Pređi na sadržaj

Fernando III od Kastilje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fernando III od Kastilje
Fernando III u minijaturi iz 13. veka
Lični podaci
Datum rođenja(1199-08-05)5. avgust 1199.
Mesto rođenjaZamora, Kraljevina Kastilja
Datum smrti30. maj 1252.(1252-05-30) (52 god.)
Mesto smrtiSevilja, Kraljevina Kastilja
GrobKatedrala u Sevilji
Porodica
SupružnikElizabeta Švapska, Žana od Pontjea
PotomstvoEleonora od Kastilje, Alfonso X, Frederick of Castile, Infante Henry of Castile, Philip of Castile, Sancho of Castile, Manuel, Lord of Villena, Ferdinand, Count of Aumale, Ferdinando di Castiglia, Luigi di Castiglia
RoditeljiAlfonso IX od Leona
Berengela od Kastilje
DinastijaBurgundije
Kralj Kastilje
Period1217—1252.
PrethodnikBerengela od Kastilje
NaslednikAlfonso X od Kastilje
Kralj Leona
PrethodnikAlfonso IX od Leona
NaslednikAlfonso X Mudri

Fernando III od Kastilje poznat kao Fernando III Svetac (5. avgust 1199, Zamora-30. maj 1252, Sevilja), bio je prvi kralj Krune Kastilje (1230—1252), a od 1217. kralj Kastilje, i kralj Leona od 1230. kao i kralj Galicije od 1231. godine.[1] Bio je sin kralja Alfonsa IX od Leona i kraljice Berengele od Kastilje. U drugom braku takođe je bio grof od Aumale. Kralj Fernando III je bio jedan od najuspešnijih kraljeva Kastilje, koji je obezbedio ne samo trajnu uniju kruna Kastilje i Leona, već i rukovodio najopsežnijom kampanjom teritorijalnog proširenja ka jugu do tada u dolini Gvadalkivir, u kojoj je islamska vlast bila u rasulu. usled opadanja prisustva vlasti Almohada na Iberijskom poluostrvu.

Vojnim i diplomatskim naporima, kralj Fernando III je u velikoj meri proširio posede Kastilje aneksijom doline reke Gvadalkivir na jugu Iberijskog poluostrva, uspostavljajući granice kastiljske države za naredna dva veka. Nove teritorije su uključivale važne gradove kao što su Baeza, Ubeda, Haen, Kordoba i Sevilja, koji su bili predmet Repartimienta, dobili su novu opštu povelju i ponovo naseljeni u narednim godinama.

Kralja Fernanda III je 1671. kanonizovao papa Kliment X. Mesta kao što su gradovi San Fernando, Pampanga i San Fernando, La Union; Eparhija Ilagan i crkva San Fernando de Dilao u Paku, Manila na Filipinima; a u Sjedinjenim Državama, u Kaliforniji, grad San Fernando, dolina San Fernando i u Teksasu katedrala San Fernando u San Antoniju nazvani su u njegovu čast.

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Tačan datum Fernandovog rođenja nije jasan. Pretpostavlja se da je to bilo već 1199. ili čak 1198. godine, iako noviji istraživači obično datiraju Fernandovo rođenje u leto 1201. godine.[2][3][4] Fernando je rođen u manastiru Valparaiso (Peleas de Arriba, u današnjoj provinciji Zamora).

Kao sin kralja Alfonsa IX od Leona i njegove druge žene kraljice Berengarije od Kastilje, Fernando III je poticao od kralja Alfonsa VIII od Leona i Kastilje sa obe strane; njegov deda po ocu kralj Fernando II od Leona i pradeda po majci kralj Sančo III od Kastilje bili su sinovi kralja Alfonsa VII, njegovo kraljevstvo bilo je podeljeno između njegovih sinova. Fernando III je imao i druge kraljevske pretke od svoje bake po ocu Urake od Portugala i svoje bake po majci Eleonore Engleske, kćerke Henrija II Engleskog i Eleonore od Akvitanije.[5]

Brak Fernandovih roditelja poništen je naredbom pape Inoćentija III 1204. godine, zbog krvnog srodstva, ali je deci priznat legitimitet.[6] Berengarija je potom odvela njihovu decu, uključujući Fernanda III, na dvor svog oca, kralja Alfonsa VIII od Kastilje.[7] Godine 1217. umro je njen mlađi brat kralj Enrike I i ona ga je nasledila na kastiljanskom prestolu sa Fernandom III kao naslednikom, ali je brzo predala vlast sinu.

