Hegemonija

Antička Grčka pod hegemonijom Tebe, 371–362. p. n. e.

Hegemonija je politički, kulturni ili ekonomski uticaj ili dominacija (nadmoć) jedne nacije, društva ili grupe nad drugima.^[1]^[2]^[3]^[4] Hegemonija se u prošlim vremenima postizala najčešće upotrebom sile. Danas se ona češće odnosi na snažan ekonomski i kulturni uticaj mehanizmima globalizacije.

U staroj Grčkoj (8. vek p. n. e. – 6. vek), hegemonija je označavala političko-vojnu dominaciju hegemonskog grada-države nad drugim gradovima-državama.^[5] U 19. veku, hegemonija je označavala „društvenu ili kulturnu prevlast ili nadmoć; prevlast jedne grupe u društvu ili sredini“ i „grupu ili režim koji vrši neprimeren uticaj unutar društva“.^[6]

U kulturnom imperijalizmu, vodeća država diktira unutrašnju politiku i društveni karakter podređenih država koje čine hegemonističku sferu uticaja, bilo od strane unutrašnje, sponzorisane vlade ili od strane eksterne, instalirane vlade. Termin hegemonizam označavao je geopolitičku i kulturnu prevagu jedne zemlje nad drugim zemljama, npr. hegemonija velikih sila uspostavljena evropskim kolonijalizmom u Africi, Aziji i Latinskoj Americi.^[7]

U marksističkoj filozofiji, Antonio Gramši je definisao kulturnu hegemoniju kao manipulaciju vladajuće klase sistema vrednosti i običaja društva, tako da je perspektiva vladajuće klase pogled na svet društva;^[7] stoga, u odnosima među društvenim klasama u društvu. Termin hegemonija opisuje kulturnu dominaciju vladajuće klase, koja primorava na potčinjavanje drugih društvenih klasa.^[8]

Političke nauke

U istorijskom pisanju 19. veka, oznaka hegemonije se proširila da opiše prevlast jedne zemlje nad drugim zemljama; i, šire, hegemonizam je označavao politiku velikih sila (tokom 1880-ih – 1914) za uspostavljanje hegemonije (indirektne imperijalne vladavine), što onda vodi ka definiciji imperijalizma (direktna strana vladavina). Početkom 20. veka, u oblasti međunarodnih odnosa, italijanski marksistički filozof Antonio Gramši razvio je teoriju kulturne dominacije (analizu ekonomske klase) da bi uključio društvenu klasu; stoga je filozofska i sociološka teorija kulturne hegemonije analizirala društvene norme koje su uspostavile društvene strukture (društvene i ekonomske klase) sa kojima vladajuća klasa uspostavlja i vrši kulturnu dominaciju kako bi nametnula svoj Weltanschauung (pogled na svet) – opravdavajući društveni, politički, i ekonomski status kvo – kao prirodan, neizbežan i koristan za svaku društvenu klasu, pre nego kao veštačka društvena konstrukcija od koristi isključivo vladajućoj klasi.^[5]^[7]^[11]

Iz Gramšijeve analize izvedena je politološka oznaka hegemonije kao vođstva; dakle, istorijski primer Pruske kao vojno i kulturno preovlađujuće pokrajine Nemačkog carstva (1871–1918); i lična i intelektualna prevlast Napoleona Bonaparte nad Francuskim konzulatom (1799–1804).^[12] U današnje vreme, u Hegemoniji i socijalističkoj strategiji (1985), Ernesto Laklau i Šantal Muf definišu hegemoniju kao politički odnos moći u kome podređeno društvo (kolektiv) obavlja društvene zadatke koji su kulturološki neprirodni i nisu im od koristi, ali koji su od isključive koristi za imperijalne interese hegemona, superiorne, ordinatne vlasti; hegemonija je vojni, politički i ekonomski odnos koji se javlja kao artikulacija unutar političkog diskursa.^[13] Bejer je analizirao savremenu hegemoniju Sjedinjenih Država na primeru Globalnog rata protiv terorizma i predstavio mehanizme i procese američkog vršenja vlasti u „hegemonističkom upravljanju“.^[14]

