Александар Николић

За друге употребе, погледајте Александар Николић (вишезначна одредница).

Александар Николић
Александар Николић
Лични подаци
Пуно име	Александар Николић
Надимак	Аца, Професор
Датум рођења	(1924-10-28)28. октобар 1924.
Место рођења	Сарајево, Краљевина СХС
Датум смрти	12. март 2000.(2000-03-12) (75 год.)
Место смрти	Београд, СР Југославија
Висина	1,73
Информације о каријери
Проф. каријера	1945—1951
Позиција	крило
Јуниорска каријера
1942—1943	КК Обилић
Сениорска каријера
Године	Клуб
1945 1945 1945—1946 1946—1949 1949—1950 1950—1951	Црвена звезда Југословенска армија Партизан Црвена звезда Железничар БСК Београд
Репрезентативна каријера
ФНР Југославија 10 (37)
Тренерска каријера
1951—1965 1959—1961 1961—1963 1964—1967 1969—1973 1973—1974 1974—1976 1976—1978 1978—1980 1980—1982 1982—1983 1983—1984 1984—1985	Југославија Партизан ОКК Београд Петрарка Падова Игнис Варезе Црвена звезда Алко Фортитудо Југославија Борац Чачак Виртус Синодин Карера Венеција Скаволини Пезаро Удине
Награде
Кошаркашка Кућа славних (1998) Кућа славних ФИБА (2007) 50 особа које су највише допринеле Евролиги (2008)

Александар Николић (Сарајево, 28. октобар 1924 — Београд, 12. март 2000) био је југословенски и српски кошаркаш и тренер. Због заслуга за развој кошарке у бившој Југославији, Николић се често назива „Отац југословенске кошарке“. Њему у част хала на Богословији у Београду носи његово име.

Биографија

Александар Николић је рођен 28. октобра 1924. године. Потиче из богате породице Ђорђа Николића, који је у време Александровог рођења имао 62 године. Николић је стицајем околности рођен у Сарајеву, али се преселио у Београд док је још био дете. Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић“ је завршио 1943, а затим је студирао право и медицину на Београдском универзитету. Дипломирао је 1946. године. Од 1944. до 1945. је служио у НОВЈ. Био је професор на Факултету за физичко васпитање Универзитета у Београду, због чега је остао упамћен по надимку „Професор“.

Играчка каријера

Иако је током рата играо кошарку у Београду, по ослобођењу је био део новоформираног клуба Црвена звезда, заједно са Небојшом Поповићем, Рашом Шапером и Бором Станковићем. Након тога, с обзиром да је био војни обвезник, наступао је за селекцију Југословенске армије (ЈА), са којом је освојио Првенство Југославије 1945. године. После тога, играчку каријеру Николић наставља у Партизану (1945—1946), али се после само годину дана враћа у Црвену звезду (1947—1949). Са Црвеном звездом је три пута освајао Првенство Југославије (1947, 1948. и 1949). Касније је играо и у Железничару из Чачка (1949—1950) и БСК Београду (1950—1951). Одиграо је 10 утакмица за репрезентацију Југославије.

Тренерска каријера

Након завршетка играчке каријере, Николић је 1951. постао селектор репрезентације Југославије и на том месту је остао до 1965. године. Под Николићевим вођством, Југославија је освојила злато на Медитеранским играма 1959. године, сребрне медаље на Европским првенствима 1961. и 1965, као и бронзу 1963. На Светском првенству 1963. освојено је сребро. Такође је био први тренер клубова ОКК Београд, Партизана и италијанске Петрарке из Падове. 1966. је изабран за најбољег европског тренера, што му је поново пошло за руком 1979. године.

Године 1969. Николић је постао тренер Игниса из Варезеа. У периоду од 4 године (1969—1973), Игнис је освојио три национална првенства, три европске титуле, три италијанска купа и два Интерконтинентална купа (светска првенства за клубове). Тим Варезеа из 1970. и 1973. је победио у сва четири такмичења у којима је играо, што пре ником није успело. Тим Игниса из сезоне 1972/73. је често проглашаван најбољим тимом у историји италијанске и европске кошарке. Након тога враћа се у домаћу кошарку као први тренер Црвене звезде. Са Звездом успева да освоји ФИБА Куп победника купова, што је до данас највећи успех у историји клуба.

Након 11 година одсуства из репрезентације Југославије, Николић се вратио 1976. и предводио репрезентацију на Европском првенству 1977. и Светском првенству 1978. На оба првенства је освојено злато.

У лето 1991. године, на позив Драгана Кићановића, вратио се у Партизан и преузео улогу саветника новог тренера клуба из Хумске, Жељка Обрадовића, који је тада тек почињао своју тренерску каријеру. Као плод те сарадње у сезони 1991/92. Партизан је освојио триплу круну, првенство и куп Југославије, али и најважнији трофеј који је неки клуб из Србије освојио — Евролигу, историјским тријумфом на финалном турниру у Истанбулу.

Као тренер, Николић је имао однос победа и пораза 357:200 на клупском нивоу и 101:39 на репрезентативном нивоу. У Кошаркашку Кућу славних Николић је уврштен 1998. године. Николић је такође био тренер двојици будућих чланова Куће славних: Бориславу Станковићу и Крешимиру Ћосићу.

Приватни живот и смрт

Александар Николић је умро 12. марта 2000. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен и имао две ћерке. Године 2007. Божидар Маљковић је покренуо иницијативу да се хали Пионир промени име у Дворана Александра Николића.

Признања

ФИБА му је 1995. доделила Орден части. У Алкобендасу предграђу Мадрида, Шпанија, 1. марта 2007. године, отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке федерације. У првој групи чланова куће, заједно са још 5 кошаркашких тренера који су задужили светски кошаркашки спорт, налази се и име Александра Николића.

У Дворани која је именована по Николићу, октобра 2024. отркивена је његова биста.

Спољашње везе

• Биографија Александра Николића на сајту Куће славних