Kralj Alfonso od Leona smatrao je sebe prevarenim, a mladi kralj je morao da započne svoju vladavinu ratom protiv svog oca i frakcije kastiljanskih plemića koji su podržavali njegovog oca. Njegove i sposobnosti njegove majke pokazale su se previše za kralja Leona i njegove kastiljske saveznike. Kraljica Berengarija je i dalje imala ključni uticaj na kralja Fernanda III, prateći njene savete u vođenju ratova, pa čak i u izboru žene, Elizabete Švapske.[6]

Dolazak na vlast

[uredi | uredi izvor]

Fernandova majka Berengela od Kastilje bila je kćerka Alfonsa VIII od Kastilje i Leonor Plantagent, a 1217. godine Berengela je došla na vlast u Kastilji, ali se ubrzo odrekla vlasti u korist sina Fernanda. Fernanada jedino nije priznavao grof Alviro Nunjez de Lara, sa Alvirom je sklopio savez Fernandov otac Alfonso IX od Leona, koji ga se odrekao. Oni su čak uspeli da odnesu pobedu kod Burgosa, ali 26. avgusta 1218. došlo je do mira pa čak i saveza, kada su otac i sin krenuli protiv Mavara.[traži se izvor]

Rat protiv Mavra

[uredi | uredi izvor]

Godine 1225. kralj Fernando III je osvojio niz gradova u blizini Kordobe, ali nju nije uspeo osvojiti. Kralj Fernando III se potom umešao u Almohadski građanski rat i podržavajući Idrisa I al Ma'muna. Ovaj mu je u znak zahvalnosti dao 1229. godine neke gradove u Maroku.

Grb Krune Kastilje

Kruna Leona

[uredi | uredi izvor]

Posle očeve smrti 1230. godine, Fernando je uz pomoć majke došao na leonski kraljevski presto. Posle krunisanja Fernando je pojurio na jug i iskoristivši slabljenje Almohada osvojio je dolinu Gvadalkivira i taifu Mursiju. Sledećih godina Fernando je osvojio Kordobu, Haen i Sevilju.

Ujedinjenje Kastilje i Leona

[uredi | uredi izvor]

Kada je Fernandov otac umro 1230. godine, testamentom je odredio da će kraljevstvo naslediti njegove starije ćerke Sanča i Dulsa, iz njegovog prvog braka sa Terezom od Portugala. Ali kralj Fernando III je osporio testament i zatražio nasledstvo za sebe. Na kraju je postignut dogovor o kojem su pregovarale pre svega njihove majke, kraljica Berengarija i princeza Tereza. Ugovor iz Benaventea potpisan je 11. decembra 1230, kojim je kralj Fernando III dobio Kraljevinu Leon, u zamenu za značajnu nadoknadu u gotovini i zemljišnim posedima za svoje polusestre, Sanču i Dulsu. Kralj Fernando III je tako postao prvi suveren oba kraljevstva od smrti kralja Alfonsa VII 1157. godine.[8]

Na početku svoje vladavine, kralj Fernando III je morao da se suoči sa pobunom kuće Lara.

