Turkijski narodi

„Turski narodi” preusmerava ovde. Ne poistovećivati sa Turski narod.

Države i mesta gde su turkijski jezici službeni

Turkmenka

Krimski Tatari

Turkijski narodi (turski narodi ili turskotatarski narodi), ili samo Turkijci (Turci ili Turkotatari), narodi su koji govore jezicima turkijske grane, altajske porodice jezika. Istorijski i jezički se povezuju sa narodima koje su Kinezi nazivali Tu-čih (T'u-chüeh), a čije se carstvo u 6. veku prostiralo od Mongolije i severnih granica Kine do Crnog mora.

Turkijske narode danas velikim delom povezuje islam, isključujući iz toga pojedine turkijske narode kao sibirske Jakute, Čuvaše u području Volge, Gagauze u Moldaviji, itd. Turkijske narode geografski danas dele na dve glavne grane, zapadne i istočne. Zapadne Turkijce predstavljaju narodi jugoistočne Evrope i područja jugozapadne Azije, u Anadoliji i severozapadnom Iranu. Istočna grupa Turkijaca naseljena je u srednjoj Aziji, Kazahstanu i Ujgurskom autonomnom regionu.

Istorija

O samom poreklu Turkijaca malo je poznato. Kineski dokumenti iz 6. veka spominju carstvo Tu-čih koje se sastojalo iz dva dela, a deli su ih na severne i zapadne Turkijce. U 7. veku carstvo podpada pod vlast dinastije Tang, ali su se severni Turkijci oslobodili Kineza i očuvali samostalnost do 744. godine. Najstariji turkijski zapisi (orhon) iz 8. veka opisuje ovo carstvo kao konfederaciju turkijskih plemena, i to Oguze; Ujgure duž Selenge u sadašnjoj Mongoliji; Kirgize duž Jeniseja u centralnoj Rusiji. Oguzi su migrirali na zapad, u Iran i Avganistan. U Iranu su oguska plemena poznata kao Seldžuci, koji u kasnom 11. veku stvaraju svoje carstvo koje se prostire od Amu Darje do Persijskog zaliva i Inda a na zapadu do Mediterana. Godine 1071. seldžučki sultan Alp Arslan je potukao vizantijske snage u bici kod Manzikerta, i oslobodio je tako prolaz za nekoliko miliona Oguza u Anatoliju. Tu se uskoro jedan od plemenskih glavešina osamostaljuje i osniva u ranom 14. veku Osmansko carstvo, njegovo ime je bilo Osman. Turkijci koji su naselili Anatoliju, i kasnije se raširili i na Balkan, su postali poznati po Osmanu, pod imenom Osmanlije. Danas ove Osmanlije, kao osnivače turske države, nazivamo imenom Turci.

Na Dalekom istoku, u centralnoj Aziji, Ujguri su isterani iz Mongolije. Pre se tu vodila borba među turkijskim plemenima, za kontrolu nad Mongolijom. Ujguri se tada u 9. veku naselili u sadašnji Sinkjang u severozapadnoj Kini. Deo Ujgura je otišao na zapad u sadašnji Uzbekistan i tamo se naselili. Danas su poznati kao Uzbeci.

Mongolska osvajanja koja počinju u ranom 13. veku, prouzrokovalo su niz pokreta turkijskih naroda što se nastavilo u nekoliko vekova. Kipčaci iz oblasti Irtiš polaze na jugozapad kroz Kazahstan i nastanjuju se u sadašnjoj jugozapadnoj Rusiji. Mongolski najezda ih je uništila, a pao je i poslednji ostatak nekad moćnog Seldžučkog carstva na tlu Irana. Sa smrću Džingis Kana 1227. godine njegovo carstvo se podelilo, što je rezultovalo procesom islamizacije i turkifikacije Mongola izvan mongolskog područja. Njihov uticaj slabi, a raste moć Turkijaca u centralnoj Aziji. Jedan od turkijskih vođa, Timur, bio je sposoban da u kasnom 14. veku proširi svoju vlast preko većine jugozapadne Azije. Tek u 15. veku, ruska ekspanzija prema Kaspijskom jezeru je oterala Turkijce istočno, u sadašnji Kazahstan. Danas ih poznajemo kao Kazahe.

Zbog procesa migracija, osvajanja, mešovitih brakova i asimilacije, mnogi su turkijski narodi sadašnje centralne i jugozapadne Azije mešanog porijekla. Nakon Ruske revolucije 1917. godine, turkijski narodi počinju stvarati začetke budućih nacionalnih zajednica kao što su Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija i Turkmenija.