Međunarodni odnosi

Naučnici se razlikuju u tome da li će bipolarnost ili unipolarnost verovatno proizvesti najstabilnije i najmirnije ishode. Kenet Valc i Džon Miršajmer su među onima koji tvrde da bipolarnost ima tendenciju da generiše relativno veću stabilnost,^[15]^[16] dok su Džon Ajkenberi i Vilijam Volfort među onima koji se zalažu za stabilizacijski uticaj unipolarnosti. Neki naučnici, kao što su Karl Dojč i Dž. Dejvid Singer, tvrdili su da je multipolarnost najstabilnija struktura.^[17]

Naučnici se ne slažu oko izvora i stabilnosti unipolarnosti SAD. Realistički naučnik za međunarodne odnose tvrdi da je unipolarnost ukorenjena u superiornosti američke materijalne moći od kraja Hladnog rata.^[18]^[19] Naučnik liberalnih međunarodnih odnosa Džon Ajkenberi pripisuje američku hegemoniju delom, kako kaže, obavezama i samoograničenošću koje su Sjedinjene Države uspostavile kroz stvaranje međunarodnih institucija (kao što su Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija).^[20] Konstruktivistička naučnica Marta Finemor tvrdi da su ozakonjenje i institucionalizacija ključne komponente unipolarnosti.^[21]

Reference

^ „Hegemony”. OREIS. Oxford University Press and International Studies Association, LLC. 2019. doi:10.1093/acrefore/9780190846626.001.0001/acrefore-9780190846626-e-509.
^ „Hegemony”. Oxford Advanced American Dictionary. Dictionary.com, LLC. 2014. Arhivirano iz originala 03. 02. 2014. g. Pristupljeno 08. 11. 2019.
^ „Hegemony”. Merriam-Webster Online. Merriam-Webster, Inc. 2014. Pristupljeno 2016-02-24.
^ „Hegemony”. American Heritage Dictionary. Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Pristupljeno 2016-02-24.
^ ^a ^b Chernow, Barbara A.; Vallasi, George A., ur. (1994). The Columbia Encyclopedia (Fifth izd.). New York: Columbia University Press. str. 1215. ISBN 0-231-08098-0.
^ „hegemony”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005. CS1 održavanje: Format datuma (veza) (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.) (Definitions 2a and 2b)
^ ^a ^b ^v Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ur. (1999). The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third izd.). London: HarperCollins. str. 387–388. ISBN 0-00-255871-8.
^ Flint, C.; Taylor, P. J. (2018). Political Geography: world-economy, nation-state, and locality (7 izd.). Routledge. ISBN 9781138058262.
^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Arhivirano iz originala 28. 3. 2010. g. Pristupljeno 2010-08-22. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Arhivirano iz originala 2010-03-28. g. Pristupljeno 2010-08-22.
^ Holsti, K. J. (1985). The Dividing Discipline: Hegemony and Diversity in International Theory. Boston: Allen & Unwin. ISBN 0-04-327077-8.
^ Cook, Chris (1983). Dictionary of Historical Terms. London: MacMillan. str. 142. ISBN 0-333-44972-X.
^ Laclau, Ernest; Mouffe, Chantal (2001). Hegemony and Socialist Strategy (Second izd.). London: Verso. str. 40–59, 125–44. ISBN 1-85984-330-1.
^ Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations. London: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-892-1.
^ Waltz 1979.
^ Mearsheimer, John (2001). The Tragedy of Great Power Politics. W.W. Norton. str. 44–45.
^ Deutsch, Karl W.; Singer, J. David (1964). „Multipolar Power Systems and International Stability”. World Politics. 16 (3): 390—406. ISSN 0043-8871. JSTOR 2009578. S2CID 53540403. doi:10.2307/2009578.
^ Wohlforth, William C. (1999). „The Stability of a Unipolar World”. International Security. 24 (1): 5—41. ISSN 0162-2889. JSTOR 2539346. S2CID 57568539. doi:10.1162/016228899560031.
^ Norrlof, Carla (2010). America's Global Advantage: US Hegemony and International Cooperation (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48680-4.
^ Ikenberry, G. John (1998—1999). „Institutions, Strategic Restraint, and the Persistence of American Postwar Order”. International Security. 23 (3): 43—78. JSTOR 2539338. S2CID 57566810. doi:10.1162/isec.23.3.43.
^ Finnemore, Martha (2009). „Legitimacy, Hypocrisy, and the Social Structure of Unipolarity: Why Being a Unipole Isn't All It's Cracked Up to Be”. World Politics. 61 (1): 58—85. ISSN 1086-3338. doi:10.1353/wp.0.0027.

