Ана Глигић

Ана Глигић
Лични подаци
Датум рођења	(1934-08-06)6. август 1934.
Место рођења	Ћералије, Краљевина Југославија
Датум смрти	4. јануар 2025.(2025-01-04) (90 год.)
Место смрти	Београд, Република Србија

Ана Глигић (рођ. Филиповић, Ћералије, 6. август 1934 — Београд, 4. јануар 2025) била је српска и југословенска вирусолошкиња, специјалисткиња медицинске микробиологије и виша научна сарадница на Медицинском факултету Универзитета у Београду.

Њена каријера је укључивала и истраживања на једном од најсмртоноснијих вируса – вирусу марбург, који је 1967. прва на свету изоловала и описала.

Током епидемије успела је да изолује вирус вариоле вере. Њени научни радови на откривању мишје грознице постали су светски познати.

Када је Србију и свет погодила пандемија коронавируса, активирала се из пензије и стручним саветима упозоравала јавност на значај вакцинације и епидемиолошке заштите.

Током осамдесетих и деведесетих година 20. века, Глигић се усмерила на проучавање хеморагичних грозница.

Са научним радом наставила је и након пензионисања, активно учествујући у истраживањима.

Биографија

Рођена је 6. августа 1934. године у славонском селу Ћералије, код Подравске Слатине, у тадашњој Краљевини Југославији.

Током Другог светског рата остала је без великог броја чланова своје породице. Школовање је започела у Вировитици, где је 1953. завршила класичну гимназију, а 1959. је дипломирала биологију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду.

Годину дана по дипломирању запослила се као приправница за вирусологију на Институту за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”, а затим је прешла у новоосновани Институт за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак”.

Специјалистички испит из медицинске микробиологије положила је 1966, исте године када је постала и руководилац Југословенског националног лабораторија за велике богиње, вирусну хеморагичну грозницу и векторске заразне болести.

Својеврстан значај за стручни раст Југославије имала је и њена обука у иностранству, те је 1968. године отишла на специјализацију за дијагностику великих богиња у најпрестижније лабораторије Европе, укључујући Лондонски вирусни референтни лабораторијум и Институт за поређење тропске медицине у Минхену.

Поред великог значаја у области вирусологије великих богиња, она је одбранила дисертацију на тему имунологије великих богиња на Медицинском факултету у Београду, чиме је дала значајан допринос развоју овог подручја.

Ана Глигић била је једна од јунакиња борбе против последње европске епидемије великих богиња која је на зиму и пролеће 1972. године погодила СФРЈ, углавном територију Србије, а највише у делу Косова и Метохије, по повратку Ибрахима Хотија из околине Ђаковице са ходочашћа до Меке.

„Испред моје куће на Вождовцу је 15. марта увече, око осам увече, стигло возило Торлака. Позвали су ме да се хитно упутим на Институт како бисмо спровели анализе”, присећала се касније Глигић.

Узороци су са КиМ у Институт "Торлак" стигли до пет ујутру, а све анализе указивале су на оно на шта је Глигићева одмах посумњала – велике богиње су у Југославији.

„Почела је борба, а често смо аутомобилом, па чак и хеликоптером, одлазили у заражена подручја, где год би постојала сумња да постоји опасност од ширење епидемије”, говорила је Глигић.

У току епидемије оболело је 184 људи – 123 на КиМ и 32 у Београду, а преминуло је укупно њих 40, са стопом смртности изнад 21 одсто. Епидемија је званично објављена тек 25. марта и трајала је до 23. маја, а карантини су укидани постепено од 12. априла до 19. маја. Вирус је „убијен” на Институту Торлак, процедуром којом је руководила лично Глигић.