Пређи на садржај

Готфрид Вилхелм Лајбниц

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Готфрид Лајбниц)
Готфрид Вилхелм Лајбниц
Лични подаци
Пуно имеГотфрид Вилхелм Лајбниц
Датум рођења(1646-07-01)1. јул 1646.
Место рођењаЛајпциг, Свето римско царство
Датум смрти14. новембар 1716.(1716-11-14) (70 год.)
Место смртиХановер, Свето римско царство
ОбразовањеУниверзитет у Алтдорфу
Филозофски рад
ЕпохаФилозофија 17. века
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијеРационализам
Интересовањаметафизика
епистемологија
наука
математика
Идејекалкулус
урођено сазнање
оптимизам
монада
Утицаји одПлатон
Аристотел
Декарт
Кристијан Хајгенс
Утицао наКристијан Вулф
Имануел Кант
Бертран Расел
Абрахам Робинсон
Потпис

Готфрид Вилхелм Лајбниц (нем. Gottfried Wilhelm Leibniz; Лајпциг, 1. јул 1646 — Хановер, 14. новембар 1716) био је немачки полихистор. Лајбниц је био филозоф, математичар, проналазач, правник, историчар, дипломата и политички саветник. Дао је значајан допринос у оптици и механици. Сматра се последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације.[1][2]

Стекао је образовање из права и филозофије, радио је као секретар у двема најпознатијим племићким породицама у Немачкој (од којих је једна током његовог службовања постала енглеска краљевска породица). Заузима подједнако значајно место како у историји филозофије тако и у историји математике. Установио је инфинитезимални рачун (калкулус, математичка анализа) независно од Њутна,[3] као и бинарни систем који представља основу модерне рачунарске технологије. У филозофији остаће најпознатији по оптимизму, нпр. његов закључак да је Бог створио најбољи свет од свих могућих светова.

Лајбниц је дао велики допринос у физици (оптици и механици) и технологији, као и, што ће се касније утврдити, биологији, медицини, геологији, теорији вероватноће, психологији, информатици.[4][5][6] Писао је на латинском, француском и немачком и то о политици, праву, етици, теологији, историји и филологији. Иако је много писао, мало тога је објављено.[7]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Син лутеранског професора моралне филозофије Фридриха, Лајбниц је преко библиотеке свога оца развио интересовање за широк круг предмета. Са 12 година је научио латински без ичије помоћи. Са само 14 година је уписао универзитет у Лајпцигу, а потом је учио у Јени и Алтдорфу, где је 1666. године стекао докторат из права са само двадесет година.[8][9] Лајбницов таленат ће се вишеструко испољити како у праву, религији, дипломатији, филозофији, тако и у математици.

Умро је заборављен, у Хановеру 14. новембра 1716. године, савладан болешћу и усред спора око свог проналаска инфинитезималног рачуна. Његов гроб обележен је тек после 50 година, односно 1766. године.

Рад

[уреди | уреди извор]

Каријеру је започео као адвокат и дипломата, у почетку радећи за изборног кнеза од Мајнца током 1667. године и на том послу је извршио кодификацију законских прописа града. Радио је и за војводе Брауншвајг – Линебург као библиотекар и саветник (1676—1716). Године 1700. помогао је при оснивању Берлинске академије наука и постао њен први председник.

Током путовања у Париз 1673. и 1676. године, Кристијан Хајгенс га је заинтересовао за текући рад у математици и Лајбниц се бавио овим радом у својим слободним тренуцима, да би остварио сјајна открића како у инфинитезималном рачуну (независно од Њутна), тако и у комбинаторичкој анализи, диференцијалном и интегралном рачуну.

У исто то време Лајбниц је био веома заузет успостављањем законских права легитимних и многих нелегитимних чланова домаћинства три изборна кнеза којима је редом служио. Често у покрету и помно бележећи своје мисли о многим стварима, он се истовремено бавио дипломатијом и прављењем планова за француску инвазију на Египат. Такође, ангажовао се у неуспешном покушају да уједини католичку и протестантску цркву 1683. Када је његов први послодавац, изборни кнез оа Хановера, био на путу да постане Џорџ I од Енглеске, Лајбниц је отпуштен и остављен да пише историју породице Брунсвик.

