Добросав Стевановић
| Добросав Стевановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Надимак | Гајдаш |
| Датум рођења | 1890. |
| Место рођења | Озрем, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1969. (78/79 год.) |
| Место смрти | Озрем, СФР Југославија |
| Уметнички рад | |
| Поље | Клесарство |
| Правац | Каменорезаштво западне Србије |
| Потпис | .jpg) |
Добросав Стевановић (1890–1969) био је каменорезац из села Озрем (Општина Горњи Милановац). У литератури је наведен као последњи руднички каменорезац с којим се завршава старинска надгробна радиност у таковском крају.[1]
Споменике је израђивао преко 40 година[а] на ширем простору између Коштунића и Бољковаца, а највише у Озрему и Горњим и Доњим Бранетићима.
Живот
[уреди | уреди извор].jpg)
.jpg)
Рођен је 1890. године у Озрему, где је на Сушевинама провео цео живот. Још као дечак почео да се бави каменорезом, вешто опонашајући радове Јосифа Симића Теочинца и Вујице Гавровића.[1]
Био је учесник је Балканских и Првог светског рата. После шест година војевања, кући се вратио са чином наредника.[1] Ненаклоњен обради земље, у потпуности се предао спомењарењу. Каменорезница била му је у авлији која је због бројних споменика „личила на гробље”. [1] У раду су му припомагали синови Славко и Радиша.[1]
Талентован и самоук, Добросав Стевановић израстао је у врсног мајстора који је обучио велики број локалних занатлија међу којима се истицао Радивоје Васовић из Горњих Бранетића.[1]
Свирао је гајде, по којима је добио надимак „Гајдаш”.[1]
Дело
[уреди | уреди извор]Добросав Стеванић споменике је клесао жућкастог и плавичастог бранетићког тоцилњака.[1] Сам је израђивао алат и оштрио секаче и длета.
У почетку је био под великим утицајем Вујице Гавровића. Добросав Стевановић не само да је опонашао његов рад, већ и довршио знатан број полуобрађених тесаника који су остали у Гавровићевој каменорезачкој радионици после његове погибије 1914. године.[1] Тек када се пажљиво упореде детаљи може се открити рука мајстора − све је назглед исто, али је по степену лепоте и снази животности разлика осетна.[1]
Форме каснијих надгробника су разнолике, али увек наглашене архитектонике: у форми стуба са плитком покривком или вертикалне плоче углављене у масивно постоље, са архитектонски украшеном предњом страном и елегантно изрезаним тролисним крстом у врху. Понекад је израђивао масивне надгробне плоче по узору на Јосифа Симића Теочинца и Уроша Марковића, али и омање споменике са пирамидалним врхом.[1]
Предње стране споменика украшене су приказима крстова плитке профилациjе и арабескне линеарне декорацијје, а бокови рељефним приказима религиозних симола: путира, чирака и рипида, винове лозе крупних гроздова и приказима зидних и стоних часовника који казаљкама приказије „смртни час” покојника.[1]
Добросав Стеванић се на пар надгробника млађим особама окушао у портрету. Споменик петнаестогодишњој Стамени Маринковић из Озрема (†1925) посебно плени смерним ставом и аутентичним приказом блиским наиви.[2]
У оскудним епитафима наводио је само најосновније податке о покојницима. Тек понеки започињао је поетским исказима. Слова су просечне лепоте, крупна и неједнака. На старијим споменицима опонашао је улево укошен рукопис Вујице Гавровића.
На споменицима се потписивао са Изради Добросав Стевановић из Озрема, Из радње Добросава Стевановића или скраћеницом: Из. Д. С.[1]
Галерија
[уреди | уреди извор].jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Напомене
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Радичевић, Бранко В. (1961). Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи. Београд: Савремена школа.
- Радичевић, Бранко В. (1965). Сеоски надгробни споменици и крајпуташи у Србији. Београд: "Југославија".
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.* Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. ISBN 978-86-6299-006-8.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.