Берингово море
| Берингово море | |
|---|---|
 Карта која приказује локацију Беринговог мора са зонама географске ширине и дужине Универзалног tрансверзалнog Меркаторовог координатног система | |
| Координате | 58° С; 178° З / 58° С; 178° З 58° С; 178° З / 58° С; 178° З |
| Земље басена | Русија и Сједињене Државе |
| Површина | 2.000.000 km2 (770.000 sq mi) km2 |
  Берингово море | |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
Берингово море[1][2][3] је море на северном крају Тихог океана и формира, заједно са Беринговим мореузом, границу између две највеће копнене масе на Земљи: Евроазије и Америке.[4][5] Име је добило по истраживачу Витусу Берингу, данском навигатору у руској служби, који је 1728. године био први Европљанин који га је систематски истраживао, пловећи од Тихог океана на север ка Арктичком океану.[6]
Берингово море је одвојено од Аљаског залива полуострвом Аљаска. Оно покрива преко 2.000.000 km2 (770.000 sq mi) и граничи се на истоку и североистоку са Аљаском, на западу са руским Далеким истоком и полуострвом Камчатка, на југу са полуострвом Аљаска и Алеутским острвима и на крајњи северу Беринговим мореузом, који повезује Берингово море са Чукотским морем Северног леденог океана.[7] Бристолски залив је део Беринговог мора између полуострва Аљаска и рта Невенхам на копну југозападне Аљаске.
Екосистем Беринговог мора обухвата ресурсе под јурисдикцијом Сједињених Држава и Русије, као и међународне воде усред мора (познате као „Рупа крофне“[8]). Интеракција између струја, морског леда и времена чини снажан и продуктиван екосистем.
Дана 18. децембра 2018. велики метеор је експлодирао изнад Беринговог мора. Метеор је експлодирао на висини од 25,6 км ослобађајући 49 килотона енергије.[9][10]
Историја
[уреди | уреди извор]Већина научника сматра да је током најскоријег леденог доба ниво мора био довољно низак да омогући људима да мигрирају на исток пешке из Азије у Северну Америку преко данашњег Беринговог мореуза. Друге животиње, укључујући мегафауну, мигрирале су у оба смера. Ово се обично назива „Берингов копнени мост“ и већина, иако не сви научници, прихватају да је то прва тачка уласка људи у Америку.
У Беринговом мору постоји мали део плоче Кула. Плоча Кула је древна тектонска плоча која је некада субдуковала под Аљаску.[11]
Дана 18. децембра 2018, велики метеор је експлодирао изнад Беринговог мора. Метеор је експлодирао на висини од 25,6 km ослобађајући 49 килотона енергије.[9][10]
Географски положај
[уреди | уреди извор]Ово море се налази између западне обале Аљаске (САД) и источне обале Сибира (Русија). На северу је Беринговим мореузом спојено са Арктичким океаном. Јужну границу са Тихим океаном представља низ алеутских острва (САД) који се на западу надовезују на Командирска острва (Русија). Командирска острва су самостална група острва јер су од Алеута одвојени дубоким јарком. На западу Берингово море завршава на обалама северног дела полуострва Камчатке.
Промене
[уреди | уреди извор]Због промена које се дешавају на Арктику, будућа еволуција климе и екосистема Беринговог мора је неизвесна.[12] Између 1979. и 2012. године, регион је доживео мали пораст обима морског леда, за разлику од значајног губитка летњег морског леда у Арктичком океану на северу.[13]
Екосистем
[уреди | уреди извор]Континентални праг Беринговог мора је доминантан покретач примарне продуктивности у Беринговом мору.[14] Ова зона, где се плићи епиконтинентални појас спушта у басен Северних Алеута, такође је позната као „Зелени појас“. Подизање хранљивих материја из хладних вода Алеутског басена које теку уз падину и мешање са плитким водама прага обезбеђују сталну производњу фитопланктона.
Други покретач продуктивности у Беринговом мору је сезонски морски лед који, делимично, покреће пролећно цветање фитопланктона. Сезонско отапање морског леда узрокује прилив воде нижег салинитета у средња и друга подручја плага, изазивајући стратификацију и хидрографске ефекте који утичу на продуктивност.[15] Поред хидрографског и продуктивног утицаја топљења морског леда, сам лед такође обезбеђује причврсни супстрат за раст алги, као и интерстицијских ледених алги.
Неки докази сугеришу да су се велике промене у екосистему Беринговог мора већ догодиле. Услови топле воде у лето 1997. довели су до масовног цветања нискоенергетског коколитофоридног фитопланктона (Stockwell et al. 2001). Дугачак запис изотопа угљеника, који одражава трендове примарне производње у Беринговом мору, постоји на основу историјских узорака уси грлендских китова.[16] Трендови у односима изотопа угљеника у узорцима уси китова сугеришу да се у последњих 50 година догодио пад просечне сезонске примарне продуктивности за 30–40%.[16] Импликација је да је носиви капацитет Беринговог мора сада много мањи него што је био у прошлости.