Током свог боравка у Паризу значајно је проширио знања из математике и физике, сусрео се са водећим француским филозофима тога времена и проучавао је дела Декарта и Паскала.

Године 1674. је почео да ради на инфинитезималном рачуну, а најранији подаци о употреби овог рачуна налазе се у његовим белешкама из 1675. године. До 1677. године је разрадио кохерентан систем инфинитезималног рачуна, али га није објавио све до 1684. године. Лајбницова најзначајнија математичка открића су објављена између 1682. и 1692. године, углавном у часопису Acta Eruditorum, који су он и Ото Менке основали 1682. године. Овај часопис је имао значајну улогу у унапређењу Лајбницове репутације математичара и научника, што је допринело да буде цењен и у дипломатији, историји, теологији и филозофији.

Године 1711. Џон Кил је пишући за часопис Краљевског друштва и уз Њутнову подршку оптужио Лајбница за плагирање Њутновог инфинитезималног рачуна, што је довело до јавне расправе о томе ко је први открио инфинитезимални рачун. Тек су историчари математике од 1900. године па надаље истакли значајне разлике између Лајбницове и Њутнове верзије инфинитезималног рачуна и тиме доказали да Лајбниц није плагирао Њутна.

Филозофија

[уреди | уреди извор]

Лајбниц је настојао да измири материјализам и спиритуализам, али је остао спиритуалист.[10][11] Разуму је придавао одлучну предност у односу на чула. Најпознатије му је учење о монадама. Лајбниц даје увид „да једна супстанца уопште не може на природан начин бити неделатна“. По њему је неко сазнање или тамно или јасно, а јасно, опет, или адекватно или неадекватно, симболичко или интуитивно; савршено сазнање је истовремено адекватно и интуитивно. Лајбниц је категорије омеђио на шест: супстанција, квантитет, квалитет, релација, акција и пасија (трпљење).

Монаде

[уреди | уреди извор]

Просторно – временски свет материјалних ствари и бића састоји се из монада, од којих не постоје две апсолутно исте, ни два иста тренутка у животу једне монаде (принцип идентитета неразлучивог). Монаде су духовне суштине, а извор им је у Богу као највишој монади. Бог је удесио да унутрашња активност сваке монаде буде у хармонији са активношћу свих осталих (учење о престабилизованој хармонији), па је свет савршено јединствен иако га чине индивидуалне супстанције. Између монада не постоје узрочно – последични односи, иако је свако стање монаде узрок њеном следећем стању, а истовремено последица претходног.

Лајбниц назива људску душу духовним аутоматом, јер она сва своја стања развија из саме себе. Он је појам душе изразио с идеалистичког становишта, а њему су се придружили сви други новији идеалисти. Према Лајбницу се стварност састоји из једног бесконачног броја бестелесних простих појединачних супстанција, чија је унутрашња суштина снага представљања. Али такве суштине су душе, а Лајбниц их отуда назива ames или, на основу њихове јединствености, монаде. Отуда код Лајбница само душе чине стварност: све монаде је путем темељних разлика снаге представљања и мањег и већег савршенства које почива на њој творац довео у једном заувек успостављену хармонију (престабилизована хармонија); свака је створена с обзиром на другу. Ако је у једној монади толико савршенства колико у другима несавршености, онда оне свеукупно образују агрегат монада, од којих прва функционише као централна монада. Чулна представа таквог агрегата монада схвата такав агрегат као тело. Људска душа је посебно једна таква централна монада која путем размене својих представа стоји такође у узајамним односима према свом телу и у себи укључује развој путем отицања и притицања делова. Лајбницу се прикључује Кристијан Вулф за кога је душа проста супстанција са снагом да себи представља свет (vis repraesentativa universi).

