Шеснаест тимова који су се пласирали у плејоф, по осам из обе дивизије, играли су елиминаторни турнир у серијама на четири добијене утакмице кроз четири фазе такмичења (четвртфинале конференције, полуфинале конференције, финале конференције и Стенли куп финале). Овај формат се примењује од плејофа 1999. године.
Голман каролине Кем Вард освојио је Кон Смајтов трофеј као најкориснији играч (МВП) у четири рунде плејофа.
Од регуларне сезоне 2005/06, која је претходила овом плејофу, примењује се правило извођења казнених удараца (пенала) уколико победник меча не буде решен ни након регуларних 60 минута игре ни након петоминутног продужетка (4 на 4). То се међутим није применило на плејоф већ је задржан досадашњи систем продужетака од по 20 минута који се понављају све док једна од екипа не постигне гол.
У плејоф су се пласирали шампиони свих шест дивизија и по пет најбољих екипа из сваке конференције на основу коначне табеле након завршетка регуларног дела сезоне 2005/06, укупно 16 тимова, по осам из сваке конференције. Тимовима су додељене позиције 1-8 на основу пласмана у својој конференцији.
Тимови чије је име уписано на левој страни табеле, код сваког пара, имали су предност домаћег терена у серији и прве две утакмице су играли код куће.[1]
Позиције од (1) до (8) представљале су носиоце у конференцији и одређивале предност домаћег терена у прве три рунде плејофа. У финалу купа предност домаћег терена се одређивала на основу лигашке табеле па је Каролина (112 бодова) прве две утакмице против Едмонтона (95 бодова) играла код куће.
Статистика је преузета са званичног сајта НХЛ лиге.[2]
(Легенда:ОУ-одигране утакмице; П-победе; И-изгубљене утакмице; ГД-дати голови; ГП-примљени голови; ГДУ-просек датих голова по утакмици; ГПУ-просек примљених голова по утакмици; ИВ-реализација играча више; ИМ-одбрана са играчем мање)