Turkijski narodi danas

Kazasi

Najbrojniji turkijski narodi posle Turaka iz Turske su Uzbeci, danas nastanjeni u Uzbekistanu i Avganistanu. Njihovo ime došlo je po Ez begu, najvećem kanu Zlatne horde. Druga velika grupa su Kazasi, koji su nastali od Kipčaka, dela Zlatne horde. Većina živi u Kazahstanu, a ima ih i u Sinkjangu i Gansuu u Kini. Kirgizi, poreklom sa obale Jeniseja, žive u Kirgiziji, ima ih i u Avganistanu i zapadnoj Kini. Turkmeni ili Turkomani su do 1924. bili nomadska plemena bez državnog jedinstva. Danas žive u Turkmenistanu, a takođe ih ima i u Avganistanu, Iraku, Siriji i Turskoj. Azeri su iz Azerbejdžana i Irana, poreklom su od Oguza. Karakalpaci, srodni Kazasima, žive u Uzbekistanu. Tatari su podeljeni na čitav niz lokalnih grupa, a državno između Rusije i Ukrajine. Poreklom su od Kipčaka, a imaju moguće i prabugarskog elementa. Baškiri su rasejani preko cele istočne evropske Rusije, danas imaju vlastitu republiku u Rusiji. Jezik im je čisto turkijski. Karačajci, Balkari i Kumici sa Kavkaza su nepoznatog porekla. Jakuti iz Sahe su nepoznatog porekla, ali su zbog jezika svrstani u Turkijce. Ujguri su najbrojniji narod u Sinkjangu, ali ih ima i u srednjoazijskim republikama.

Osnovna podela

Kirgizi

Turkijski narodi su podeljeni na 4 glavne grane:

• Severoistočna grana
• Severozapadna grana (Kipčaci)
• Jugoistočna grana (Karluci)
• Jugozapadna grana (Oguzi)

1. Afšari (Afshars).- najraštrkanija grupa Turkijaca u Iranu, ima ih oko 100.000, po jeziku su srodni Azerima. Žive na obalama jezera Urmija kod Zandžana; duž granice Kurdistana; južno od Kermana i u Horasanu. Nemaju nikakvog političkog jedinstva, ipak svi se nazivaju imenom Afšari i razlikuju svoje pojedine grupe od ostalih Turkijaca ili ne-Turkijaca.
2. Altajci (Ojroti). Rusija, žive na planinama Altaj i Alatau, i podeljeni su u nekoliko plemena: Altaj-kiži, Teleuti, Telengiti, Tubalari, Kumandinci i Čelkanci.
3. Ajnu (Ainu, Abdal).- Kina. 5.000. Ne smeju se mešati s narodom Ainu sa ostrva Sahalin i Hokaido.
4. Azeri (Azerbejdžanci, Azerbajdžanci).- Azerbejdžan, Iran (šijiti).
5. Balkari (Balkars). Rusija. Ogranak su Karačajaca. Žive u Kabardino-Balkariji sa jezički nesrodnim Kabardincima. 1944. su deportovani u Sibir zbog kolaboracije sa nacistima. 1957. se vraćaju nazad. U 15. veku oni i Kabardinci su primili islam od Krimskih Tatara i Otomanskih Turaka.
6. Baškiri (Baškorti; Bashkirs), u Baškortostanu, Rusija.
7. Čagatajci.- Turkmenija
8. Čulimski Tatari. Rusija
9. Čuvaši.- Govore jezikom koji pripada posebnoj grani turkijskih jezika, veruje se da potiču od Prabugara. Žive u Čuvaškoj Republici, Rusija
10. Dolgani. Rusija
11. Gagauzi.- Moldova (153.000; 1989.), Ukrajina, Rumunija, Bugarska.
12. Hakasi (Abakanski Tatari; Khakass).- Rusija, u Autonomnoj oblasti Hakasiji. Plemena: Sagajci, Beljtiri, Kiziljci.
13. Horasanski Turci (Khorasan Turks). Iran.
14. Ilsavani ili Šahseveni (Shahsavan, Shahseven). Zajedničko ime za oko 50 plemena u Istočnom Azerbejdžanu, Iran. Ima ih oko 100.000, stočari su i nomadi. Leti vode stoku na ispašu po visokim padinama Sabalana, dok se zimi spuštaju na Dast-e Moghan, kod reke Aras, koja čini granicu između Rusije i Irana.
15. Jakuti. Rusija. Nastali mešanje lokalnih i turkijskih plemena
16. Juruci.- Balkan (Severna Makedonija), Turska.
17. Kadžari. Čine malu tursku enklavu među Mazanderanima u Iranu. Tek nešto ih je stalno-naseljenih, ostali su nomadski stočari.
18. Karačajci. Rusija, u Karačajevo-Čerkeškoj Republici. Muslimani su. Kao i Balkarci bili su deportovani u centralnu Aziju tokom Drugog svetskog rata.
19. Karakalpaci. Uzbekistan.
20. Karagasi (Tofalari, Sajanski Samojedi).- Turcizirani Samojedi, Rusija.
21. Karaji (Karaimi) - turkofonski krimski karaimski Jevreji, ima ih na Krimu i u Litvaniji.
22. Karapahi (Karapakhs, (? Karapapak, Karapapaks)). Manje turkijsko pleme nastanjeno u Iranu u Khorasanu i duž južne obale jezera Urmija.
23. Kaškajci (Qashqais).- Iran, konfederacija od nekoliko (većinom šijitskih) plemena Turkijaca u provinciji Farsi; 250.000. Od 1960. mnogi su naseljeni po selima i gradovima.
24. Kazasi. Kazahstan. Oni su nastali odvajanjem od Uzbeka. Sadašnji Kazasi formirali su se sredinom 15. veka. Prvi vođa bio im je kan Kasim (vladao u periodu od 1511-1523), koji je ujedinio kazaška plemena.
25. Haladži.- Iran, 17.000
26. Kirgizi. Kirgistan; 3.000 u Avganistanu (na Pamiru), većina je 1978. pobegla u Pakistan nakon što su sovjetske i avganistanske trupe upale u Uakhan. Žive u jurtama.
27. Krimski Tatari.
28. Kumici.- severni Dagestan, Rusija. Potomci srednjoazijskih Kipčaka.
29. Nogajci. Rusija. Crni i Bijeli. Žive u stepama Dagestana (jedna grupa) i druga u Stavropoljskom kraju. Govore različite jezike.
30. Salari.- Kina.
31. Šorci.- Rusija.
32. Tatari. U Tatarstanu (3,8 miliona), Rusija. Jezik pripada grupi Kipčak. Sastoje se od više velikih grupa rasipanih po Rusiji i Ukrajini.
33. Turci.- Turska.
34. Turki.- Kina. Ogranak Gagauza. 30 domaćinstava.
35. Turkmeni (Turkomani). Turkmenija; u Avganistanu živi 12 plemena, 200.000 (1990). U Iranu žive u kraju zvanom Turkoman Sahra, 250.000 (1986).- Oni su poreklom od srednjovekovnih Oguza čija je pradomovina bila u Mongoliji i oko jezera Bajkal, bili su konfederacija poznata kao Devet Oguza. Od 10. veka oni se već nalaze u Kazahstanu severno od Aralskog jezera. Ime im se prvi put pominje u izvorima iz 10. veka. Klanski vođa Sedžuk osniva dinastiju i carstvo koje nosi njegovo ime a srž mu čine oni elementi Oguza koji su migrirali na jug u Avganistan i Iran. Središte carstva bilo je u Iranu. Otuda se delovi Oguza šire u sadašnji Azerbejdžan i Anatoliju.
36. Tuvinci ili Tuva. Rusija, 314.000 (1995), u Tuvi.
37. Ujguri. Žuti (zapadni), istočni.
38. Urumi.- Ukrajina.
39. Uzbeci. Avganistan, 1,3 miliona; Uzbekistan, Tadžikstan, Turkmenistan i manja grupa u Iranu (Korasan), u susedstvu plemena Karapaha.