Fernandova osvajanja

[uredi | uredi izvor]

Fernando je 24. juna opseo Haen, koji je pao u septembru. Fernando je potom poslao svog sina Alfonsa sa grofom Alvirom Perezom, sa njim je išlo 3 500 vitezova. Njima se kod Hereza 1231. suprotstavio mavarski vojskovođa Ibn Hud. Posle tog mavarskog poraza kralj Fernando III je 1236. godine osvojio Kordobu, a 1245. godine, kralj Fernando III je ponovo opseo Haen, koji je branio sultan Muhamed I ibn Naser, ali već 22. februara 1246. godine grad je pao. U julu 1247. kastiljske snage od 13 galija su opsele Sevilju. Grad je branilo 300.000 ljudi. Kastiljanci su ga osvojili 23. novembra, a kralj Fernando III je triumfalno ušao u grad 22. decembra. Umro je 1252. godine.[traži se izvor]

Ponovno osvajanje Al-Andaluza

[uredi | uredi izvor]

Pošto je bitka kod Las Navas de Tolosa 1212. zaustavila napredovanje Almohada na Iberijskom poluostrvu, niz primirja je više-manje održao mir u Kastilji i Almohadskim posedima u Al-Andaluzu. Međutim, nasledna kriza u Almohadskom kalifatu nakon smrti sultana Jusufa II 1224. godine, otvorila je kralju Fernandu III priliku za intervenciju. Pretendent sa sedištem u Andaluziji, Abdalah al-Adil, počeo je da otprema većinu Almohadskog oružja i ljudi preko moreuza u Maroko kako bi osporio pravo na tron svom tamošnjem rivalu, ostavljajući Al-Andaluz relativno nebranjenim. Al-Adilov buntovni rođak, Abdulah al-Bajasi (Baezan), tražio je od kralja Fernanda III vojnu pomoć protiv uzurpatora. Godine 1225, kastiljska vojska je pratila al-Bajarija u kampanji, opustošivši regione Haen, vega de Granada i, pre kraja godine, uspešno postavila al-Bajasija na vlast u Kordobi. Kao isplatu, al-Bajasi je kralju Fernandu III dao strateška granična uporišta Banos de la Ensina, Salvatijeru (stara tvrđava Reda Kalatrava u blizini Siudad Reala) i Kapila (od kojih je poslednja morala biti zauzeta opsadom). Kada je al-Bajiari zbačen i ubijen u narodnoj pobuni u Kordobi ubrzo nakon toga, Kastiljanci su okupirali al-Bajiasijeve posede u Anduharu, Baezi i Martosu.

Kriza u Almohadskom kalifatu, međutim, ostala je nerešena. Godine 1228, novi pretendent Almohada, Idris al-Mamun, odlučio je da napusti Iberijsko poluostrvo i otišao je sa poslednjim ostatkom Almohadskih snaga u Maroko. Al-Andaluz je ostao rasparčan u rukama lokalnih moćnika, koje je samo labavo predvodio Muhamed ibn Jusuf ibn Hud al-Judhami. Videvši priliku, hrišćanski kraljevi severa – Fernando III od Kastilje, Alfonso IX od Leona, Đaume I od Aragona i Sančo II od Portugala – odmah su pokrenuli niz napada na Al-Andaluz, koji su se ponavljali skoro svake godine. Nije bilo velikih bitaka – Ibn Hudova improvizovana andaluzijska vojska je uništena rano, dok je pokušavala da zaustavi snage kraljevine Leon kod Alanga 1230. Hrišćanske vojske su se prodrle ka jugu praktično bez otpora na terenu. Pojedini andaluzijski gradovi su bili ostavljeni da se sami odupru ili pregovaraju o kapitulaciji, sa malo ili nimalo izgleda za spas iz Maroka ili bilo gde drugde.

