Пређи на садржај

Европска свемирска агенција

С Википедије, слободне енциклопедије
Европска свемирска агенција
  • чеш. Evropská Kosmická Agentura
  • дан. Den europæiske rumfartsorganisation
  • нем. Europäische Weltraumorganisation
  • енгл. European Space Agency
  • ест. Euroopa Kosmoseagentuur
  • фр. Agence spatiale européenne
  • фин. Euroopan avaruusjärjestö
  • грч. Ευρωπαϊκή Διαστημική Υπηρεσία
  • мађ. Európai Űrügynökség
  • ир. Gníomhaireacht Spáis na hEorpa
  • итал. Agenzia Spaziale Europea
  • хол. Europese Ruimtevaartorganisatie
  • норв. Den europeiske romfartsorganisasjonen
  • пољ. Europejska Agencja Kosmiczna
  • порт. Agência Espacial Europeia
  • рум. Agenția Spațială Europeană
  • шп. Agencia Espacial Europea
  • швед. Europeiska Rymdorganisationen
Званични лого Европске свемирске агенције
Контролни центар за мисије ESA у Европском свемирском операционом центру (ESOC) у Дармштату (Немачка)
Акроними
  • ESA
  • ASE
Власник
22 европске државе
Оснивање30. мај 1975.; пре 49 година (1975-05-30)
(ESA конвенција)
СедиштеПариз
(Ил де Франс, Француска)
Запосленици2.200[1]
Примарни
космодром
Космодром Куру
УправаЈозеф Ашбахер
БуџетРаст 5,75 млрд. евра /
5,13 млрд. фунти /
6,72 млрд. долара (2017)[2]
Званични
језици
енглески, француски, немачкиEnglish, French, and German[3][4]
Веб-сајтesa.int
Седиште ESA у Паризу (Француска)

Европска свемирска агенција (енгл. European Space Agency, фр. Agence spatiale européenne), скраћено ESA/ASE,[5][6] међувладина је организација основана 1975. године и посвећена истраживању свемира. Са 25 држава чланица[7] и седиштем у Паризу (Француска), ESA у свету има више од 2.000 запослених[4] (не рачунајући подизвођаче и националне свемирске агенције) и годишњи буџет од 5¾ милијарди евра (2017).[2][8][9]

Свемирски програм Европске свемирске агенције укључује летове са људском посадом (углавном учешћем у програму Међународне свемирске станице), лансирања и вођство истраживања без људске посаде на друге планете и Месец, посматрање Земље, дизајнирање ракета-носача и одржавање великих космодрома као што је примарни космодром ESA — Космодром Куру у Француској Гвајани. Главна европска ракета-носач Аријана 5 контролише се путем Аријанаспејса, тако да ESA једним делом учествује у финансирању трошкова лансирања и даљег развоја летелице (програм развоја следеће ракете — Аријана 6).[10][11]

Одељења Европске свемирске агенције укључују следећих пет центара за истраживање:

Историја

[уреди | уреди извор]

Оснивање

[уреди | уреди извор]
ESTEC зграде у Нордвијку, Холандија. ESTEC је био главни технички центар ESRO-а и остаје такав за организацију наследницу (ESA).

После Другог светског рата, многи европски научници су напустили Западну Европу да би сарађивали са Сједињеним Државама. Иако је процват 1950-их омогућио западноевропским земљама да улажу у истраживања, а посебно у активности везане за свемир, западноевропски научници су схватили да искључиво национални пројекти неће моћи да се такмиче са две главне суперсиле. Године 1958, само неколико месеци након шока Спутњика, Едоардо Амалди (Италија) и Пјер Оже (Француска), два истакнута члана западноевропске научне заједнице, састали су се да разговарају о оснивању заједничке западноевропске свемирске агенције. Састанку су присуствовали научни представници из осам земаља.

Западноевропске нације одлучиле су да имају две агенције: једну која се бави развојем система за лансирање, ELDO (Европска организација за развој лансера), а другу претечу Европске свемирске агенције, ESRO (Европска организација за истраживање свемира). Потоња је основана 20. марта 1964. споразумом потписаним 14. јуна 1962. Од 1968. до 1972. ESRO је лансирао седам истраживачких сателита, али ELDO није био у могућности да испоручи ракету-носач. Обе агенције су се бориле са недостатком финансирања и различитим интересима својих учесника.

