Владислава Гордић Петковић
Владислава Гордић Петковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 27. август 1967. |
| Место рођења | Сремска Митровица, СР Србија, СФР Југославија |
| Занимање | Универзитетска професорка, књижевна критичарка и теоретичарка |
| Супруг | Радослав Петковић |
| Награде | Награда „Лаза Костић“
Награда Друштва књижевника Војводине Награда „Исток – Запад“. Плакета „Капетан Миша Анастасијевић“ Признање „Bring the Noize“ |
Владислава Гордић Петковић (Сремска Митровица, 27. август 1967) српска је универзитетска професорка, књижевна критичарка, теоретичарка и преводитељка. Она је је редовна професорка на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Области њеног научног истраживања су савремена енглеска и америчка књижевност, студије рода, Шекспирово стваралаштво и дигиталне технологије у књижевности и образовању. Бави се историјом и теоријом књижевности, компаративним изучавањем српске и страних књижевности, пише књижевну критику и преводи са енглеског језика. [1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Након завршене Карловачке гимназије уписује се на студијску групу за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, где је дипломирала 1990. године. Магистрирала је 1994. године на Филолошком факултету у Београду са темом „Приповедни поступци у прози Рејмонда Карвера“, а докторирала је 1998. на Филозофском факултету у Новом Саду тезом „Прича и приповедач у краткој прози Ернеста Хемингвеја“. Од 1992. године запослена је на Одсеку за англистику Филозофског факултета у Новом Саду, где је бирана у сва звања на предметима из енглеске и америчке књижевности. У звање редовног професора изабрана је 2008. године. Била је координаторка Центра за родне студије Универзитета у Новом Саду од 2017. до 2021. године.
Била је члан редакције књижевних часописа „Shakespeare and Company“, „Поља“, „Транскаталог“ и „Мостови“, као и главна и одговорна уредница филолошке свеске Годишњака Филозофског факултета у Новом Саду (2012-2015) [2], главна уредница часописа „Култура“ (2017-2021),[3] и члан саветодавног одбора часописа „The European Journal of English Studies“ (2011-2019).[4]
Дала је интервју за портал SeeCult [5] и за Културни центар Свилара у Новом Саду у оквиру пројекта Разговори с књижевницима.[6]
Библиографија
[уреди | уреди извор]Поред две стотине научних радова, од којих се може издвојити Нова хипертекстуалност у књижевности: читање, вредновање, образовање [7], и саопштења на научним скуповима, објавила је монографије Синтакса тишине: поетика Рејмонда Карвера (1995) и Хемингвеј: поетика кратке приче (2000), збирке научних студија Кореспонденција: токови и ликови постмодерне прозе (2000), На женском континенту [8] (2007) и Мистика и механика (2010). Књижевне критике и есеји сабрани су у књигама Виртуелна књижевност (2004), Виртуелна књижевност 2 (2007), Књижевност и свакодневица (2007) и Форматирање (2009). Књижевност с прага века: огледи (и) из англофоне књижевности објавила је у коауторству с Иваном Ђурић Пауновић (2019). У оквиру зборника радова Филолошког факултета Да баштинимо вечност свеколику (2019), објавила је рад Све лекције Стакленог звона. [9] Приредила је за штампу драме Вилијама Шекспира Кориолан, Хамлет и Магбет, Буку и бес Вилијама Фокнера и сачинила критичко издање књижевног дела Антонија Исаковића за антологијску едицију Десет векова српске књижевности.
Приредила је антологију Новосадска женска проза: од исповести до путописа [10] (2020) и антологију регионалне женске књижевности Региона (2022). Уредница је три зборника са пројекта Жанровска укрштања и више тематских блокова у домаћим и страним научним часописима у којима се велики број текстова бави књижевним стваралаштвом жена у компаративном контексту.
Бави се и писањем књижевних препорука и рецензија за интернет портал Нова.рс и новине Нова.[11]
Награде
[уреди | уреди извор]За преводе књига Ентонија Берџеса и Ернеста Хемингвеја награђена је наградом „Лаза Костић“ Новосадског салона књиге и наградом Друштва књижевника Војводине за превод године. За рукопис књиге Књижевност и свакодневица добила је награду „Исток – Запад“. Добитница је плакете „Капетан Миша Анастасијевић“ за пројекте преводилаштва, књижевности и културе. Признање „Bring the Noize“ за допринос женској књижевности и регионалном повезивању БеФем јој је доделио за антологију Региона[12].
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Владислава Гордић Петковић | ФФ”. www.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2023-04-03.
- ^ „Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду”. godisnjak.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2023-04-03.
- ^ „Kultura – časopis koji pomera granice – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka”. Приступљено 2023-04-03.[мртва веза]
- ^ „EJES – The European Journal of English Studies” (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-03.
- ^ „Vladislava Gordić Petković: Živimo najbolju Kafkinu prozu”. www.seecult.org/. 10. 11. 2021. Приступљено 30. 04. 2023.
- ^ Novi Sad: književni ili sasvim običan grad / Gošća: Vladislava Gordić Petković (на језику: српски), Приступљено 2023-04-30
- ^ Gordić-Petković, Vladislava (2012). „New hypertextuality in literature: Reading, evaluation, education”. Kultura (135): 102—113. ISSN 0023-5164. doi:10.5937/kultura1235102G.
- ^ „U "rezervnoj domovini" - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2008-03-29. Приступљено 2023-04-30.
- ^ „doiFil / Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu”. doi.fil.bg.ac.rs. Приступљено 2023-04-30.
- ^ „Od ispovesti do putopisa i nazad: Novosadska ženska proza”. Еден Букс (на језику: српски). 2020-12-21. Приступљено 2023-04-03.
- ^ „Vladislava Gordić Petković Arhive”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2023-04-30.
- ^ „Regiona : antologija regionalne ženske književnosti”. Beopolis (на језику: српски). Приступљено 2023-04-03.
Литература
[уреди | уреди извор]- Региона: антологија женске регионалне књижевности, приредила Владислава Гордић Петковић, Нови Сад: Савез феминистичких организација "(Ре)конекција", стране 169-170.
- "Биографије ауторки" у зборнику: Интеркултуралност и родна равноправност у образовању 2022, Нови Сад: Педагошки завод Војводине, 2022, страна 159.
