portugalskog jezika.[6] Porodica obuhvata tukane, arakare i tukanete; dalji rođaci su razne familije barbeta i detlićas u podredu Pici.

Familija tukana obuhvata sledeće rodove:[7]

Rasprostranjenost i stanište

[uredi | uredi izvor]
Crnokljuni planinski tukan je planinska vrsta.

Tukani su poreklom iz Neotropa, od južnog Meksika, preko Centralne Amerike, do Južne Amerike na jugu do severne Argentine. Uglavnom žive u ravničarskim tropima, ali planinske vrste iz roda Andigena dostižu umerenu klimu na velikim nadmorskim visinama u Andima i mogu se naći sve do linije drveća.[8]

Tukani su uglavnom šumske vrste i ograničene su na primarne šume. Oni ulae u sekundarne šume da bi se hranili, ali su ograničeni na šume sa velikim starim drvećem koje ima dovoljno velike rupe za razmnožavanje. Tukani imaju ograničenja u pogledu rasprostranja, posebno preko vode, i nisu stigli do Zapadne Indije. Jedini živi tukan koji nije u šumi je toko tukan, koji se nalazi u savani sa šumskim delovima i otvorenim šumama.[8]

Ponašanje i ekologija

[uredi | uredi izvor]

Tukani su veoma društveni i većina vrsta se uglavnom javlja u grupama do 20 ili više ptica. Parovi se mogu povući iz grupa tokom sezone parenja, a zatim se vratiti sa svojim potomcima nakon sezone parenja. Veće grupe se mogu formirati tokom jakih padavina, migracije ili oko posebno velikog voćnog drveta.[8]

Tukani često provode vreme boreći se sa svojim kljunovima, jureći i dozivajući, tokom dugog vremena koje je potrebno da se voće svari. Ova ponašanja mogu biti povezana sa održavanjem veze u paru ili uspostavljanjem hijerarhije dominacije, ali vreme varenja voća, koje može da potraje i do 75 minuta tokom kojih tukan ne može da se hrani,[15] obezbeđuje ovo društveno vreme.[8]

Dijeta

[uredi | uredi izvor]
Tukani, poput ovog crvenoprsog tukana (Ramphastos dicolorus), gnezde se u šupljinama drveća.

Tukani su prvenstveno plodojedi (jedu voće), ali su oportunistički svejedi i uzimaju plen kao što su insekti, manje ptice i mali gušteri.[16] Prijavljeno je da tukani u zatočeništvu aktivno love insekte u svojim kavezima, a moguće je držati tukane na ishrani samo insektima. Oni takođe pljačkaju gnezda manjih ptica, uzimaju jaja i mladunčad.[17][18] Ovo verovatno obezbeđuje ključni dodatak proteina njihovoj ishrani. Svakako, osim što su sistematski grabljivi, kao i plodojedi, poput mnogih ptica svejeda, posebno preferiraju životinjsku hranu za ishranu svojih pilića.[19] Međutim, u svom rasponu, tukani su dominantni plodojedi i kao takvi imaju izuzetno važnu ekološku ulogu kao vektori za širenje semena plodonosnih stabala.[20][21]

Odnos sa ljudima

[uredi | uredi izvor]

Tukani su, zbog svog jedinstvenog izgleda, među najpopularnijim i najpoznatijim pticama na svetu.[8] Širom njihovog rodnog područja lovili su ih radi hrane i takođe su držani kao kućni ljubimci, a njihovo perje i kljunovi su korišćeni za ukrase. Na nekim mestima svako ko otkrije gnezdo smatra se njegovim vlasnikom i ima pravo da prodaje ptice u njemu. U zapadnom svetu ih je prvi popularizovao Džon Guld koji je posvetio dva izdanja detaljnoj monografiji porodice.[8] Sazvežđe Tukana, koje sadrži većinu Malog Magelanovog oblaka, dobilo je ime po tukanu.

Porodica je istaknuto korišćena u oglašavanju. Tokom 1930-ih i 1940-ih reklamiranje Ginisa (piva) je predstavljalo tukana, jer je crno-beli izgled ptice odražavao jako pivo.[8] Tukan iz crtanog filma, Tukan Sam, dugo se koristio kao maskota žitarica za doručak Frut Lups, i tukan je maskota Brazilske socijaldemokratske partije; članovi njene stranke se zbog toga nazivaju tukanosi.

Tukani su takođe korišćeni u popularnim medijima. Oni su korišćeni kao glavni likovi u Tukan Teks, britanskom televizijskom crtanom filmu iz 1992. o dvojici detektiva po imenu Zipi i Zak. U Dori istraživaču, lik Senjor Tukan je tukan koji govori španski i povremeno daje savete Dori i njenim prijateljima. Tuka, antropomorfni naslovni lik emisije Tuka & Berti iz 2019. je tukan, i pratilac pesme drozd Berti. U Nintendo 3DS igri iz 2016. Pokémon Sun and Moon, Pokemon Toukanon i njegove prethodne evolucije su napravljene po uzoru na Toko Tukana.[22]

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • Ramphastots toco
    Ramphastots toco
  • Ramphastos dicolorus
    Ramphastos dicolorus
  • Ramphastos ariel
    Ramphastos ariel
  • Ramphastos ambiguus
    Ramphastos ambiguus
  • Ramphastos tucanus
    Ramphastos tucanus
  • Ramphastos sulfuratus
    Ramphastos sulfuratus