ESA у свом садашњем облику је основана Конвенцијом ESA 1975. године, када је ESRO спојен са ELDO. ESA је имала десет земаља оснивача: Белгију, Данску, Француску, Западну Немачку, Италију, Холандију, Шпанију, Шведску, Швајцарску и Уједињено Краљевство.[12] Оне су потписале Конвенцију ESA 1975. и депоновале инструменте ратификације до 1980. године, када је конвенција ступила на снагу. Током овог периода агенција је функционисала по де факто моду. ESA је покренула своју прву велику научну мисију 1975. године, Кос-Б, свемирску сонду која надгледа емисије гама зрака у свемиру, на којој је први радио ESRO.

Касније активности

[уреди | уреди извор]
Макета Аријане 1

ESA је сарађивала са NASA на Међународном ултраљубичастом експлореру (IUE), првом светском телескопу високе орбите, који је лансиран 1978. године и успешно је радио 18 година. Уследило је неколико успешних пројеката око Земљине орбите, а 1986. године ESA је започела Ђото, своју прву мисију у дубоком свемиру, за проучавање комета Хејли и Григ-Скјелеруп. Хипаркос, мисија за мапирање звезда, покренута је 1989. године, а 1990-их SOHO, Јулисис и свемирски телескоп Хабл су заједно спроведени са Насом. Касније научне мисије у сарадњи са Насом укључују свемирску сонду Касини-Хајгенс, којој је ESA допринела изградњом Тајтановог модула за слетање Хајгенс.

Као наследник ELDO, ESA је такође конструисала ракете за пренос научног и комерцијалног терета. Аријана 1, лансирана 1979. године, носила је углавном комерцијални терет у орбиту од 1984. надаље. Следеће две верзије ракете Аријана биле су међуфазе у развоју напреднијег система за лансирање, Аријана 4, који је радио између 1988. и 2003. године и успоставио ESA као светског лидера[13] у комерцијалним лансирањима у свемир 1990-их. Иако је наследница Аријана 5 доживела неуспех на свом првом лету, од тада се чврсто успоставила на веома конкурентном тржишту комерцијалних свемирских лансирања са 112 успешних лансирања до 2021. Наследница лансирне ракете, Аријане 6, је у развоју и предвиђен је њен улаз у употребу крајем 2022.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „ESA facts”. European Space Agency (на језику: енглески). Приступљено 13. 2. 2022. 
  2. ^ а б „ESA 2017 Budget by domain”. European Space Agency. 16. 1. 2017. Приступљено 27. 7. 2017. 
  3. ^ „Languages”. Приступљено 5. 11. 2017. 
  4. ^ а б „Фns”. ESA. Приступљено 5. 3. 2016. 
  5. ^ „Annex 1 Resolution 8”. ESA Convention and Council Rules of Procedure (PDF) (5th изд.). European Space Agency. март 2010. стр. 116. ISBN 978-92-9092-965-9. 
  6. ^ „Agence spatiale européenne (ASE)” [European Space Agency (ESA)]. 23. 2. 2017. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 23. 2. 2017. 
  7. ^ „Welcome to ESA: New Member States”. ESA. Приступљено 26. 7. 2017. 
  8. ^ Peter B. de Selding. „ESA members give space agency an 18-percent budget boost”. Spacenews.com. Приступљено 15. 1. 2016. 
  9. ^ esa. „What is ESA?”. European Space Agency (на језику: енглески). Приступљено 8. 1. 2019. 
  10. ^ „Orion”. European Space Agency. 
  11. ^ „European Service Module”. European Space Agency. 
  12. ^ „ESA turns 30! A successful track record for Europe in space” (Саопштење). European Space Agency. 31. 5. 2005. 
  13. ^ „Ariane 4 / Launchers / Our Activities / ESA”. European Space Agency. 14. 5. 2004. Приступљено 13. 6. 2015. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европска_свемирска_агенција&oldid=28820940”