U periodu od dvadeset godina od 1228. do 1248. godine, je do tada najmasovniji napredak u rekonkvisti. U ovom velikom zamahu, većina velikih starih tvrđavaa al-Andaluza padala je jedna po jedna. kralj Fernando III je uzeo lavovski deo plena – Badahoz i Meridu (koji su pripali kraljevini Leon) je kralj Fernando III odmah nasledio 1230. godine; zatim sopstvenim naporom, Kazorla 1231, Ubeda 1233, stara prestonica Omajada Kordoba 1236, Niebla i Uelva 1238, Esiha i Lusena 1240, Orihuela i Mursija 1243 (po čuvenom Alkaraz'paktu), Arjona, Mula i Lorka 1244, Kartahena 1245, Haen 1246, Alikante 1248 i konačno, 22. decembra 1248, kralj Fernando III je ušao kao osvajač u Sevilju, najveći andaluzijski grad. Na kraju ovog dvadesetogodišnjeg ratovanja, ostala je nepokorena samo krnja andaluzijska država, Emirat Granada (i pored toga, kralj Fernando III je uspeo da nametne novčani danak Granadi 1238).

Kralj Fernando III je neke osvajene posede anektirao direktno u krunu Kastilje, a drugi su prvobitno primljeni i organizovani kao vazalne države pod muslimanskim guvernerima (npr. Alikante, Niebla, Mursija), iako su i one na kraju bile trajno okupirane i apsorbovane u Kastilju pre kraja veka (Niebla 1262, Mursija 1264, Alikante 1266). Izvan ovih vazalnih država, hrišćanska vladavina mogla bi da bude teška prema novim muslimanskim podanicima. Raspon kastiljanskih osvajanja takođe je ponekad prelazio u sfere interesovanja drugih osvajača. Tako je kralj Fernando III usput vodio računa da pažljivo pregovara sa ostalim hrišćanskim kraljevima da izbegne sukob, npr. Ugovor iz Almizre (26. mart 1244) koji je ocrtao granicu Mursije sa kraljem Đaumeom I Aragonskim.

Kralj Fernando III je podelio osvojene teritorije između vitezova, crkve i plemstva, koje je obdario velikim feudima. Kada je zauzeo Kordobu, naredio je da Liber Iudiciorum usvoje i posmatraju njeni građani, i učinio je da se, iako netačno, prevede na kastiljanski.

Zauzimanje Kordobe bilo je rezultat dobro planiranog i sprovedenog procesa u kome su delovi grada (Ajarkija) prvo pali u ruke nezavisnih almogavara Sijera Morene na severu, koje kralj Fernando III u to vreme nije potčinio.[9] Tek 1236. godine, kralj Fernando III je stigao sa kraljevskom vojskom da zauzme Medinu, verski i administrativni centar grada.[9] Kralj Fernando III je osnovao savet partidora da podeli osvajene posede i između 1237. i 1244. godine, veliki deo zemlje je podeljen privatnim licima i članovima kraljevske porodice, kao i Crkvi.[10] Kralj Fernando III je 10. marta 1241. uspostavio sedam ispostava da bi odredio granicu pokrajine Kordobe.

Unutrašnja politika

[uredi | uredi izvor]

Na unutrašnjem planu, kralj Fernando III je ojačao Univerzitet u Salamanci i podigao sadašnju katedralu u Burgosu. Bio je pokrovitelj najnovijeg pokreta u Crkvi, pokreta prosjačkih redova. Dok su benediktinci, a potom i cisterciti i klunijaci, do tada imali glavno učešće u Rekonkisti, kralj Fernando III je osnivao kuće za fratre dominikanskog, franjevačkog, trinitarskog i mercedarskog reda širom Andaluzije, određujući tako budući verski karakter tog regiona. Kralj Fernando III je takođe bio zaslužan za održavanje konvivencije u Andaluziji.[11] I sam je stupio u Treći red svetog Franje, i u tom redu je počastvovan.

Vodio je računa da svoje podanike ne opterećuje oporezivanjem, plašeći se, kako je rekao, prokletstva jedne siromašne žene više nego cele vojske Saracena.[12]

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Kralj Fernando III je počeo vladavinu kao osporni kralj Kastilje. U vreme svoje smrti predao je svom sinu i nasledniku, Alfonsu X, masovno prošireno kraljevstvo. Granice nove kastiljanske države koju je uspostavio kralj Fernando III ostale su skoro nepromenjene do kasnog 15. veka. Njegova biografkinja, sestra Marija del Karmen Fernandez de Kastro Kabeza, A.C.J., tvrdi da je kralj Fernando III na samrti rekao svom sinu „bićeš bogat zemljom i mnogim dobrim vazalima, više nego bilo koji drugi kralj u hrišćanskom svetu“.[13]

Fernandova smrt je pripisana vodenoj bolesti koju je dobio u zimu 1251. Njegova smrt se dogodila 30. maja 1252. i sahranio ga je u katedrali u Sevilji njegov sin kralj Alfonso X. Sahrana je obavljena 1. juna 1252. služio je Remondo, biskup Segovije, u katedrali. U gradu su bili kraljevski vazali, biskupi, igumani i bogati ljudi kraljevstva, koji su došli da odaju počast pokojnom kralju. Njegova grobnica je bila ispisana na četiri jezika: arapskom, hebrejskom, latinskom i ranoj verziji kastiljanskog.[14]

Papa Kliment X ga je 1671. kanonizovao.[15] Netruležno telo svetog Fernanda se i danas može videti u seviljskoj katedrali, jer počiva zatvoren u zlatnom i kristalnom kovčegu dostojnom kralja.[16] Njegova zlatna kruna još uvek okružuje njegovu glavu dok leži ispod statue Bogorodice od kraljeva.[17] U njegovu čast osnovano je nekoliko mesta po imenu San Fernando širom Španskog carstva. Njegovo, ustoličenje, mač i kugla prikazani su na grbu fudbalskog kluba Sevilja.

Simbol njegove moći kao kralja bio je njegov mač Lobera.

Proglašenje za sveca

[uredi | uredi izvor]

Iako nije poštovao papine bule i samog papu, papa Kliment X ga je 1671. godine proglasio za sveca, verovatno zato što je pomagao franjevcima i dominikancima, i bio surov prema jereticima protiv kojih se borio. Katolici ga slave 30. decembra.[traži se izvor]

Patronat

[uredi | uredi izvor]

Sveti Fernando je zaštitnik Sevilje, Aranhueza, San Fernanda de Enaresa, Maspalomasa, Pivijaja i nekoliko drugih lokaliteta. On je takođe pokrovitelj Inžinjerskog korpusa španske vojske,[18] i inženjera uopšte.[19]

Od osnivanja 1819. godine eparhije San Kristobal de La Laguna, koja se naziva i „Biskupija Tenerife“ (Kanarska ostrva), Sveti Fernando je ko-pokrovitelj biskupije i njene katedrale u skladu sa papskom bulom koju je izdao papa Pije VII.[20] To je zato što je La Laguna sufraganska biskupija Seviljske nadbiskupije čiji glavni grad ima Svetog Fernanda kao jednog od svojih zaštitnika, zajedno sa "Virgen de los Reyes" . Sveti Fernando je i pokrovitelj Univerziteta La Laguna, pošto je ova institucija osnovana pod imenom "Universidad Literaria de San Fernando" (Književni univerzitet Svetog Ferdinanda).[21]

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Prvi brak

[uredi | uredi izvor]

Kralj Fernando III se 1219. oženio Elizabetom Švapskom (1203–1235).[22] Bila je četvrta ćerka Filipa, vojvode od Švapske, i Irine Anđel.[23] Njihova deca su bila:

  • Alfonso X (1221–1284), njegov naslednik
  • Fridrih (1223–1277)
  • Fernando (1225–1243/1248)
  • Eleonora (rođena 1227), umrla mlada
  • Berengarija (1228–1288/89), monahinja u Las Huelgasu
  • Enrike (1230–1303)
  • Filip (1231–1274). Bio je obećan Crkvi, ali ga je lepota Kristine Norveške, ćerke kralja Hakona IV od Norveške, koja je bila namenjena za nevestu jednom od njegove braće, toliko oduševila da je napustio svoje svete zavete i oženio se njom. Umrla je 1262. bez dece.
  • Sančo, nadbiskup Toleda i Sevilje (1233–1261)
  • Manuel od Kastilje (1234–1283)
  • Marija, umrla kao dete u novembru 1235