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva - Prilog II Zaštićene vrste koje se nalaze na Dodacima CITES konvencije”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  2. ^ „Pulse - Spring 2005 newsletter”. University of California, San Diego Jacobs School of Engineering. proleće 2005. Arhivirano iz originala 03. 09. 2017. g. Pristupljeno 29. 6. 2009. 
  3. ^ Remsen, J.V. Remsen, Jr.; Hyde M.A. & A. Chapman. (1993) "The Diets of Neotropical Trogons, Motmots, Barbets and Toucans" The Condor 95 (1): 178–92.
  4. ^ Robinson, S.K. (1985) "Coloniality in the Yellow-Rumped Cacique as a Defense against Nest Predators" Auk 10 (3): 506–19.
  5. ^ Jobling, J. A. (2010). Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  6. ^ „Vocabulário Tupi-Português do Curso Elementar de Tupi Antigo” (na jeziku: Portuguese). Universidade de São Paulo. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 1. 6. 2015. 
  7. ^ „Jacamars, puffbirds, toucans, barbets & honeyguides « IOC World Bird List”. www.worldbirdnames.org. Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  8. ^ a b v g d đ e ž Short, L. L., & Horne, J. F. M. (2002). Toucans (Ramphastidae). pp. 220-272 in del Hoyo, J., Elliott, A., & Sargatal, J. eds. (2002). Handbook of the Birds of the World. Vol. 7 Jacamars to Woodpecker. Lynx Edicions, Barcelona. ISBN 84-87334-37-7
  9. ^ Restall, R. L., Rodner, C., & Lentino, M. (2006). Birds of Northern South America. Christopher Helm, London. ISBN 0-7136-7243-9 (vol. 1). ISBN 0-7136-7242-0 (vol. 2).
  10. ^ Jürgen Haffer (1969) Speciation in Amazonian Forest Birds, Science, 165:131-137
  11. ^ Jorge R. Rodriguez Mata, Francisco Erize & Maurice Rumboll (2006) A Field Guide to the Birds of South America, Collins, London
  12. ^ Christopher Perrins, ed. (2004) The New Encyclopedia of Birds, Oxford University Press, Oxford
  13. ^ Restall, R. L., C. Rodner, & M. Lentino. (2006). Birds of Northern South America. Christopher Helm, London. ISBN 0-7136-7243-9 (vol. 1). ISBN 0-7136-7242-0 (vol. 2).
  14. ^ Schulenberg, T., D. Stotz, D. Lane, J. O' Neill, & T. Parker III. 2007. Birds of Peru. Christopher Helm, London. ISBN 978-0-7136-8673-9
  15. ^ Wheelwright, Nathaniel T. (1. 1. 1991). „How Long do Fruit-Eating Birds Stay in the Plants Where They Feed?” (PDF). Biotropica. 23 (1): 29—40. JSTOR 2388685. doi:10.2307/2388685. 
  16. ^ Remsen, J.V. Jr.; Hyde, Mary Ann; Chapman, Angela (1993). „The Diets of Neotropical Trogons, Motmots, Barbets and Toucans”. The Condor. 95 (1): 178—92. JSTOR 1369399. doi:10.2307/1369399. 
  17. ^ Nadkarni, Nalini M. ; Wheelwright, Nathaniel T. (Editors). Monteverde: Ecology and Conservation of a Tropical Cloud Forest. Publisher: Oxford University Press, (2000) ISBN 978-0-19-513310-3
  18. ^ Robinson, S.K. (1985). „Coloniality in the Yellow-Rumped Cacique as a Defense against Nest Predators” (PDF). Auk. 10 (3): 506—19. doi:10.1093/auk/102.3.506. 
  19. ^ Short, Lester; Horne, Jennifer. Toucans, Barbets and Honeyguides. Publisher: Oxford University Press (2002) ISBN 978-0-19-854666-5
  20. ^ Pizo, M.A.; Donatti, C.I.; Guedes, N.M.R.; Galetti, M. (2008). „Conservation puzzle: Endangered hyacinth macaw depends on its nest predator for reproduction” (PDF). Biological Conservation. 141 (3): 792—96. doi:10.1016/j.biocon.2007.12.023. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 08. 03. 2023. 
  21. ^ Sezen, U.U. (2009). „Proximity is not a proxy for parentage in an animal-dispersed Neotropical canopy palm”. Proc Biol Sci. 276 (1664): 2037—2044. PMC 2677255 Slobodan pristup. PMID 19324791. doi:10.1098/rspb.2008.1793. 
  22. ^ „#733 Toucannon”. Serebii.net. Pristupljeno 24. 1. 2017. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Restall, R. L., C. Rodner, & M. Lentino. Birds of Northern South America. Christopher Helm. . London. 2006. ISBN 978-0-7136-7243-5.  (vol. 1). ISBN 978-0-7136-7242-8. (vol. 2).
  • Schulenberg, T., D. Stotz, D. Lane, J. O' Neill, & T. Parker III. Birds of Peru. Christopher Helm. . London. 2007. ISBN 978-0-7136-8673-9. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Tukani na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тукани&oldid=27558965”