Биодиверзитет
[уреди | уреди извор]Море подржава многе врсте китова, укључујући белугу, грбавог кита, гренландског кита, сивог кита и плавог кита, рањиву уљешуру и угроженог кита перајара, сеј кита и најређег на свету, северног пацифичког кита. Остали морски сисари су морж, Штелеров морски лав, северна фока, орка и поларни медвед.[17][18]
Берингово море је веома важно за морске птице света. Преко 30 врста морских птица и око 20 милиона јединки гнезде се у региону Беринговог мора.[19] У врсте морских птица спадају чупави пафини, угрожени краткорепи албатрос, наочараста гага и црвеноноги китиваке.[20][21] Многе од ових врста су јединствене за ову област, која пружа високо продуктивно станиште за исхрану, посебно дуж ивице прага и у другим регионима који су богати хранљивим материјама, као што су кањони Прибилоф, Жемчаг и Первенец. Берингово море је такође дом за колоније крестасте њорке, са више од милион јединки.
Две врсте из Беринговог мора, Стелерова морска крава (Hydrodamalis gigas) и наочарасти корморан (Phalacrocorax perspicillatus), изумрле су због прекомерне експлоатације од стране човека. Поред тога, мала подврста канадске гуске, бериншке канадске гуске (Branta canadensis asiatica) је изумрла због прекомерног лова и уношења пацова на њихова острва за размножавање.
Берингово море подржава многе врсте риба, од којих неке подржавају велики и вредан комерцијални риболов. Комерцијалне врсте рибе укључују пацифички бакалар, неколико врста пљоснатих риба, самур, пацифички лосос и пацифичку харингу. Шкољке укључују црвену краљевску и снежну крабу.[22]
Види још
[уреди | уреди извор]- Берингија — назив за суво земљиште које је обухватало североисточну трећину данашњег Беринговог мора током последњег леденог доба.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Jones, Daniel (2011). Roach, Peter; Setter, Jane; Esling, John, ур. Cambridge English Pronouncing Dictionary (18. изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15255-6.
- ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3. изд.). Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0.
- ^ „Bering”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 19. 9. 2020.
- ^ Fasham, M. J. R. (2003). Ocean biogeochemistry: the role of the ocean carbon cycle in global change. Springer. стр. 79. ISBN 978-3-540-42398-0.
- ^ McColl 2005, стр. 697
- ^ „Vitus Bering”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 2018-12-21.
- ^ „Area of Bering sea”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 2018-12-21.
- ^ „North Pacific Overfishing (DONUT)”. Trade Environment Database. American University. Архивирано из оригинала 9. 4. 2011. г. Приступљено 13. 8. 2011.
- ^ а б „Fireballs”. cneos.jpl.nasa.gov. Приступљено 10. 9. 2022.
- ^ а б Rincon, Paul (18. 3. 2019). „US detects huge meteor explosion”. BBC News.
- ^ Steinberger, Bernhard, and Carmen Gaina Geology 35 (5) 407-410, 2007 Plate-tectonic reconstructions predict part of the Hawaiian hotspot tract to be preserved in the Bering Sea
- ^ Providing information on the present state of Arctic ecosystems and climate in historical context. arctic.noaa.gov
- ^ DeMarban, Alex (19. 2. 2014). „In a warming world, Alaska's icy Bering Sea bucks the trend”. Alaska Dispatch. Приступљено 26. 9. 2014.
- ^ Springer, A. M.; McRoy, C. P.; Flint, M. V. (1996). „The Bering Sea Green Belt: Shelf-edge processes and ecosystem production”. Fisheries Oceanography. 5 (3–4): 205. doi:10.1111/j.1365-2419.1996.tb00118.x.
- ^ Schumacher, J. D.; Kinder, T. H.; Pashinski, D. J.; Charnell, R. L. (1979). „A Structural Front over the Continental Shelf of the Eastern Bering Sea”. Journal of Physical Oceanography. 9 (1): 79. Bibcode:1979JPO.....9...79S. doi:10.1175/1520-0485(1979)009<0079:ASFOTC>2.0.CO;2
.
- ^ а б Schell, D. M. (2000). „Declining carrying capacity in the Bering Sea: Isotopic evidence from whale baleen”. Limnology and Oceanography. 45 (2): 459—462. Bibcode:2000LimOc..45..459S. doi:10.4319/lo.2000.45.2.0459 .