Literatura

Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations: The EU, ASEAN and Hegemonic Global Governance. London: IB Tauris.
DuBois, T. D. (2005). „Hegemony, Imperialism and the Construction of Religion in East and Southeast Asia”. History & Theory. 44 (4): 113—31. doi:10.1111/j.1468-2303.2005.00345.x.
Hopper, P. (2007). Understanding Cultural Globalization (1st izd.). Malden, MA: Polity Press. ISBN 978-0-7456-3557-6.
Howson, Richard, ur. (2008). Hegemony: Studies in Consensus and Coercion. Psychology Press. ISBN 978-0-415-95544-7. Pristupljeno 2016-02-24.
Joseph, Jonathan (2002). Hegemony: A Realist Analysis. Routledge. ISBN 0-415-26836-2.
Slack, Jennifer Daryl (1996). „The Theory and Method of Articulation in Cultural Studies”. Ur.: Morley, David; Chen, Kuan-Hsing. Stuart Hall: Critical Dialogues in Cultural Studies. Routledge. str. 112–27.
Schenoni, Luis (2019). „Hegemony”. Oxford Research Encyclopedia of International Studies. Oxford University Press.
Abercrombie, Nicholas; Turner, Bryan S. (jun 1978). „The Dominant Ideology Thesis”. The British Journal of Sociology. 29 (2): 149—70. JSTOR 589886. doi:10.2307/589886. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Anderson, Perry (1977). „The Antinomies of Antonio Gramsci” (PDF). New Left Review. br. 100. Arhivirano iz originala (PDF) 2015-05-18. g.
Beech, Dave; Hewitt, Andy; Jordan, Mel (2007). The Free Art Collective Manifesto for a Counter-Hegemonic Art. England: Free Publishing. ISBN 978-0-9554748-0-4. OCLC 269432294.
Bessis, Sophie (2003) Western Supremacy: The Triumph of an Idea. Zed Books. ISBN 9781842772195.
Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ur. (1999), The New Fontana Dictionary of Modern Thought (3rd izd.) .
Flank, Lenny (2007). Hegemony and Counter-Hegemony: Marxism, Capitalism, and Their Relation to Sexism, Racism, Nationalism, and Authoritarianism. St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-7-5. OCLC 191763227.
Gramsci, Antonio (1992), Buttigieg, Joseph A, ur., Prison notebooks, New York City: Columbia University Press, ISBN 978-0-231-10592-7, OCLC 24009547
Gramsci (archive), Marxists .
International Gramsci society .
Gramsci, journal, AU: UOW, Arhivirano iz originala 2012-11-28. g., Pristupljeno 2009-09-22 .
Rethinking Marxism, Arhivirano iz originala 17. 01. 2023. g., Pristupljeno 17. 01. 2023 .
Rethinking Marxism: Association for economic & social analysis, EI Net, Arhivirano iz originala (review) 2013-02-21. g., Pristupljeno 2009-09-22
Gramsci, „Selections”, Prison notebooks, Marxists .
Gramsci, Prison notebooks, Marxists .