Лајбниц наглашава да две ствари никада нису потпуно једнаке и да увек постоје несвесна чулна опажања (перцепције) која одређују деловање. Његов принцип идентитета неразлучивог тврди да су личност X и личност Y идентичне ако и само ако деле иста суштинска нерелацијска својства. Његова „Теодицеја“ (1710) покушава да помири доброту о Богу са постојањем зла у свету, претпостављајући да је само Бог савршен и да је овај свет „најбољи од свих могућих светова“. Овај став исмејан је у комичном Волтеровом роману Кандид.

Логика

[уреди | уреди извор]

Лајбниц је измислио универзални језик за логику и као младић почео да проучава симболичку логику. Од њега потичу први покушаји да се логика формулише као аксиоматски систем. Такође је предузео прве покушаје да логику обрађује у оквиру формалних рачуна. Израз који је Лајбниц користио за симболичку логику коју је развио је characteristica universlis, „општа одлика или вештина означавања“.[12][13][14][15]

Лајбниц је веровао да се људско размишљање, резоновање може свести на рачун врста, класа и да такав рачун може да разреши многа неслагања, разлике у мишљењима: „Једини начин да исправимо наше мишљење је да га учинимо опипљивим, стварним попут математичара, тако да кад откријемо нашу грешку, и када постоје спорови, неслагања међу људима можемо просто рећи: Хајде да израчунамо (calculemus) без даље препирке и да видимо ко је у праву“.

Формална логика

[уреди | уреди извор]

Лајбниц је најважнији логичар од времена Аристотела па до 1847. године, када су Џорџ Бул и Аугустус Де Морган издали књиге које уједно представљају почетак модерне формалне логике. Лајбниц је изнео главне карактеристике онога што називамо конјункција, дисјункција, негација, идентитет, подскупови и празни скупови.

Основни принципи Лајбницове логике, и оправдано целе његове филозофије могу се свести на два основна принципа:

  1. све наше идеје су састављене од врло малог броја простих идеја које чине алфабет људске мисли (људског размишљања),
  2. комплексне (сложене) идеје настају из ових простих идеја једнообразном и симетричном комбинацијом, аналогно аритметичком множењу.

Лајбниц није објавио ништа о формалној логици за живота; већина онога што је написано на ту тему постоји у облику радних белешки.

Математика

[уреди | уреди извор]

Иако се математичко схватање функције имплицитно користило у тригонометрији и логаритамским таблицама, које су постојале у то време, Лајбниц их је први 1692. и 1694. године применио експлицитно како би означио неки од више геометријских концепата који потичу од криве, као што су апсциса, ордината, тангента, тетива и вертикала. У 18. веку „функција“ је изгубила овакве геометријске асоцијације.

Лајбниц је први увидео да се коефицијенти система линеарне једнакости могу представити као низ, познатији као матрица, који се може искористити да би се пронашло решење система. Овај метод је касније назван Гаусова елиминација.

Након што је поставио своју конструкцију инфинитезималног рачуна почела је његова жестока дискусија с Њутном о праву првенства. Лајбниц је свој рад објавио после Њутна, након 1665. године, али независно од њега. Нотацију која се данас користимо у инфинитезималном рачуну потиче од Лајбница. Мањи део његовог рада био је о бесконачним низовима, где је 1674. године открио релацију између π и свих других непарних бројева: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... коју је раније пронашао Дејвид Грегори.

У математици Лајбниц је истраживао идеју о универзалном математичко – логичком језику заснованом на бинарном систему. Супротно од Лајбницове идеје, све машине за рачунање које су касније конструисане користиле су декадни систем за рачунање.

Године 1672. Лајбниц је изумео машину за рачунање која је била далеко боља од Паскалове која је могла само да сабира и одузима; Лајбницова је могла још и да множи, дели и рачуна квадратни корен.