- ^ Citta, John J.; Burns, John J.; Quakenbush, Lori T.; Vanek, Vicki; George, John C.; Small, Robert J.; Heide-Jørgensen, Mads Peter; Brower, Harry (12. 6. 2013). „Potential for bowhead whale entanglement in cod and crab pot gear in the Bering Sea”. Marine Mammal Science (на језику: енглески). 30 (2): 445—459. doi:10.1111/mms.12047.
- ^ „Humpback Whales in Alaska”. www.whale-watching-alaska.com. Приступљено 24. 4. 2018.
- ^ „Eco region based conservation in the Bering sea” (PDF). Protected areas. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-02-11. г.
- ^ „Hundreds of Tufted Puffin Deaths Suggest Dangers of Warming Seas”. Audubon (на језику: енглески). 23. 11. 2016. Приступљено 24. 4. 2018.
- ^ „Red-legged Kittiwake”. Audubon (на језику: енглески). 13. 11. 2014. Приступљено 24. 4. 2018.
- ^ „Bering Sea & Aleutian Islands”. Alaska Department of Fish and Game. Приступљено 4. 4. 2020.
Литература
[уреди | уреди извор]- McColl, R.W. (2005). Encyclopedia of World Geography. Infobase Publishing. стр. 697. ISBN 978-0-8160-5786-3. Приступљено 26. 11. 2010.
- Fasham, M. J. R. (2003). Ocean biogeochemistry: the role of the ocean carbon cycle in global change. Springer. стр. 79. ISBN 978-3-540-42398-0.
- Demuth, Bathsheba (2020). Floating Coast: An Environmental History of the Bering Strait. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-63516-4. OCLC 1091237096.
- Fagundes, Nelson J.R.; Kanitz, Ricardo; Eckert, Roberta; Valls, Ana C.S.; Bogo, Mauricio R.; Salzano, Francisco M.; Smith, David Glenn; Silva Jr., Wilson A.; et al. (3. 3. 2008). „Mitochondrial Population Genomics Supports a Single Pre-Clovis Origin with a Coastal Route for the Peopling of the Americas”. American Journal of Human Genetics. 82 (3): 583—92. PMC 2427228 . PMID 18313026. doi:10.1016/j.ajhg.2007.11.013.
- Hoffecker, John F.; Elias, Scott A. (2007). Human ecology of Beringia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13060-8. Приступљено 2016-04-10.
- Hoffecker, JF; Elias, SA; O'Rourke, DH (2014). „Anthropology. Out of Beringia?”. Science. 343 (6174): 979—80. Bibcode:2014Sci...343..979H. PMID 24578571. S2CID 19479091. doi:10.1126/science.1250768.
- Hey, Jody (2005). „On the Number of New World Founders: A Population Genetic Portrait of the Peopling of the Americas”. PLOS Biology. 3 (6): e193. PMC 1131883 . PMID 15898833. doi:10.1371/journal.pbio.0030193 .
- Pielou, E. C. (1992). After the Ice Age: The Return of Life to Glaciated North America. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-66812-3.
- Pringle, Heather (2014). „Welcome to Beringia”. Science. 343 (6174): 961—63. Bibcode:2014Sci...343..961P. PMID 24578560. doi:10.1126/science.343.6174.961.
- British Columbia: From the Earliest Times to the Present, Vol .2, Chapter XXVII "The Sealing Industry and the Behring Sea Arbitration", E.O.S. Scholefield and F.W. Howay, S.J. Clarke Publ. Co, Vancouver, 1914.
- History of British Columbia from its earliest discovery to the present time, Chapter XX "Fur Sealing and the Alaska Boundary"[мртва веза], Alexander Begg, William Briggs, Toronto, 1894.
Clark, George A. (март 1899). „The Scientific Expert and the Bering Sea Controversy”. Popular Science Monthly. 54.- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Crackanthorpe, Montague Hughes (1911). „Bering Sea Arbitration”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 776—777.
- Kroll, C. Douglas (2002). Commodore Ellsworth P. Bertholf: First Commandant of the Coast Guard. Naval Institute Press, Annapolis, Maryland. ISBN 978-1-55750-474-6.
- Strobridge, Truman R. and Dennis L. Noble (1999). Alaska and the U.S. Revenue Cutter Service 1867–1915. Naval Institute Press, Annapolis, Maryland. ISBN 978-1-55750-845-4.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Bering Sea Climate and Ecosystem from NOAA
- North Pacific Ocean theme page from NOAA
- Groundfish fisheries and harvest, 2005 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. фебруар 2012) from Alaska Department of Fish and Game
- Video of research on Bering Sea
- Nautical Chart of the Bering Sea (Southern Part) Архивирано на сајту Wayback Machine (12. март 2016)