Drugi brak

[uredi | uredi izvor]

Nakon što je ostao udovica, oženio se Žoanom, groficom od Pontije, pre avgusta 1237. godine.[24] Imali su četiri sina i jednu ćerku:

  • Fernando (1238–1264/1269), grof od Aumale.
  • Eleonora (oko 1241–1290), udata za kralja Edvarda I Engleskog.[25]
  • Luis (1243–1269).
  • Simon (1244), preminuo je mlad i sahranjen u manastiru u Toledu.
  • Huan (1245), umro je mlad i sahranjen u katedrali u Kordobi.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Raymond of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
8. Alfonso VII od Leona i Kastilje (=24)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Uraka od Leona i Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
4. Fernando II od Leona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ramon Berenger III
 
 
 
 
 
 
 
9. Berengarija od Barselone (=25)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Douce I, Countess of Provence
 
 
 
 
 
 
 
2. Alfonso IX od Leona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Enrike Burgundski
 
 
 
 
 
 
 
10. Afonso I Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Tereza od Leona
 
 
 
 
 
 
 
5. Uraka od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Amadeo III od Savoje
 
 
 
 
 
 
 
11. Matilda od Savoje i Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Mahaut of Albon
 
 
 
 
 
 
 
1. Fernando III od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Alfonso VII od Leona i Kastilje (=8)
 
 
 
 
 
 
 
12. Sančo III od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Berengarija od Barselone (=9)
 
 
 
 
 
 
 
6. Alfonso VIII od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Garsija Ramirez od Navare
 
 
 
 
 
 
 
13. Blanka od Navare
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Margarita od Egla
 
 
 
 
 
 
 
3. Berengela od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Žofrua Plantagenet, grof Anžua
 
 
 
 
 
 
 
14. Henri II Plantagenet
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Matilda od Engleske
 
 
 
 
 
 
 
7. Eleonora Engleska, kraljica Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Vilijam X od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
15. Eleonora od Akvitanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Enora od Šatlroa
 
 
 
 
 
 

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Bianchini 2012, str. 1
  2. ^ Ansón 1998, str. 39
  3. ^ Emmerson 2013, str. 215
  4. ^ Ezquerra 2001, str. 284
  5. ^ Shadis 2010, p. xix.
  6. ^ a b Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Ferdinand III. of Castile" . Encyclopædia Britannica. Vol. 10 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 266.
  7. ^ Shadis 2010, str. 70
  8. ^ Shadis 1999, str. 348
  9. ^ a b Edwards 2001, str. 6
  10. ^ Edwards 2001, str. 7
  11. ^ Edwards 2001, str. 182
  12. ^ Heckmann 1909
  13. ^ Fernández de Castro Cabeza 1988, p. 277.
  14. ^ Menocal 2009, str. 47
  15. ^ Reilly 1993, str. 133
  16. ^ „Roman Catholic Saints”. 
  17. ^ Fitzhenry 2009, str. 6
  18. ^ "Ceuta reúne por San Fernando a los Ingenieros con más solera" [Ceuta brings together the Engineers with the most tradition in San Fernando]. Spanish Ministry of Defence (in Spanish). 31 May 2011. Pristupljeno 5 August 2016.
  19. ^ Brewer's Dictionary of Phrase & Fable. Cassell Ltd.
  20. ^ Lorenzo Lima, J. (2013). Patrimonio e historia de la antigua Catedral de La Laguna (in Spanish). Diocesis of San Cristóbal de la Laguna, Government of the Canary Islands, et al. ISBN 978-84-7947-625-0.
  21. ^ „"Orígenes de la ULL". ULL. Universidad de La Laguna (in Spanish). Archived from the original on 27 August 2016. Pristupljeno 5 August 2016.”. Arhivirano iz originala 27. 08. 2016. g. Pristupljeno 30. 01. 2024. 
  22. ^ Bianchini 2019, str. 66
  23. ^ Kinkade 2019, str. 8
  24. ^ Johnstone 1914, str. 436
  25. ^ Powicke 1991, str. 235