Лајбниц је 1697. године први представио бинарни систем, односно бројевни систем у којем се уз помоћ само две цифре 0 и 1 може приказати сваки број (док се у обичном декадном систему користи десет цифара 0 ..... 9). Декадно 1 се притом у бинарном систему појављује као 1 (1x2°), 2 као 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 као 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 као 100 (1х2² + 0x2¹ + 0x2°) итд. У модерној обради података спроводи се бинарни систем, стога што се његове цифре 0 и 1 лако придружују електричним стањима УКЉУЧЕНО и ИСКЉУЧЕНО, а тиме се сваки број може представити неким низом таквих стања. Појам диференцијал увео је Лајбниц за означавање локалне (тачкасте) линеарне апроксимације: при образовању диференцијалног количника dy:dx = f(x); изрази dy и dx означавају се као диференцијали.

Инфинитезимални рачун

[уреди | уреди извор]

Лајбниц је заслужан, заједно са Исаком Њутном, за откриће инфинитезималног рачуна. Према Лајбницовим белешкама до пресудног открића дошло је 11. новембра 1675. године када је по први пут применио интегрални рачун како би пронашао домен функције y = x. Лајбниц је увео неке нотације које су се задржале до данас, као што су рецимо знак ∫ (који потиче од латинске речи summa) и d које означава диференцијале (од латинске речи differentia). Лајбниц о свом инфинитезималном рачуну није објавио ништа све до 1684. године. Слободно се користио математичким ентитетима називајући их инфинитезималима, сугеришући да они имају парадоксалне особине (квалитете).

Физика

[уреди | уреди извор]

Лајбниц је изумео (створио) нову теорију кретања (динамике) засновану на кинетичкој енергији и потенцијалној енергији, а која се залаже за то да је простор релативан, док Њутн сматра да је простор апсолутан.

Лајбницова „vis viva“ („жива сила“) јесте непроменљива математичка особина одређеног механичког система. Она се може посматрати као посебан случај одражавања енергије.

Филологија

[уреди | уреди извор]

Лајбниц је био завидан студент језика, посебно заинтересован за вокабулар и граматику. Порицао је широко распрострањено веровање у хришћанском образовању његовог времена, да је хебрејски првобитни језик људске расе. Бавио се пореклом словенских језика, био је свестан постојања санскрита као и његовог значаја, и фасцинирао га је класичан кинески језик.

Природа

[уреди | уреди извор]

Природнонаучни појам континуитета први је одредио Аристотел. До обухватнијег значења он долази код Лајбница у убеђењу да природа не чини скокове (natura non facit saltus), да се све уплиће у целину. Овој представи је дао израз у такозваном закону континуитета (lex continui), при чему је применом овог закона побијао физику Декарта и Малбранша.

„Ништа се не догађа у једном удару, а једно је од мојих најважнијих начела да природа никад не чини скокове. Овај сам став назвао законом континуитета“, каже Лајбниц. Модерна теоријска физика од развоја квантне теорије и њеног уобличења (квантна механика), напротив, радије пак претпоставља дисконтинуалне, у смислу овог навода „скоковите“ прелазе од једног у неко друго стање.

Лајбниц је увео појам актуелно бесконачног који је прихватио и Имануел Кант. Први је увео појам инволуције (involution), што је по њему развој према смрти, насупрот еволуцији, развој према животу.

Право

[уреди | уреди извор]

Према Лајбницу целокупно право служи заједничком добру, које је он гледао као одржавање и напредовање универзума. У првом реду самог божанског светског поретка, у другом реду људског рода и у трећем реду државе.

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • 1666. De Arte Combinatoria
  • 1671. Hypothesis Physica Nova
  • 1673. Confessio Philosophi
  • 1684. Nova methodus pro maximis et minimis
  • 1686. Discours de meta physique
  • 1705. Explication de l’Arithmetique Binarie
  • 1710. Theodicee
  • 1714. Monadologie

„Теодикеја“ и „Монадологија“ су му капитална и најзначајнија дела. Преведени су:

  • Метафизичка расправа (Metaphysische Abhandlung) (прев. „Расправа о метафизици“, In: Лајбниц, Изабрани филозофски списи, Напријед, Загреб, (1980). pp. 108-152)
  • Монадологија (Monadologie) (у преводу: Култура, Београд, 1957; 2у Изабрани филозофски списи, Напријед, Загреб, 1980,
  • Нови огледи о људском разуму (Nouveaux essais sur l'entendement humain) (превод: '"Веселин Маслеша“, Сарајево, 1986); Друго издање на српском: БИГЗ, превод са француског др Милана Тасића, Београд, 1995)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Aiton, Eric J., 1985. Leibniz: A Biography. Hilger (UK).
  2. ^ Antognazza 2008.
  3. ^ Russell, Bertrand (2013). History of Western Philosophy: Collectors Edition (revised изд.). Routledge. стр. 469. ISBN 978-1-135-69284-1. 
  4. ^ Bodemann, Eduard, Die Leibniz-Handschriften der Königlichen öffentlichen Bibliothek zu Hannover, 1895, (anastatic reprint: Hildesheim, Georg Olms, 1966).
  5. ^ Bodemann, Eduard, Der Briefwechsel des Gottfried Wilhelm Leibniz in der Königlichen öffentliche Bibliothek zu Hannover, 1895, (anastatic reprint: Hildesheim, Georg Olms, 1966)
  6. ^ Ravier, Émile, Bibliographie des œuvres de Leibniz. anastatic reprint Hildesheim: Georg Olms. 1966. , Paris: Alcan, 1937 . .
  7. ^ Baird & Kaufmann 2008.
  8. ^ Jolley 1995, стр. 20
  9. ^ Simmons 2007, стр. 143
  10. ^ Smith, Justin E. H. (2011). Divine Machines. Leibniz and the Sciences of Life. Princeton University Press. 
  11. ^ Wilson, Catherine, 1989. Leibniz's Metaphysics: A Historical and Comparative Study. Princeton University Press.
  12. ^ Hostler, John, 1975. Leibniz's Moral Philosophy. UK: Duckworth.
  13. ^ Ishiguro, Hidé (1990). Leibniz's Philosophy of Logic and Language. Cambridge University Press. 
  14. ^ LeClerc, Ivor, ур. (1973). The Philosophy of Leibniz and the Modern World. Vanderbilt University Press. ISBN 9780826511812. 
  15. ^ Hall, A. R. (1980). Philosophers at War: The Quarrel between Newton and Leibniz. Cambridge University Press. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Smith, Justin E. H. (2011). Divine Machines. Leibniz and the Sciences of Life. Princeton University Press. 
  • Baird, Forrest E.; Kaufmann, Walter (2008). From Plato to Derrida. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-158591-1. 
  • Jolley, Nicholas (1995). The Cambridge Companion to Leibniz. Cambridge University Press. 
  • Simmons, George (2007). Calculus Gems: Brief Lives and Memorable Mathematics. MAA. стр. 143. 
  • Antognazza], Maria Rosa (2008). Leibniz: An Intellectual Biography. Cambridge University Press. 
  • Michael, L. A. (2007). The Principles of Existence & Beyond. Lulu.com. стр. 27. ISBN 978-1-84799-199-7. 
  • Michael, L. A. (2007). The Principles of Existence & Beyond. Lulu.com. стр. 27. ISBN 978-1-84799-199-7. 
  • Michael, L. A. (2007). The Principles of Existence & Beyond. Lulu.com. стр. 27. ISBN 978-1-84799-199-7. 
  • Heinekamp, Albert and Mertens, Marlen. Leibniz-Bibliographie. Die Literatur über Leibniz bis 1980, Frankfurt: Vittorio Klostermann, 1984.
