Пређи на садржај

Светлана Велмар Јанковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Светлана Велмар-Јанковић
Лични подаци
Датум рођења(1933-02-01)1. фебруар 1933.
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти9. април 2014.(2014-04-09) (81 год.)
Место смртиБеоград, Србија
НаградеНаграда Исидора Секулић
НИН-ова награда
Андрићева награда

Светлана Велмар Јанковић (Београд, 1. фебруар 1933 — Београд, 9. април 2014)[1][2][3] била је српска књижевница и академик САНУ.[4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Кћерка је Владимира Велмар Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату и Милице рођ. Вуловић. Мајка је под псеудонимом "Мими Вуловић" објавила неколико својих радова у часопису „Мисли” Ранка Младеновића.[5] Њен деда по мајци је био Велислав Вуловић (1865-1931), инжењер, министар и председник београдске општине,[1] док је деда стриц Светислав Вуловић био књижевни историчар и историчар.

Бежећи од рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац.[6]

После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.[7]

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.

У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.[8]

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.[9]

Добитница је многобројних књижевних награда.[10]

Њена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.[12]
Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.

Романи
Есеји
  • Савременици (1967)
  • Уклетници (1993)
  • Изабраници (2005)
  • Сродници (2013)
Сећања
  • Прозраци (2003)
  • Прозраци 2 (2015, постхумно)
Збирке приповедака и записа
  • Дорћол (1981)
  • Врачар (1994)
  • Гласови (1997)
  • Књига за Марка (1998)
  • Очаране наочаре* приче о Београду (2006)
  • Седам мојих другара (2007)
  • Врачар (2016, проширено издање, допуњено новелама „Улица Молерова“ и „Улица Коларчева“, постхумно)
  • Записи са дунавског песка (2016, постхумно)
Молитве
  • Светилник (1998)
Драме
  • Кнез Михаило (1994)
  • Жезло (2001, књига драма)
Монографије

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Преминула Светлана Велмар Јанковић”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2024-04-05. 
  2. ^ „Преминула Светлана Велмар Јанковић”. Politika Online. Приступљено 2024-04-05. 
  3. ^ „Preminula Svetlana Velmar Janković”. Blic.rs (на језику: српски). 2015-11-27. Приступљено 2024-04-05. 
  4. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 34. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ Лука Мичета: "Дух побуне", Београд 2015.
  6. ^ „Legat br. 4[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2015. г. Приступљено 1. 02. 2015.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  7. ^ „Светлана Велмар-Јанковић”. Просвета. Приступљено 28. 1. 2018. 
  8. ^ „Светлана Велмар Јанковић (1933-2014)”. Архивирано из оригинала 05. 11. 2016. г. Приступљено 10. 04. 2014. 
  9. ^ Светлана отишла тихо, како је и живела („Вечерње новости”, 12. април 2014)
  10. ^ „Представљена „Капија Балкана. Радио-телевизија Републике Српске. 11. 4. 2012. Приступљено 12. 4. 2012. 
  11. ^ „Нинова награда Светлани Велмар Јанковић”. Библиотека Пожаревац. Архивирано из оригинала 27. 01. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018. 
  12. ^ „Светлана Велмар Јанковић”. Ризница српска. Архивирано из оригинала 27. 01. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]