Пређи на садржај

Антропологија религије

С Википедије, слободне енциклопедије

Антропологија религије је проучавање религије у односу на друге друштвене институције и поређење верских уверења и пракси у различитим културама.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Почетком 12. века Абу Рајхан Бируни (973–1048) је написао детаљне упоредне студије о антропологији религија и култура широм Средоземља (укључујући и Блиски исток) и индијског потконтинента.[2] У тим студијама говори о народима, обичајима и религијама индијског потконтинента.

У 19. веку културном антропологијом доминира интересовање за културну еволуцију; већина антрополога претпостављала је једноставну разлику између „примитивне“ и „модерне“ религије и покушавала да објасни како је прва еволуирала у другу.[тражи се извор] У 20. веку већина антрополога је одбацила овај приступ. Данас антропологија религије одражава утицај теоретичара као што су Карл Маркс (1818-1883), Сигмунд Фројд (1856-1939), Емил Диркем (1858-1917) и Макс Вебер (1864-1920).[3] Антрополози религије се посебно баве тиме како верска уверења и праксе могу одражавати политичке или економске снаге; или социјалне функције верских уверења и пракси.[4][појаснити]

Године 1912. Емил Диркем је, надовезујући се на рад Фојербаха, сматрао религију „пројекцијом друштвених вредности друштва“, „средством давања симболичких изјава о друштву“, „симболичким језиком који говори о друштвеном поретку“; укратко, „религија је друштво које само себе обожава“.[5][6]

Антрополози су око 1940. претпоставили да је религија у потпуном континуитету са магијским мишљењем,[а][7][нејасно — разговор] и да је то културни производ.[б][8] Потпуни континуитет између магије и религије био је постулат модерне антропологије барем од раних 1930-их.[в][10] Перспектива модерне антропологије према религији је идеја пројекције, методолошки приступ који претпоставља да је сваку религију створила људска заједница која је практикује, да се „стваралачка активност приписана Богу пројектује од човека".[11] Године 1841, Лудвиг Фојербах је први применио ову идеју као основ за систематску критику религије.[12] Његов истакнути претходник у формулацији овог принципа пројекције био је Ђанбатиста Вико[13] (1668-1744), а прва његова формулација се појављује код старогрчког писца Ксенофана око 570 - око 475. п. н. е.) који је приметио да су „богови Етиопљана неизбежно црни са равним носевима, док су Трачански плавокоси са плавим очима“.[14]

Дефиниција религије

[уреди | уреди извор]

Један од главних проблема антропологије религије је сама дефиниција религије.[15] Једно време антрополози су веровали да су одређене верске праксе и веровања у одређеном тренутку њиховог развоја били више или мање универзални за све културе, попут веровања у духове, употребе магије као средства за контролу натприродног, прорицања као средства за откривање окултног знања и извођења ритуала као што су молитва и жртвовање као средстава утицаја на исход различитих догађаја путем натприродног, понекад попримајући облик шаманизма или обожавања предака.[тражи се извор] Према Клифорду Герцу, религија је

Данас религиозни антрополози расправљају и одбацују међукултурну ваљаност ових категорија (често их посматрајући као примере европског примитивизма ).[тражи се извор] Антрополози узимају у обзир различите критеријуме за дефинисање религије – попут веровања у натприродно или ослањања на ритуал – али мало њих тврди да су ти критеријуми универзални.[15]

Ентони Волас (Anthony F. C. Wallace) предлаже четири категорије религија, при чему свака наредна категорија обухвата претходну. Ово су, међутим, синтетичке категорије и не обухватају нужно све религије.[16]

  1. Индивидуалистичке: најосновније; најједноставније. Пример: потрага за визијом (енгл. vision quest).
  2. Шаманистичке: повремени практичар вере користи религију за лечење, спознају, најчешће у име муштерије. Племе Тиламук има четири категорије шамана. Примери шамана: спиритуалисти, исцелитељи вером, читачи из длана. Верски ауторитет стечен сопственим средствима.
  3. Заједничке: сложени скуп веровања и пракси; група људи распоређених у кланове по лози, старосној групи или неким верским друштвима; људи преузимају улоге засноване на знању и обожавању предака.
  4. Црквене: доминантне у пољопривредним друштвима и државама; централно су организоване и хијерархијске по структури, паралелне са организацијом држава. Типично одбацују конкурентске индивидуалистичке и шаманистичке култове.

Специфичне верске праксе и веровања

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ In 1944, Ernst Cassirer wrote:

    It seems to be one of the postulates of modern anthropology that there is complete continuity between magic and religion. [note 35: See, for instance, RR Marett, Faith, Hope, and Charity in Primitive Religion, the Gifford Lectures (Macmillan, 1932), Lecture II, pp. 21 ff.]... We have no empirical evidence at all that there ever was an age of magic that has been followed and superseded by an age of religion.[7]
  2. ^ T. M. Manickam wrote:

    Religious anthropology suggests that every religion is a product of the cultural evolution, more or less coherent, of one race or people; and this cultural product is further enriched by its interaction and cross-fertilization with other peoples and their cultures, in whose vicinity the former originated and evolved.[8]
  3. ^ R. R. Marett wrote:

    In conclusion, a word must be said on a rather trite subject. Many leading anthropologists, including the author of The Golden Bough, would wholly or in the main refuse the title of religion to these almost inarticulate ceremonies of very humble folk. I am afraid, however, that I cannot follow them. Nay, I would not leave out a whole continent from a survey of the religions of mankind in order to humour the most distinguished of my friends. Now clearly if these observances are not to be regarded as religious, like a wedding in church, so neither can they be classed as civil, like its drab equivalent at a registry office. They are mysteries, and are therefore at least generically akin to religion. Moreover, they are held in the highest public esteem as of infinite worth whether in themselves or for their effects. To label them, then, with the opprobrious name of magic as if they were on a par with the mummeries that enable certain knaves to batten on the nerves of fools is quite unscientific; for it mixes up two things which the student of human culture must keep rigidly apart, namely, a normal development of the social life and one of its morbid by-products. Hence for me they belong to religion, but of course to rudimentary religion—to an early phase of the same world-wide institution that we know by that name among ourselves. I am bound to postulate the strictest continuity between these stages of what I have here undertaken to interpret as a natural growth.[9]

Референце

[уреди | уреди извор]

Цитати

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Adams 2017; Eller 2007, стр. 2.
  2. ^ Walbridge 1998.
  3. ^ Eller 2007, стр. 22; Weber 2002.
  4. ^ Eller 2007, стр. 4.
  5. ^ Nelson 1990.
  6. ^ Durkheim, pp. 266 in the 1963 edition
  7. ^ а б Cassirer 2006, стр. 122–123.
  8. ^ а б Manickam 1977, стр. 6.
  9. ^ Marett 1932.
  10. ^ Cassirer 2006, стр. 122–123; Marett 1932.
  11. ^ Guthrie 2000, стр. 225–226; Harvey 1996, стр. 67; Pandian 1997.
  12. ^ Feuerbach 1841; Harvey 1995, стр. 4; Mackey 2000; Nelson 1990.
  13. ^ Cotrupi 2000, стр. 21; Harvey 1995, стр. 4.
  14. ^ Harvey 1995, стр. 4.
  15. ^ а б Eller 2007, стр. 7.
  16. ^ Rathman, Jessica. „Anthony Francis Clarke Wallace”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2003. г. Приступљено 22. 11. 2017. 

Извори

[уреди | уреди извор]

 

Adams, Charles Joseph (2017). „Classification of Religions”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 29. 10. 2020. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
Bowie, Fiona (1999). The Anthropology of Religion: An Introduction. Oxford: Blackwell. 
Cassirer, Ernst (2006) [1944]. Lukay, Maureen, ур. An Essay On Man: An Introduction to a Philosophy of Human Culture. Hamburg: Meiner. ISBN 978-3-7873-1423-2. 
Cotrupi, Caterina Nella (2000). Northrop Frye and the Poetics of ProcessНеопходна слободна регистрација. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-8141-4. 
Durkheim, Émile (1912). The Elementary Forms of the Religious Life. 
Eller, J. D. (2007). Introducing Anthropology of Religion. New York: Routledge. ISBN 978-0-203-94624-4. 
Feuerbach, Ludwig (1841). The Essence of Christianity. 
Geertz, Clifford (1966). „Religion as a Cultural System”. Ур.: Banton, Michael. Anthropological Approaches to the Study of Religion. London: Tavistock (објављено 2006). стр. 1–46. ISBN 978-0-415-33021-3. 
Glazier, Stephen (1999). Anthropology of Religion: A Handbook. Westport, CT: Praeger. 
Guthrie, Stewart Elliott (2000). „Projection”. Ур.: Braun, Willi; McCutcheon, Russell T. Guide to the Study of Religion. London: Cassell. ISBN 978-0-304-70176-6. 
Harvey, Van A. (1995). Feuerbach and the Interpretation of Religion. Cambridge, England: Cambridge University Press (објављено 1997). ISBN 978-0-521-58630-6. 
 ———  (1996). „Projection: A Metaphor in Search of a Theory?”. Ур.: Philips, D. Z. Can Religion Be Explained Away?. Claremont Studies in the Philosophy of Religion. London: Palgrave Macmillan. стр. 66—82. ISBN 978-1-349-24860-5. doi:10.1007/978-1-349-24858-2_4. 
Mackey, James Patrick (2000). The Critique of Theological Reason. Cambridge University Press. 
Manickam, T. M. (1977). Dharma According to Manu and Moses. Bangalore: Dharmaram Publications. 
Marett, Robert Ranulph (1932). Faith, Hope and, Charity in Primitive Religion. New York: Macmillan Company. Приступљено 21. 11. 2017. 
Nelson, John K. (1990). A Field Statement on the Anthropology of Religion. Berkeley, California: University of California, Berkeley. Архивирано из оригинала 2. 3. 2007. г. Приступљено 21. 11. 2017. 
Pandian, Jacob (1997). „The Sacred Integration of the Cultural Self: An Anthropological Approach to the Study of Religion”. Ур.: Glazier, Stephen D. Anthropology of Religion: A Handbook. Westport, Connecticut: Praeger. 
Walbridge, John (1998). „Explaining Away the Greek Gods in Islam”. Journal of the History of Ideas. 59 (3): 389—403. ISSN 1086-3222. doi:10.1353/jhi.1998.0030. 
Weber, Max (2002). Baehr, Peter R.; Wells, Gordon C., ур. The Protestant Ethic and the "Spirit" of Capitalism and Other Writings. Превод: Baehr, Peter R.; Wells, Gordon C. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-043921-2. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антропологија_религије&oldid=27677330”