Spoljašnje veze

„Hegemony”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 13 (11 izd.). 1911. str. 208.
Hegemonija na sajtu Curlie (jezik: engleski)
Mike Dorsher, Ph.D., Hegemony Online: The Quiet Convergence of Power, Culture and Computers
Hegemony and the Hidden Persuaders – the Power of Un-common sense
Parag Khanna, Waving Goodbye to Hegemony

[1] „Hegemony”. OREIS. Oxford University Press and International Studies Association, LLC. 2019. doi:10.1093/acrefore/9780190846626.001.0001/acrefore-9780190846626-e-509.

[2] „Hegemony”. Oxford Advanced American Dictionary. Dictionary.com, LLC. 2014. Arhivirano iz originala 03. 02. 2014. g. Pristupljeno 08. 11. 2019.

[3] „Hegemony”. Merriam-Webster Online. Merriam-Webster, Inc. 2014. Pristupljeno 2016-02-24.

[4] „Hegemony”. American Heritage Dictionary. Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Pristupljeno 2016-02-24.

[TheColumbia-5] Chernow, Barbara A.; Vallasi, George A., ur. (1994). The Columbia Encyclopedia (Fifth izd.). New York: Columbia University Press. str. 1215. ISBN 0-231-08098-0.

[6] „hegemony”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005. CS1 održavanje: Format datuma (veza) (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.) (Definitions 2a and 2b)

[Fontana-7] v Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ur. (1999). The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third izd.). London: HarperCollins. str. 387–388. ISBN 0-00-255871-8.

[8] Flint, C.; Taylor, P. J. (2018). Political Geography: world-economy, nation-state, and locality (7 izd.). Routledge. ISBN 9781138058262.

[sipri1-9] „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Arhivirano iz originala 28. 3. 2010. g. Pristupljeno 2010-08-22. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[10] „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Arhivirano iz originala 2010-03-28. g. Pristupljeno 2010-08-22.

[11] Holsti, K. J. (1985). The Dividing Discipline: Hegemony and Diversity in International Theory. Boston: Allen & Unwin. ISBN 0-04-327077-8.

[12] Cook, Chris (1983). Dictionary of Historical Terms. London: MacMillan. str. 142. ISBN 0-333-44972-X.

[13] Laclau, Ernest; Mouffe, Chantal (2001). Hegemony and Socialist Strategy (Second izd.). London: Verso. str. 40–59, 125–44. ISBN 1-85984-330-1.

[Beyer-14] Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations. London: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-892-1.

[Waltz_1979_132_133-15] Waltz 1979.

[16] Mearsheimer, John (2001). The Tragedy of Great Power Politics. W.W. Norton. str. 44–45.

[17] Deutsch, Karl W.; Singer, J. David (1964). „Multipolar Power Systems and International Stability”. World Politics. 16 (3): 390—406. ISSN 0043-8871. JSTOR 2009578. S2CID 53540403. doi:10.2307/2009578.

[18] Wohlforth, William C. (1999). „The Stability of a Unipolar World”. International Security. 24 (1): 5—41. ISSN 0162-2889. JSTOR 2539346. S2CID 57568539. doi:10.1162/016228899560031.

[19] Norrlof, Carla (2010). America's Global Advantage: US Hegemony and International Cooperation (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48680-4.

[Ikenberry-20] Ikenberry, G. John (1998—1999). „Institutions, Strategic Restraint, and the Persistence of American Postwar Order”. International Security. 23 (3): 43—78. JSTOR 2539338. S2CID 57566810. doi:10.1162/isec.23.3.43.

[21] Finnemore, Martha (2009). „Legitimacy, Hypocrisy, and the Social Structure of Unipolarity: Why Being a Unipole Isn't All It's Cracked Up to Be”. World Politics. 61 (1): 58—85. ISSN 1086-3338. doi:10.1353/wp.0.0027.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

Normativna kontrola
Državne	Nemačka Izrael Sjedinjene Države Švedska
Ostale	Enciklopedija Britanika