Пређи на садржај

Енрико Кјеза

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Енрико Кијеза)
Енрико Кјеза
Лични подаци
Пуно име Енрико Кјеза
Датум рођења (1970-12-29)29. децембар 1970. (54 год.)
Место рођења Ђенова, Италија
Висина 1,75 m
Позиција нападач
Јуниорска каријера
1986—1987 Понтедецимо
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1987—1990
1990—1991
1991—1992
1992—1993
1993—1994
1994—1995
1995—1996
1996—1999
1999—2002
2002—2003
2003—2008
2008—2010		 Сампдорија
→ Терамо (позајмица)
→ Кјети (позајмица)
Сампдорија
→ Модена (позајмица)
→ Кремонезе (позајмица)
Сампдорија
Парма
Фјорентина
Лацио
Сијена
Фиљине		 1
31
24
26
36
34
27
92
59
12
129
32		 (0)
(5)
(6)
(1)
(14)
(14)
(22)
(33)
(34)
(2)
(32)
(7)
Репрезентативна каријера
1996—2001 Италија 22 (7)
Тренерска каријера
2010 Фиљине

Енрико Кјеза (итал. Enrico Chiesa; рођен 29. децембра 1970. године у Ђенови)[1][2] је италијански тренер и бивши фудбалер.

Играјући на позицији нападача, Кјеза је у каријери наступао за неколико клубова у Италији, преко десет година играо је у Серији А, освајао је трофеје са Сампдоријом, Пармом и Фјорентином, а играо је и једну сезону у Лацију. После тога је прешао у Сијену, где је својим головима помогао клубу да више година опстане у Серији А. Пензионисао се 2010. године у Фиљини, где је и почео тренерску каријеру.

Освојио је Куп УЕФА са Пармом 1998/99, када је са 8 голова био најбољи стрелац такмичења.

На репрезентативном нивоу наступио је 22 пута за Италију у периоду од 1996. до 2001. године, постигао је 7 голова и био је члан репрезентације на европском првенству 1996 и светском првенству 1998.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Почеци каријере, Сампдорија и позајмице

[уреди | уреди извор]

Рођен у Ђенови, Кјеза је прве фудбалске кораке направио играјући за аматерски клуб Понтедецимо (1986/87).[2] Сампдорија га је откупила од Понтедецима за 10 милиона лира.[3] За Сампдорију је дебитовао са 18 година, 16. априла 1989. године, када је га је тренер Бошков увео у игру у 84. минуту на утакмици коју је Сампдорија изгубила од Роме.[2] Иако се чинило да је Кјезина каријера у узлазној путањи, ипак није било тако из више разлога. У години када је дебитовао у Серији А, остао је без оца.[2] Поред тога, Кјеза који се касније прославио као нападач, у почетку каријере је често играо на позицији крила или као истурени играч средине терена, јер су га тренери због његове омање физичке грађе форсирали на тим позицијама.[2][4]

Клуб је одлучио да га, ради стицања неопходног искуства, пошаље на позајмице, тако да је Кјеза сезону 1990/91 провео у Тераму у Серији Ц2, а сезону 1991/92 у Кјетију у Серији Ц1.[2][3][5] Нову прилику у Сампдорији добио је у сезони 1992/93. Играјући на позицији крила или на средини терена, Кјеза је забележио 26 утакмица, а постигао је и први гол у Серији А, 7. фебруара 1993. године против Анконе.[2] После не тако успешне сезоне, поново је послат на позајмицу, овај пут у Модену.[2][6] И поред Кјезиног одличног голгетерског учинка, Модена је испала из Серије Б, а Кјеза и је следећу сезону (1994/95) провео на позајмици, овај пут у Кремонезеу, који је тада играо у Серији А.[2][6]

Поново одлична сезона на позајмици, дала је нову шансу Кјези да покаже своје умеће у матичном клубу.[7] Кјезина сезона 1995/96 била је одлична. Са Манчинијем предводио је напад Сампдорије, коју је тада са клупе водио Свен Јеран Ериксон.[2][5] У децембру 1995. године постигао је први хет-трик у каријери, на утакмици против Барија, а у следећем колу постигао је два гола у победи над Јувентусом.[2][5] 10. марта 1996. године постигао је и други хет-трик каријере против Пјаченце.[2] Сезону је окончао са 22 гола на 27 утакмица Серије А, чиме је заузео друго место на листи најбољи стрелаца лиге те сезоне, одмах иза Протија.[2][8] И поред одличног голгетерског учинка Кјезе и сјајног састава, који је био комбинација младости и искуства (Манчини, Михајловић, Седорф, Карамбе...) Сампдорија је сезону окончала на 8. позицији.[2][9]

Парма и Фјорентина

[уреди | уреди извор]

Иако су навијачи тражили да клуб не прода Кјезу, он је на крају сезоне прешао у Парму за 25 милијарди лира.[1][2][8][9] Кјеза, који је био велика жеља новог тренера Анчелотија, за место у тиму се борио са Цолом, који је на крају због мање минутаже затражио трансфер, а на крају је и прешао у Челзи.[2] Кјеза је у Парми формирао успешан тандем са младим аргентинским нападачем Креспом.[2][10] Прву сезону Кјеза је завршио са 14 голова и допринео је освајању другог места у Лиги, чиме се Парма квалификовала за Лигу шампиона.[2][10] Следећа сезона била је још голгетерски успешнија за Кјезу, који је укупно постигао 21 гол.[2]

Сезона 1998/99, у којој је Парму са клупе предводио Малезани, била је Кјезина најбоља сезона у Парми, али и његова последња у клубу.[2][11] Освојен је Куп Италије, а и Куп УЕФА.[1][2] Кјеза је са 8 голова, укључујући и онај у финалу против Марсеља, био најбољи стрелац такмичења.[1][2]

1999. Фјорентина је купила Кјезу, за 28 милијарди лира.[2] Честе повреде су довеле до слабијег голгетерског учинка, тако да је Кјеза прву сезону у Фјорентини окончао са 12 голова.[2] Када је клупска легенда Батистута, на крају сезоне прешао у Рому, трио Кјеза-Гомеш-Коста постао је окосница Фјорентине у нападу.[12] У тој сезони 2000/01, Кјеза је постигао 22 гола на 30 утакмица, а са 5 голова допринео је освајању трофеја у купу.[2] Сезона 2001/02 била је компликована. Након што је постигао 5 голова у првих пет утакмица првенства, Кјеза је покидао лигаменте у левом колену 30. септембра 2001. године, на утакмици против Венеције.[2][13][14] Ова повреда значила је крај сезоне за Кјезу, због чега није могао да помогне Фјорентини, која је у тешкој финансијској ситуацији на крају и испала у Серију Б.[2] Након успешне операције, Кјеза се опоравио након 10 месеци, али никад више није био експлозиван, као пре повреде.[2]

Лацијо и Сијена

[уреди | уреди извор]

Како је Фјорентина на крају и банкротирала, Кјеза је на крају сезоне 2001/02, као слободан играч, потписао са Лацијом двогодишњи уговор.[15] На првој утакмици за Лацио у првенству 20. октобра 2002. године Кјеза је постигао два гола против Перуђе.[2] Ипак, Кјеза није успео да се избори за место у тиму Лација, наступајући под вођством некадашњег саиграча, а тада тренера Манчинија, па је тако до краја сезоне одиграо само 12 утакмица, на којима је два пута погодио противничку мрежу.[2][16]

Након раскида уговора са Лацијем, 2003. године Кјеза је потписао уговор са новим чланом Серије А, Сијеном, која се први пут пласирала у највиши ранг такмичења.[16][17] 19. септембра 2003. године Кјеза је постигао хет-трик у победи Сијене над Емполијем од 4:0.[18][19] У следеће три сезоне Кјеза је у свакој са двоцифреним голгетерским учинком, доприносио опстанку клуба у Серији А.[2] У априлу 2006. године, Кјеза је постигао други гол за Сијену у поразу од Лација (2:3), што је, како се касније испоставило, био његов последњи гол у Серији А.[20] У јуну 2006. Сијена је продужила уговор са Кјезом до 2008. године.[21] У сезони 2006/07 Кјеза је мање играо и у доста утакмица је улазио са клупе, с обзиром да је био тек трећа опција у нападу код тренера Берете.[22]

Последње године и крај каријере

[уреди | уреди извор]

По истеку уговора 2008. године прешао је у Фиљине, где је у сезони 2008/09 одиграо 21 утакмицу и постигао 5 голова, чиме је допринео освајању Лиге про друге дивизије и Суперкупа лиге про друге дивизије.[2][23][24] Следеће сезоне, 1. новембра 2009. Кјеза је поново покидао лигаменте, овај пут у десном колену.[2][13] На терен се вратио 9. маја 2010. године, када је ушао у игру пред крај утакмице Фиљине против Монце (2:0), што је била његова последња утакмица у професионалној каријери.[2][25]

Репрезентативна каријера

[уреди | уреди извор]

Кјеза је за репрезентацију Италије, од 1996. до 2001. године, забележио 22 наступа и 7 голова. Дебитовао је 29. маја 1996. године, на утакмици против Белгије, која је завршена нерешено 2:2, захваљујући Кјезином голу, чиме је убедио селектора Сакија да га уврсти у тим за првенство.[2][26][27] Кјеза није играо на првој утакмици на првенству против Русије, коју је Италија добила са 2:1,[28][29] док је почео утакмицу против Чешке и оправдао је указано поверење тиме што је постигао једини гол за Италију на утакмици, која је завршена поразом од 2:1.[2][30] Кјеза је наступио и на трећој утакмици у групи против Њемачке, када је у 67. минуту заменио ди Матеа, када је Италија одигравши без голова испала из даљег такмичења.[2][31]

Селектор Малдини га је уврстио у прелиминарни списак за светско првенство 1998., као привремену замену за дел Пјера, који је тада имао повреду мишића и био је неизвестан за наступ на првенству.[32] Како се он опоравио Кјеза је требало да се врати кући,[33] али је ипак остао у тиму као замена за Раванелија, коме је у међувремену дијагностикована упала плућа.[34] Забележио је два наступа на првенству, на првој утакмици групе против Чилеа и у осмини финала против Норвешке, оба пута као замена.[2]

16. децембра 1998. године Кјеза је постигао хет-трик за репрезентацију на пријатељској утакмици Италије против тима светских звезда, одигране у част стогодишњице од оснивања фудбалског савеза Италије.[2][35]

Приликом бирања тима за европско првенство 2000. селектор Зоф је предност дао Инзагију и Монтели, испред Кјезе.[2] Последња утакмица за репрезентацију била је пријатељска утакмица против Јужне Африке, 25. априла 2001. године, када је Италију предводио нови селектор Трапатони.[2]

Тренерска каријера

[уреди | уреди извор]

Након краја професионалне каријере, Кјеза је тренирао Фиљине, али врло кратко, јер је клуб угашен.[2][36] Након тога положио је тренерски курс, а од јуна 2012. до јуна 2015. године био је тренер млађих категорија Сампдорије.[2][36][37][38] Од 2017. године ради као технички менаџер регионалног федералног центра у Фиренци, који је део Фудбалског савеза Италије, задужен за омладински и школски сектор.[39]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Кјеза се оженио Франческом, коју је упознао још као тинејџер.[2] Заједно имају троје деце: најстаријег Федерика, који је фудбалер и игра за Јувентус, Адријану, која је студент и најмлађег Лоренца, који такође тренира фудбал.[2][40]

Статистика

[уреди | уреди извор]

Клупска

[уреди | уреди извор]
Клуб Сезона Лига Куп Европа Укупно
Такмичење Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Сампдорија 1988/89 Серија А 1 0 0 0 — 1 0
1989/90 0 0 0 0 0 0 0 0
Укупно 1 0 0 0 0 0 1 0
Терамо 1990/91 Серија Ц 31 5 — — 31 5
Кјети 1991/92 Серија Ц 24 6 — — 24 6
Сампдорија 1992/93 Серија А 26 1 — — 26 1
Модена 1993/94 Серија Б 36 14 1 0 — 37 15
Кремонезе 1994/95 Серија А 34 14 4 0 — 38 14
Сампдорија 1995/96 Серија А 27 22 — — 27 22
Парма 1996/97 Серија А 29 14 0 0 2 2 31 16
1997/98 33 10 7 5 8 6 48 21
1998/99 30 9 8 1 8 8 46 18
Укупно 92 33 15 6 18 16 125 55
Фјорентина 1999/2000 Серија А 24 7 4 1 11 4 39 12
2000/01 30 22 6 5 2 0 38 27
2001/02 5 5 0 0 2 1 8*1 6
Укупно 59 34 10 6 15 5 85 45
Лацио 2002/03 Серија А 12 2 6 1 11 4 29 7
Сијена 2003/04 Серија А 30 10 1 0 — 31 10
2004/05 36 11 0 0 — 36 11
2005/06 38 11 2 1 — 40 12
2006/07 23 0 2 0 — 25 0
2007/08 2 0 0 0 — 2 0
Укупно 129 32 5 1 0 0 134 33
Укупно у каријери 471 163 41 14 44 25 557 203

Репрезентативна

[уреди | уреди извор]
Италија
Година Наступи Голови
1996 5 3
1997 1 0
1998 4 0
1999 5 1
2001 1 0
Укупно 16 4

Трофеји

[уреди | уреди извор]

Клупски

[уреди | уреди извор]

Сампдорија

Парма[41]

Фјорентина

  • Куп Италије (1): 2000/01
  • Суперкуп Италије: финале 2001.

Фиглина

  • Лига про друга дивизија (1): 2008/09
  • Суперкуп Лиге про друга дивизије (1): 2008/09

Индивидуална

[уреди | уреди извор]
  • Најбољи фудбалер Серије А: 1996[42]
  • Најбољи стрелац Купа УЕФА: 1998/99 (8 голова)[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д „Enrico Chiesa”. Parma Calcio 1913 (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам „Enrico Chiesa, il bomber di Mignanego che faceva impazzire i difensori | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  3. ^ а б „CHIESA, E' SEMPRE LA PRIMA VOLTA ' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  4. ^ „Chiesa: "un grande sogno blucerchiato"”. la Repubblica (на језику: италијански). 2014-02-14. Приступљено 2021-06-22. 
  5. ^ а б в „BRAVO CHIESA, GIRARE L' ITALIA NON SERVE PIU' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  6. ^ а б „' COME POGGIOLINI' E' IL CALCIO DEI SOSPETTI - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  7. ^ „LA RICCA ALLEANZA TUTTI CONTRO LA JUVE - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  8. ^ а б „' VALGO 25 MILIARDI E LO TROVO BELLISSIMO' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  9. ^ а б „Chiesa, lo specialista "Contro la Juventus bisogna essere perfetti, questa Samp può farcela"”. la Repubblica (на језику: италијански). 2014-12-11. Приступљено 2021-06-22. 
  10. ^ а б June 2015, 24. „The Parma story: Hernan, Hristro, Gigi and the dairy dream gone wrong”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  11. ^ „la Repubblica/sport: ALBERTO MALESANI”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  12. ^ September 2010, FourFourTwo Staff 01. „My Perfect 10: Rui Costa”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  13. ^ а б „Il ginocchio di Chiesa fa CRAC, l'ex viola a un passo dal RITIRO | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  14. ^ „la Repubblica/calcio_partite: Fiorentina, vittoria triste Chiesa ko, stagione a rischio”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  15. ^ UEFA.com (2002-08-22). „Chiesa links up with Lazio”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  16. ^ а б UEFA.com (2003-07-29). „Siena swoop for Chiesa | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  17. ^ „Enrico Chiesa ora è del Siena - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  18. ^ UEFA.com (2003-09-19). „Italy round-up: Chiesa strikes seal Siena success | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  19. ^ „Repubblica.it/sport/calcio/serie_a: Chiesa scatenato Il Siena calpesta l'Empoli”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  20. ^ „Da Chiesa a Chiesa: undici anni dopo in goal Federico | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  21. ^ UEFA.com (2006-06-05). „Chiesa commits future to Siena | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-23. 
  22. ^ „Chiesa, bomber dimenticato - Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2021-06-23. 
  23. ^ „Enrico Chiesa saluta la Serie A: Giocherà nel Figline Valdarno in serie C2 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  24. ^ „SPAL-Fiorentina, Semplici sfida Chiesa: allenò Enrico al Figline | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  25. ^ Eleonora, Natali. „Il Figline chiude con il botto Vittoria e rientro di Chiesa”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  26. ^ „NAZIONALE, E' SUBITO EMERGENZA - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  27. ^ 1996 (May 29) italy 2-Belgium 2 (Friendly).avi (на језику: српски), Приступљено 2021-06-22 
  28. ^ „CHIESA SI ADEGUA ' C' E' ANCORA TEMPO' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 
  29. ^ UEFA.com (2003-10-06). „Instinctive Casiraghi helps Italy sink Russia in EURO '96 Group C”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  30. ^ UEFA.com. „Czech Republic-Italy | UEFA EURO”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  31. ^ UEFA.com (2003-10-06). „Italy pay penalty for Germany stalemate in EURO '96 Group C”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-22. 
  32. ^ „la Repubblica/speciale: La lista dei 23 convocati”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  33. ^ „la Repubblica/sport: Addio paura, Del Piero andra' ai mondiali”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-06-23. 
  34. ^ „L' Italia ricomincia da Baggio - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  35. ^ „Italia-World Stars 6-2: il racconto di un'amichevole storica | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  36. ^ а б „Chiesa torna alla "sua" Sampallenerà i giovani blucerchiati”. la Repubblica (на језику: италијански). 2012-06-23. Приступљено 2021-06-23. 
  37. ^ „Toh, chi si rivede in casa blucerchiata, nuovi commissari tecnici nascono: Enrico Chiesa allenerà le giovanili della Sampdoria | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-06-23. 
  38. ^ „Federico Chiesa, l'inglese di Firenze: a 17 anni università, gol e debutto azzurro”. La Gazzetta dello Sport - Tutto il rosa della vita (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-23. 
  39. ^ „Firenze, Chiesa nuovo responsabile tecnico di Coverciano”. la Repubblica (на језику: италијански). 2017-09-08. Приступљено 2021-06-23. 
  40. ^ Sport, Sky. „Fiorentina, un altro Chiesa: arriva Lorenzo”. sport.sky.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-29. 
  41. ^ „Enrico Chiesa”. Eurosport. Приступљено 19. 12. 2015. 
  42. ^ s, s. „l' arbitro Treossi scortato da finto carabiniere”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-22. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енрико_Кјеза&oldid=28825669”