Пређи на садржај

Филип Давид

С Википедије, слободне енциклопедије
Филип Давид
Филип Давид 11. септембра 2019.
Лични подаци
Датум рођења(1940-07-04)4. јул 1940. (84 год.)
Место рођењаКрагујевац, Краљевина Југославија
ДржављанствоСрбија
НационалностСрбин јеврејског порекла
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимање
Породица
Супружникожењен
Деца2[1]
РодитељиФредерик „Фред” Давид
Роза Давид
Књижевни рад
Језик стварањасрпски
НаградеНИН-ова награда 2014. за роман „Кућа сећања и заборава”
Потпис
Филолошки факултет

Филип Давид (Крагујевац, 4. јул 1940) јеврејско-српски је књижевник[2], есејиста, драматург, сценариста, дугогодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београда и редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Крагујевцу у јеврејској породици. Његов отац Фредерик, познат по надимку Фред, био је судија у Сремској Митровици. По избијању рата отац му се придружио фрушкогорским партизанима. Давид се са мајком Розом скривао у селу Манђелос подно Фрушке горе. Већина браће, сестара и рођака Давидовог оца и мајке су страдали у логору на Сајмишту и у Јасеновцу.[4]

Као основац и средњошколац освојио је двадесетак књижевних награда.[4]

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.[4]

Један је од оснивача Независних писаца, удружења основаног 1989. у Сарајеву које је окупљало најзначајније писце из свих делова бивше Југославије и оснивач Београдског круга (1990), удружења независних интелектуалаца који су се од самога почетка супротстављали режиму Слободана Милошевића. Године 1992. је удаљен са посла у РТС због оснивања Независног синдиката Радио-телевизије Београд. Члан је Групе 99, основане на Франкфуртском сајму књига 1999. и један од утемељивача независне књижевне асоцијације Форум писаца, основане у децембру 1999. године.

Колекција књига са посветама и потписом Филипа Давида као и неколико личних предмета налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чији је почасни члан-оснивач.[5]

Од почетка рата на просторима бивше Југославије написао већи број ангажованих текстова под заједничким називом „Фрагменти из мрачних времена”. Текстови су емитовани на француском радију (РФИ), објављивани у „Нашој борби”, „Ферал трибјуну” и многим другим новинама и часописима у земљи и иностранству.

Књиге су му превођене на шведски, француски, пољски, мађарски, италијански, албански, есперанто, македонски, словеначки, хебрејски, а приповетке се налазе у двадесетак антологија.

Дела

[уреди | уреди извор]
Писаћа машина Филипа Давида, део колекције Удружења „Адлигат”

Написао је више ТВ драма и филмских сценарија и књиге приповедака, романа и есеја.

Збирке приповедака:

  • „Бунар у тамној шуми“ (1964)
  • „Записи о стварном и нестварном“ (1969)
  • „Принц ватре“ (1987, допуњено издање 2013)
  • „Приче“ (сабране приче, 2015)

Романи:

  • „Ходочасници неба и земље“ (1995)[6]
  • „Сан о љубави и смрти“ (2007)[7]
  • „Кућа сећања и заборава“ (2014)[8]

Есеји:

  • „Фрагменти из мрачних времена“ (1994)
  • „Јесмо ли чудовишта“ (1997)
  • „Светови у хаосу“ (2004)

Заједно са Мирком Ковачем објавио је „Књигу писама 1992—1995“ (2003).[9]

Као драматург, сценариста или косценариста радио је, између осталих, на филмовима Окупација у 26 слика, Пад Италије, Ко то тамо пева, Буре барута (награда критике у Венецији, награда Феликс за најбољи европски филм године), Посебан третман (награда у Кану), Павиљон 6, Сан зимске ноћи (Гран при филмског фестивала у Сан Себастијану), Оптимисти (Гран при у Ваљадолиду и Женеви), Кад сване дан (српски кандидат за Оскара 2012. године).[4]

Награде

[уреди | уреди извор]

За свој књижевни рад добио је следеће награде:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Aleksandra Mijalković (29. јун 2015). „Priča o pripovedaču”. Политика. Приступљено 23. фебруар 2021. 
  2. ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 138. 
  3. ^ „Filip David”. dereta.rs. Приступљено 23. 1. 2022. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Priča o pripovedaču”. Politika Online. Приступљено 2020-12-31. 
  5. ^ „Управа и оснивачи” (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-31. 
  6. ^ „Hodočasnici neba i zemlje - Filip David | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-31. 
  7. ^ „San o ljubavi i smrti - Filip David | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-31. 
  8. ^ „Kuća sećanja i zaborava - Filip David | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-31. 
  9. ^ KNJIGA PISAMA 1992 - 1995. (на језику: енглески). 
  10. ^ а б Stojković, Ratko (2004). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade : 1839-2002. Beograd: Potez. ISBN 86-81331-25-6. 
  11. ^ „Андрићева награда - Задужбина Иве Андрића”. www.ivoandric.org.rs. Приступљено 2020-12-31. 
  12. ^ „Filip David dobitnik 61. Ninove nagrade”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-31. 
  13. ^ Танјуг. „Филип Давид добитник награде „Меша Селимовић””. Politika Online. Приступљено 2020-12-31. 
  14. ^ „Vreme - Prilog kulturi sećanja: Filip David ne zaboravlja devedesete, a vi?”. www.vreme.com. Приступљено 2020-12-31. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филип_Давид&oldid=28818713”