  • Heinekamp, Albert and Mertens, Marlen. Leibniz-Bibliographie. Die Literatur über Leibniz. Band II: 1981–1990, Frankfurt: Vittorio Klostermann, 1996.
  • Wiener, Philip, (ed.), 1951. Leibniz: Selections. Scribner.
  • Schrecker, Paul & Schrecker, Anne Martin, (eds.), 1965. Monadology and other Philosophical Essays. Prentice-Hall.
  • Parkinson, G. H. R.,, ур. (1966). Logical Papers. Clarendon Press. .
  • Mason, H. T. & Parkinson, G. H. R.,, ур. (1967). The Leibniz-Arnauld Correspondence. Manchester University Press. .
  • Loemker, Leroy, (ed.), 1969[1956]. Leibniz: Philosophical Papers and Letters. Reidel.
  • Morris, Mary & Parkinson, G. H. R. (eds.), 1973. Philosophical Writings. Everyman’s University Library.
  • Riley, Patrick,,, ур. (1988). Leibniz: Political Writings. Cambridge University Press. .
  • Niall, R. Martin, D. & Brown, Stuart,, ур. (1988). Discourse on Metaphysics and Related Writings. Manchester University Press. .
  • Ariew, Roger and Garber, Daniel. (eds.), 1989. Leibniz: Philosophical Essays. Hackett.
  • Rescher, Nicholas,, ур. (1991). G. W. Leibniz’s Monadology. An Edition for Students. University of Pittsburgh Press. .
  • Parkinson, G. H. R., ур. (1992). De Summa Rerum. Metaphysical Papers, 1675–1676. Yale University Press. .
  • Cook, Daniel, & Rosemont, Henry Jr., (eds.), 1994. Leibniz: Writings on China. Open Court.
  • Farrer, Austin (ed.), 1995. Theodicy, Open Court.
  • Remnant, Peter, & Bennett, Jonathan, (eds.), (1981). Leibniz: New Essays on Human Understanding. Cambridge University Press. 1996. .
  • Woolhouse, R. S., and Francks, R.,,, ур. (1997). Leibniz’s ‘New System’ and Associated Contemporary Texts. Oxford University Press. .
  • Woolhouse, R. S., and Francks, R.,,, ур. (1998). Leibniz: Philosophical Texts. Oxford University Press. .
  • Ariew, Roger, (ed.), 2000. G. W. Leibniz and Samuel Clarke: Correspondence. Hackett.
  • Richard T. W. Arthur,,, ур. (2001). The Labyrinth of the Continuum: Writings on the Continuum Problem, 1672–1686. Yale University Press. .
  • Richard T. W. Arthur, 2014. Leibniz. John Wiley & Sons.
  • Robert C. Sleigh Jr.,,, ур. (2005). Confessio Philosophi: Papers Concerning the Problem of Evil, 1671–1678. Yale University Press. .
  • Dascal, Marcelo (ed.), 2006. “G. W. Leibniz. The Art of Controversies”, Springer.
  • Strickland, Lloyd, 2006 (ed.). The Shorter Leibniz Texts: A Collection of New Translations. Continuum.
  • Look, Brandon and Rutherford, Donald,, ур. (2007). The Leibniz-Des Bosses Correspondence. Yale University Press. .
  • Cohen, Claudine and Wakefield, Andre,,, ур. (2008). Protogaea. University of Chicago Press. .
  • Murray, Michael,, ур. (2011). Dissertation on Predestination and Grace. Yale University Press. .
  • Strickand, Lloyd (ed.), 2011. Leibniz and the two Sophies. The Philosophical Correspondence, Toronto.
  • Lodge, Paul,, ур. (2013). The Leibniz-De Volder Correspondence: With Selections from the Correspondence Between Leibniz and Johann Bernoulli. Yale University Press. .
  • Artosi, Alberto, Pieri, Bernardo, Sartor, Giovanni (eds.), 2014. Leibniz: Logico-Philosophical Puzzles in the Law, Springer.

