Ђурђе Павловић
| Ђурђе Павловић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1890. |
| Место рођења | Табановићи, Краљевина Србија |
| Место смрти | Краљевина Југославија |
| Уметнички рад | |
| Поље | Клесарство |
| Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Ђурђе Павловић био је каменорезац из Табановића (Општина Пожега). Потиче из познате мајсторске породице Павловић − син Јеремије, а унук Филипа Павловића, родоначелника пожешког каменореза.[1] Израђивао надгробнике и кенотафе борцима палим у Првом светском рату са поетски интонираним епитафима.[2]
Живот
[уреди | уреди извор]
Каменорезом је почео да се бави уз оца Јеремију. За разлику од многих вршњака, никада није био мобилисан, јер је био наглув.[1]
Дело
[уреди | уреди извор]Ђурђе Павловић споменике је израђивао од пешчара и беличастог „кабларца”, најчешће у форми вертикалне плоче узвишене крстом и углављене у масивно постоље.[1] У поља са епитафима често је уметао грб Краљевине Југославије. Типографски разигран, слова је украшавао и прилагођавао простору одређеном за унос текста.
Веома надарен и начитан, састављао је песнички надахнуте епитафе војницима изгинулим и помрлим од „Сувобора до Крфа”.[1]
За своје врснике наводи:
- Они имају душу „пуну шара” и јуначко срце „из недара”. Један је, „млад ко зора ђурђевских честара”, остао на Гучеву, а они који су одступали према Јонском мору ушли су у Албанију, земљу „глади, грозоте”, где су их дочекали „јади голготе” и многе „хумке и редути”, где падоше „силни регрути”. Овим ратовођама урезивао је знамене домовине и ратништва: грб краљевине Југославије и витеза у оклопу. Грб са српским оцилима, хрватским пољима, словеначким полумесецом. Витез у оштром, одлучном профилу: кукаст нос, стегнуте, под брковима, усне. У панциру, са шлемом преко којег се испружио стилизован лав.[1]
Епитафи
[уреди | уреди извор]У епитафе уносио је многе поетске слике:
Споменик Станку Павловићу (†1915) (Табановићи)
- СТАНКО ПАВЛОВИЋ
- 1896 † 1915
- Моје тело не почива овде,
- Већ далеко, крај морске воде.
- Тамо, где море бије обале,
- Тамо су ми кости за навек остале;
- Тамо у Албанији - земљи глади грозоте.
- Тамо где су били јади, голготе;
- Тамо где су многе хумке и редути,
- Тамо где падоше силни регрути;
- Тамо и ја падох и дадох:
- Младост чедну, душу пуну шара
- и јуначко срце из недара.[а]
Споменик Милији Павловићу (†1918) (Табановићи)
- Грозна смрти, брзо ти се крећеш,
- нигде стати дас одмориш нећеш.
- Истрже ме у најлепше доба
- Из наручја родитеља мога.
- Ја
- МИЛИЈА
- непрежаљени син
- Станике и Радомира Павловића
- овде рођен 7. јула 1899.
- а умре 15. октомбр. 1918.[б]
Галерија
[уреди | уреди извор]
Напомене
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.