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Ferdinand III of Castile: Classic Encyclopedia: Based on 11th Edition of Ecyclopaedia Britannica
  • St. Ferdinand: Catholic Encyclopedia
  • Ansón, Francisco (1998). Fernando III: Rey de Castilla y León (in Spanish). Palabra. ISBN 978-84-8239-233-2.
  • Bianchini, Janna. The Queen's Hand: Power and Authority in the Reign of Berenguela of Castile. The Queen's Hand: Power and Authority in the Reign of Berenguela of Castile. University of Pennsylvania Press. 2012. ISBN 978-0-8122-0626-5. 
  • Bianchini, Janna (2019). „The 'Infantazgo' in the Reign of Alfonso VIII”. Ur.: Richard K. Emmerson. Key Figures in Medieval Europe: An Encyclopedia. Taylor & Francis. ISBN 978-1-136-77518-5. 
  • Smith, Damian J.; Lincoln, Kyle C.; Gómez, Miguel, ur. (2013). King Alfonso VIII of Castile: Government, Family, and War. Fordham University Press. str. 59—79. 
  • Brewer, Ebenezer Cobham. Brewer's Dictionary of Phrase and Fable. New York: Harper and Bros.
  • Edwards, John (2001). Christian Córdoba: The City and Its Region in the Late Middle Ages. University of Central Arkansas.
  • Emmerson, Richard K., ed.. Key Figures in Medieval Europe: An Encyclopedia
  • Ezquerra, Jaime Alvar, ed.. Diccionario de historia de España. . Ediciones AKAL. 2001. ISBN 978-84-7090-366-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Fernández de Castro Cabeza, María del Carmen, A.C.J., Sister (1988). The Life of the Very Noble King of Castile and León, Saint Ferdinand III. Mount Kisco, N.Y.: The Foundation for a Christian Civilization, Inc. ISBN 978-1877905094.
  • Fitzhenry, James (2009). "Saint Fernando III, A Kingdom for Christ". Catholic Vitality Publications.
  • González, Julio. Reinado y Diplomas de Fernando III, i: Estudio. 1980.
  • Heckmann, Ferdinand (1909). "St. Ferdinand III" . In Herbermann, Charles (ed.). Catholic Encyclopedia. Vol. 6. New York: Robert Appleton Company.
  • Johnstone, Hilda (1914). „The County of Ponthieu, 1279-1307”. The English Historical Review. 29 (115): 435—452. JSTOR 551121. doi:10.1093/ehr/XXIX.CXV.435.  Zenodo: 1793255
  • Kinkade, Richard P (2019). Dawn of a Dynasty: The Life and Times of Infante Manuel of Castile. University of Toronto Press. 
  • Menocal, Maria Rosa (2009). The Ornament of the World: How Muslims, Jews, and Christians Created a Culture of Tolerance in Medieval Spain. Boston: Little, Brown. ISBN 978-0-316-09279-1. 
  • Powicke, Frederick Maurice (1991). The Thirteenth Century, 1216–1307. Oxford University Press. 
  • Reilly, Bernard F. (1993). The Medieval Spains. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39741-4. 
  • Shadis, Miriam. , "Berenguela of Castile's Political Motherhood", in Parsons, John Carmi; Wheeler, Bonnie (eds.), Medieval Mothering, New York: Taylor & Francis, Parsons, John Carmi; Wheeler, Bonnie (1999). Medieval Mothering. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8153-3665-5. 
  • Shadis, Miriam. Berenguela of Castile (1180–1246) and Political Women in the High Middle Ages. Berenguela of Castile (1180-1246) and Political Women in the High Middle Ages. Palgrave Macmillan. 2010. ISBN 978-0-312-23473-7. 
  • Saint Ferdinand at the Christian Iconography web site

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]


Kralj Krune Kastilje
(1217 — 1252)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фернандо_III_од_Кастиље&oldid=28937297”