Секундарна литература до 1950.

[уреди | уреди извор]
  • Du Bois-Reymond, Paul, 1974. Leibnizsche Gedanken in der neueren Naturwissenschaft, Berlin: Dummler, 1871 (reprinted in his Vorträge über Philosophie und Gesellschaft, Hamburg: Felix Meiner).
  • Couturat, Louis, 1901. La Logique de Leibniz. Paris: Felix Alcan.
  • Heidegger, Martin, (1983). The Metaphysical Foundations of Logic. Indiana University Press.  (lecture course, 1928).
  • Lovejoy, Arthur O., 1957 (1936). his, ур. (1972). „Plenitude and Sufficient Reason in Leibniz and Spinoza”. Leibniz: A Collection of Critical Essays. Anchor Books. . Harvard University Press: 144–82. Reprinted in Frankfurt, H. G., (ed.), 1972. .
  • Mackie, John Milton; Guhrauer, Gottschalk Eduard, 1845. Life of Godfrey William von Leibnitz. Gould, Kendall and Lincoln.
  • Russell, Bertrand, 1900, A Critical Exposition of the Philosophy of Leibniz, Cambridge: The University Press.
  • Smith, David Eugene (1929). A Source Book in Mathematics. New York and London: McGraw-Hill Book Company, Inc. 
  • Trendelenburg, F. A., 1857, "Über Leibnizens Entwurf einer allgemeinen Charakteristik," Philosophische Abhandlungen der Königlichen Akademie der Wissenschaften zu Berlin. Aus dem Jahr 1856, Berlin: Commission Dümmler. pp. 36–69.
  • Ward, A. W., 1911. Leibniz as a Politician (lecture)

Секундарна литература након 1950.

[уреди | уреди извор]
  • Adams, Robert Merrihew. 1994. Leibniz: Determinist, Theist, Idealist. New York: Oxford, Oxford University Press.
  • Bos, H. J. M. (1974). „Differentials, higher-order differentials and the derivative in the Leibnizian calculus”. Archive for History of Exact Sciences. 14: 1—90. ISSN 0003-9519. S2CID 120779114. doi:10.1007/bf00327456. 
  • Stuart Brown (ed.), 1999. The Young Leibniz and His Philosophy (1646–76), Dordrecht, Kluwer.
  • Davis, Martin, 2000. The Universal Computer: The Road from Leibniz to Turing. WW Norton.
  • Deleuze, Gilles, (1993). The Fold: Leibniz and the Baroque. University of Minnesota Press. .
  • Finster, Reinhard; van den Heuvel, Gerd (2000). Gottfried Wilhelm Leibniz. Mit Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. 4. izdanje. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg (Rowohlts Monographien, 50481). ISBN 978-3-499-50481-5. 
  • Grattan-Guinness, Ivor, 1997. The Norton History of the Mathematical Sciences. W W Norton.
  • Hamza, Gabor, 2005. "Le développement du droit privé européen". ELTE Eotvos Kiado Budapest.
  • Jolley, Nicholas, ed., (1995). The Cambridge Companion to Leibniz. Cambridge University Press. .
  • Kaldis, Byron, 2011. Leibniz' Argument for Innate Ideas in Just the Arguments: 100 of the Most Important Arguments in Western Philosophy edited by M Bruce & S Barbone. Blackwell.
  • Luchte, James (2006). „Mathesis and Analysis: Finitude and the Infinite in the Monadology of Leibniz”. Heythrop Journal. 47 (4): 519—543. doi:10.1111/j.1468-2265.2006.00296.x. 
  • Mates, Benson, (1986). The Philosophy of Leibniz: Metaphysics and Language. Oxford University Press. .
  • Mercer, Christia, (2001). Leibniz's Metaphysics: Its Origins and Development. Cambridge University Press. .
  • Perkins, Franklin, (2004). Leibniz and China: A Commerce of Light. Cambridge University Press. .
  • Riley, Patrick, (1996). Leibniz's Universal Jurisprudence: Justice as the Charity of the Wise. Harvard University Press. .
  • Rutherford, Donald, (1998). Leibniz and the Rational Order of Nature. Cambridge University Press. .
  • Schulte-Albert, H. G. (1971). Gottfried Wilhelm Leibniz and Library Classification. The Journal of Library History (1966-1972), (2). 133–152.
  • Zalta, E. N. (2000). „A (Leibnizian) Theory of Concepts” (PDF). Philosophiegeschichte und logische Analyse / Logical Analysis and History of Philosophy. 3: 137—183. doi:10.30965/26664275-00301008. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Готфрид Вилхелм Лајбниц на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Готфрид_Вилхелм_Лајбниц&oldid=28922211”