Mape rasprostranjenosti turkijskih naroda

• 
  Evroazija
• 
  Kavkaz
• 
  Kina
• 
  Avganistan

Literatura

• Carter Vaughn Findley (2005). The Turks in World History. Oxford Press. ISBN 978-0-19-517726-8. 
• Peter B. Golden (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden. ISBN 978-3-447-03274-2. 
• Dschalal Mamadow & Vougar Aslanow: Turan. Geheimnisvolles Reich der Turkvölker. In: Wostok, Informationen aus dem Osten für den Westen. Berlin. Heft 2/2003, S. 75–77; Abstract: [1]
• Josef Matuz (1996). Das Osmanische Reich – Grundlinien seiner Geschichte. ISBN 978-3-89678-010-2. . Darmstadt
• K. Heinrich Menges (1968). The Turkic Language and People. Wiesbaden. 
• Colin Renfrew: World linguistic diversity. Scientific American 270(1), 1994, S. 118
• Colin Renfrew: Archaeology and language: the puzzle of Indoeuropean origins. Jonathan Cape, London 1987, S. 131–133
• Wolfgang E. Scharlipp (1992). Die frühen Türken in Zentralasien. Eine Einführung in ihre Geschichte und Kultur. Darmstadt. ISBN 978-3-534-11689-8. 
• Udo Steinbach (2003). Geschichte der Türkei. München. ISBN 978-3-406-44743-3. 
• Bert Fragner / Andreas Kappeler (Hg.): Zentralasien. 13. Bis 20. Jahrhundert. Geschichte und Gesellschaft. Wien 2006. Mehrbändiges Werk Philologiae Turcicae Fundamenta S.34:
• Jean Deny, ur. (1959). Philologiae Turcicae Fundamenta. I (Sprachen der Türkvölker). Wiesbaden. 
• Philologiae Turcicae Fundamenta Band II (Literaturen der Türkvölker), hrsg. Louis Bazin et al., Wiesbaden. 1964.
• Philologiae Turcicae Fundamenta Band III (Geschichte der Türkvölker): Hans Robert Roemer, Wolfgang-Ekkehard Scharlipp History of the Turkic Peoples in the Pre-Islamic Period, Berlin. 2000. ISBN 978-3-87997-283-8.

Spoljašnje veze

• Turkijski narodi
• Jezička genealogija: Altajski, Turkijski
• „Turkijski narodi centralne Azije”.