Вујица Гавровић
| Вујица Гавровић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Надимак | Ерцов |
| Датум рођења | око 1885. |
| Место рођења | Јелен До, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1914. |
| Место смрти | Јанчићи, Краљевина Србија |
| Уметнички рад | |
| Поље | Клесарство |
| Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Вујица Гавриловић (†1914) био је један од набољих представника надгробног каменореза у таковском крају с почетка 20. века. Веома надарен, клесарио је тек једну деценију, до погибије у Колубарској бици 1914. године.[1]
Живот
[уреди | уреди извор].jpg)
.jpg)
.jpg)
Рођен је око 1885. године у каменитом пожешком селу Јелен До, у сиромашној породици. Отац је био дунђер, а сва четворица браће зидари−печалбари. И сам се рано отиснуо у „мајсторисање” у таковски крај. Занатовање му је било урођено − био је вешт зидар, каменорезац и столар. Бавио се и пчеларством, као и продајом дувана. Свирао је хармонику и гусле.
Призетио се у фамилију Жижовић у Горњим Бранетићима, где је имао клесарску радионици у кући чатмари. Ту је израђивао надгробнике и уговарао послове.
У Први светски рат отишао је као поднаредник. Учествовао је у Колубарској бици. Страдао је на Шиљковици храбро предводећи јуриш, три пушкомета од родног села. Сахрањен је у Јанчићима. Браћа су му касније пренела тело и сахранила га у Јелен Долу.[1]
Три пута се женио. Прве две супруге умрле су младе, док се трећа по Вујичиној погибији преудала.[1] Са другом супругом имао је ћерку Даницу, рођену 1909.[а]
О Вујици Гавровићу први је у „Плавој линији живота”, писао песник Бранко В. Радичевић 1961. године:
- (...) Он се настанио под Рудником и окућио. Обрађивао је камен. (...) Висок, леп човек, уз то и довитљив и вешт, убрзо постаде познат у том крају. Кавгу није избегавао, мада је не заметаше. Више је волео да се кришом састаје са девојкама и женама. (...) Није хтео - или није могао - да обрађује земљу. Клесао је кабларски камен. И рад му беше танан, девојачки. Урезиваше лепа, обла слова. Не бејаше таман као Јосиф; горчином није дочекивао смрт. Камену је додавао чипку и веселу шару. И - чудно - у његовом рукопису не беше импровизације.[2][б]
Дело
[уреди | уреди извор]Споменике је мајсторски клесао од ситнозрног беличастог „кабларца” и жућкастог бранетићког тоцилњака.[1] Надгробници су у облику стуба „усадника” или углављени у масивно постоље, понекад високо до пола метра. Стуб је покривен танком плочом, а предња, источна страна и полеђина идентично су обрађене, што је била новина.
При обради, Вујуца Гавровић је своје споменике третирао целовито, наглашено архитектонски и скулпторски. Простор за епитаф ограничен је декоративним стубићима. Изнад је лучно профилисано засвође са декоративним фризом, које се продужава у велики тролисно стилизовани крст.[1]
Унутар крста често је приказан још један, мањи, фигура распетог Христа или анђео. Бокови стуба украшени су рељефним приказима религиозних симола − путира, трокраких чирака и рипида, или виновом лозом изниклом из саксије.[1]
Ту је и један сасвим нов мотив који је Гавровић увео у надгробно каменорезаштво таковског краја − приказ зидног или стоног часовника, који казаљкама приказије „смртни час” покојника.[1]
Обрада површина камена је врхунска, са уравнотеженим односима рељефних елемената и арабескних уреза. Слова укошена улево, дубоко урезана су и доприносе општем декоративном утиску. Епитафи обично започињу са: У овом мрачном гробу, а вечитоме дому и небеском рају почивају кости..., а онда следе штури, фактографски подаци о покојнику и сродницима који су подигли споменик. Натпис је често изведен у слободној типографској форми, са слободно распоређеним знацима интерпункције, који доприносе визуелној разиграности текста.
На споменицима се потписивао Из радње Вујице Гавровића родом Ужичанина с. р., а на једном споменику се потписао као „сликар” − Молер Вујица Гавровић.[1]
Рад Вујице Гавровића пресудно је утицао на неколико локалних каменорезаца, пре свих Добросава Стевановића из оближњег Озрема, који је не само опонашао његов рад, већ и довршио већи број полуобрађених тесаника који су остали у Гавровићевој каменорезачкој радионици после његове погибије 1914. године.[1] Тек када се пажљиво упореде детаљи може се открити рука мајстора − све је назглед исто, али је по степену лепоте и снази животности је осетна разлика.[1] Млађи мајстор радио је опонашатељским виђењем и спољашњим прилазом, док је Вујица резбарио „исконском надареношћу и унутрашњим озарењем”,[1] па није ни чудо што је Стевановић је у потпуности подлегао очаравајућој уметности великог учитеља.[1]
Галерија
[уреди | уреди извор].jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Напомене
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Радичевић, Бранко В. (1961). Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи. Београд: Савремена школа.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.* Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. ISBN 978-86-6299-006-8.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.