Радослав Петковић
| Радослав Петковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Надимак | Вава |
| Датум рођења | 21. јул 1953. |
| Место рођења | Београд, ФНР Југославија |
| Датум смрти | 27. октобар 2024. (71 год.) |
| Место смрти | Нови Сад, Србија |
| Занимање | |
Радослав Петковић (Београд, 21. јул 1953 — Нови Сад, 27. октобар 2024) био је српски књижевник.[1][2][3][4] Аутор је пет романа, две књиге прича и седам књига есеја. Превођен је на француски, немачки, грчки, мађарски, италијански, руски и словачки језик.[5]
Биографија
[уреди | уреди извор]Мајка му је била професорка француског језика, отац инжењер. У Београду је завршио гимназију, а 1982. дипломирао је на групи за југословенску и општу књижевност на Универзитету у Београду.
Од 1983. до 1987. био је главни уредник часописа Књижевна критика. Од 1988. до 1994. године радио је као секретар Задужбине Иве Андрића. У периоду од 1994. до 2001. године деловао је у статусу слободног уметника. Од 2001. до 2004. године био је генерални директор Завода за уџбенике и наставна средства у Београду. Од фебруара 2009. па до одласка у пензију 2018. у Покрајинском секретаријату за културу АП Војводине био је заменик секретара и помоћник.[6]
Бавио се превођењем са енглеског: преводио је прозу Толкина, Честертона, Роберта Луиса Стивенсона и Данијела Дефоа. Током деведесетих био је колумниста „НИН”-а, дневног листа „Демократија”, као и стални сарадник „Времена” и „Европљанина”. Више од десет година био је редовни колумниста најтиражнијег српског дневног листа „Блиц”. Од 1993. био је аутор Времена књиге, од 1996. Стубова културе, а од 2014. Лагуне.
Живео је у Београду до 2000, када се преселио у Панчево. Од 2006. живео је у Новом Саду, са супругом Владиславом Гордић Петковић.
Преминуо је у Новом Саду 27. октобра 2024. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[7]
Награде
[уреди | уреди извор]- Награда „Милош Црњански”, за роман Пут у Двиград, 1981.[8]
- Андрићева награда, за књигу приповедака Извештај о куги, 1989.
- Борбина награда, за роман Судбина и коментари, 1993.
- Награда „Меша Селимовић”, за роман Судбина и коментари, 1994.
- НИН-ова награда, за роман Судбина и коментари, 1994.
- Награда књижевног клуба „Jazzbina”, за роман Судбина и коментари, 1994.
- Награда „Златни сунцокрет”, за књигу приповедака Човек који је живео у сновима, 1999.[8]
- Награда „Борисав Станковић”, за роман Савршено сећање на смрт, 2009.[9]
- Награда „Душан Васиљев”, за књигу есеја Колумбово јаје, 2018.[10]
- Награда „Стефан Митров Љубиша”, 2021.[11]
- Награда „Вељкова голубица”, 2022.[12]
Дела
[уреди | уреди извор]Романи
[уреди | уреди извор]- Пут у Двиград (1979)
- Записи из године јагода (1983)
- Сенке на зиду (1985)[13]
- Судбина и коментари (1993)[14][15]
- Савршено сећање на смрт (2008)[16]
Књиге прича
[уреди | уреди извор]- Извештај о куги (1989)[17]
- Човек који је живео у сновима (1998)
Књиге есеја
[уреди | уреди извор]- Оглед о мачки (1995)
- O Микеланђелу говорећи (2006)
- Византијски интернет (2007)
- Употреба вилењака (2008)
- Догађај године (2010)
- Средњовековни путовођа (2011, у коауторству са Радивојем Радићем)
- Колумбово јаје (2017)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Петковић, Радослав. „Радослав Петковић”. Заузми позу - читај прозу. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Радослав Петковић, почео штрајк глађу”. Вечерње новости. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Савремена српска проза; зборник; број 23” (PDF). trstenicani.com. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2020. г. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Византија у српској постмодернистичкој прози”. nardus.mpn.gov.rs. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ „Radoslav Petković: Destiny, Annotated”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ „ДОБИТНИК „ВЕЉКОВE ГОЛУБИЦE“ РАДОСЛАВ ПЕТКОВИЋ”. Библиотека „Карло Бијелицки”. 24. 10. 2022. Приступљено 3. 2. 2023.
- ^ Судар, Сузана (28. 10. 2024). „Преминуо књижевник Радослав Вава Петковић”. Нова. Архивирано из оригинала 29. 10. 2024. г.
- ^ а б Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň Vojvodiny Rádio-televízia. „Petković: Nagrade su dobra promocija knjige”. Rádio-televízia Vojvodiny (на језику: словачки). Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Podsećanje na dosadašnje dobitnike Borine nagrade”. VRANJENEWS (на језику: српски). 2021-04-06. Приступљено 2024-01-28.
- ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Radoslavu Petkoviću nagrada "Dušan Vasiljev"”. JMU Radio-televizija Vojvodine (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28.
- ^ Kovačević, Miona (2021-06-15). „Nagrada "Stefan Mitrov Ljubiša“ Radoslavu Petkoviću”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Pisac Radoslav Petković dobitnik nagrade „Veljkova golubica“ za 2022. godinu”. Лагуна. 25. 10. 2022. Приступљено 3. 2. 2023.
- ^ „Senke na zidu - Radoslav Petković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28.
- ^ Жерајић, Јелена. „"Судбина и коментари" Радослава Петковића”. casopiskult.com. Архивирано из оригинала 16. 10. 2019. г. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Меденица, Иван. „"Чежња за изгубљеним временом"”. vreme.com. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ „„Savršeno sećanje na smrt“ u prodaji od 5. aprila | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima - Radoslav Petković | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
- Рођени 1953.
- Умрли 2024.
- Књижевници из Београда
- Српски књижевници
- Добитници НИН-ове награде
- Добитници Андрићеве награде
- Добитници награде Борисав Станковић
- Добитници награде Меша Селимовић
- Добитници награде Милош Црњански
- Добитници награде Рамонда сербика
- Добитници награде Златни сунцокрет
- Добитници награде Стефан Митров Љубиша
- Српски преводиоци
- Српски колумнисти
- Бивши студенти Филолошког факултета Универзитета у Београду
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду