Пређи на садржај

Западни фронт (Други светски рат)

С Википедије, слободне енциклопедије
Западни фронт
Део Европско ратиште (Други светски рат)
Време
  • 3. септембар 1939. — 8. мај 1945. (1939-09-03 – 1945-05-08) [nb 2]
  • (5 година, 8 месеци и 5 дана)
Место
Исход

1939–40: победа Сила осовине

1944–1945: победа Савезника

Територијалне
промене
Подела Немачке (1945)
Сукобљене стране

Савезници
 Сједињене Државе
 Уједињено Краљевство
 Француска

 Канада
Пољска
 Белгија
 Холандија
 Норвешка
Чехословачка
 Луксембург
 Данска

Силе Осовине
 Немачка
 Италија
(1940–1943)
 Италијанска Социјална Република
(1943–1945)
Мађарска[1]
(1944–1945)


 Вишијевска Француска[nb 1]
Јачина

1939–1940

  • 7.650.000 трупа (укупно)[2]

1944–1945

1939–1940

  • 5.400.000 трупа (укупно)[2]

1944–1945

  • ~8.000.000 трупа (укупно оних који су служили)[4]
  • ~1.900.000 трупа (врхунац)[5]
Жртве и губици

1940

  • 2.121.560[nb 3]–2.260.000[nb 4] жртава, укључујући 143.400 убијених

1944–1945

  • 164.590–195.576 убијено/нестало
  • 537.590 рањено
  • 78.680 заробљено[8][nb 5]

(~70% савезничких трупа и жртава били су Американци)[8]

  • 10.561 тенкова уништено[11][12][13]
  • 909 уништених разарача тенкова[14][12]

Укупно:

  • ~3.000.000 жртава

1940

  • 160.780[nb 6]–163.650 жртава[nb 7], укључујући 43.110 убијених

1944–1945

  • 263.000–655.000 убијено
  • 400.000+ рањено[19]
  • 4.209.840 заробљено[nb 8]

Total:

  • 5.000.000–5.400.000+ жртава
Цивилне жртве:
1.650.000 мртвих[nb 9]

Западни фронт током Другог светског рата је назив за сукобе вођене у западној Европи, на територији данашње Данске, Норвешке, Луксембурга, Белгије, Холандије, Уједињеног Краљевства, Француске и Немачке. Западни фронт се може поделити у две фазе великих ратних операција. У првој фази догодиле су се капитулације Холандије, Белгије и Француске током маја и јуна 1940. и наставила се борбама у ваздушном рату између Немачке и Уједињеног Краљевства током битке за Британију. Другу фазу су одликовале велике копнене борбе, које су почеле у јуну 1944. савезничким искрцавањем у Нормандији и наставило све све до пораза Немачке у мају 1945.[30]

Иако се већина немачких војни губитака десила на Источном фронту, и немачки губици на Западном фронту су били скоро ненадокнадиви, пошто је већина немачких ресурса већ било лоцирано на Источном фронту. То је значило да, иако су губици могли бити надокнађени до неке мере, врло мало појачања је било послато на запад да се спречи напредовање западних Савезника. Искрцавања у Норманији су били велики психолошки ударац за немачку војску и њене лидере, који су се плашили понављања стања из Првог светског рата када је Немачка била принуђена да води рат на два фронта.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Виши је званично водио политику оружане неутралности и водио војне акције против оружаних упада сила Осовине и савезничких зараћених страна. Прекид ватре и обећање на верност савезницима Вишијевских трупа у Француској северној Африци током Операције Бакља уверили су Осовину да се Вишију више не може веровати да ће наставити ову политику, те су извршили инвазију и окупирали француску крњу државу у новембру 1942. године. Колаборационе јединице, попут Милице, наставиле су да се боре заједно са немачким трупама против Француских бораца отпора све до ослобођења Француске 1944. године.
  2. ^ Интерлуд између 25. јуна 1940. до 6. јуна 1944. године
  3. ^ Елис не даје никакве податке о данским жртвама, он оцењује норвешке губитке на 2.000 убијених или несталих, а да нема информација о онима који су рањени или заробљени. Холандске жртве се процењују на 2.890 убијених или несталих, 6.900 рањених, а подаци о заробљеним нису дати. Белгијске жртве се процењују на 7.500 убијених или несталих, 15.850 рањених и 200.000 заробљених. Француски губици износили су 120.000 убијених или несталих, 250.000 рањених и 1.450.000 заробљених. Британски губици су износили укупно 11.010 убијених или несталих, 14.070 рањених (побројани су само они који су евакуисани) и 41.340 заробљених.[6] Губици 1940. године, према Елисовим подацима, тако износе 2.121.560.
  4. ^ 360.000 мртвих или рањених, а 1.900.000 заробљених[7]
  5. ^ Елисови бројеви: Американци: 109.820 убијених или несталих, 356.660 рањених и 56.630 заробљених; Британци: 30.280 убијених или несталих, 96.670 рањених, 14.700 заробљених; Канађани: 10.740 убијених или несталих, 30.910 рањених, 2.250 заробљених; Французи: 12.590 убијених или несталих, 49.510 рањених, 4.730 заробљених; Пољаци: 1.160 убијених или несталих, 3.840 рањених, 370 заробљених.[9]
    Дакле, према Елисовим информацијама, западни савезници су имали 783.860 жртава.
    Преглед за америчку војску/ваздухопловне снаге: Према послератној студији америчке војске која користи ратне записе, војска и војно ваздухопловство Сједињених Држава претрпеле су 586.628 жртава у западној Европи, укључујући 116.991 погинулих у акцији и 381.350 рањених, од којих 16.264 касније умрли од задобијених рана.[10] Укупне америчке жртве износе 133.255 убијених, 365.086 рањених, 73.759 заробљених и 14.528 несталих, од којих је две хиљаде касније проглашено мртвима.
  6. ^ 43.110 Немаца убијено или нестало, 111.640 рањено, нема података о било коме од заробљених. Италијански губици су износили 1.250 погинулих или несталих, 4.780 рањених, а нема података о било коме од заробљених.[6]
  7. ^ Немачка: 157.621 жртва (27.074 мртвих (коначни број немачких мртвих је вероватно чак 49.000 људи када се урачунају губици које је Кригсмарин претрпео, због додатних неборбених узрока, рањеника који су умрли од рањавања и несталих који су потврђени као мртви.[15] Међутим, ова виша цифра није коришћена у укупном броју жртава), 111.034 рањених, 18.384 несталих,[15][16][17] као и 1.129 погинулих чланова посаде.[18] Италија: 6.029 жртава (1.247 мртвих или несталих, 2.631 рањених и 2.151 хоспитализованих због промрзлина; италијанске снаге су биле укључене у борбе у Француским Алпима, где су температуре испод нуле уобичајене чак и током лета.)
  8. ^ Укупни немачки губици од септембра 1939. до 31. децембра 1944. на Западном фронту за војску, Вафен СС и страних добровољца износе 128.030 погинулих, 399.860 рањених. До почетка јуна 1945. у логорима за ратне заробљенике држано је 7.614.790 (укључујући 3.404.950 који су разоружани након предаје Немачке)[9] Види такође: Разоружане непријатељске снаге
  9. ^ Сви наведени тотали укључују само директне смрти услед војних активности и злочина против човечности, укључујући Холокауст.[20]
    Немачка: 910.000. 410.000 у савезничком стратешком бомбардовању, 300.000 у холокаусту не укључујући смрт аустријских цивила или смрт у нацистичком програму Т4.[21] Рачунање програма Актион Т4 додаје укупно 200.000+ смртних случајева.[22]
    Француска: 390.000. Укључује 77.000 француских Јевреја у Холокаусту.[23]
    Холандија: 187.300. Укључује 100.000 холандских Јевреја у Холокаусту.[24]
    Белгија: 76.000. Укључује 27.000 белгијских Јевреја у Холокаусту.[25]
    Уједињено Краљевство: 67.200. Углавном су погинули у немачком бомбардовању.[26]
    Норвешка: 8.200.[27] Укључује 800 норвешких Јевреја у Холокаусту.
    Данска: 6.000.[28]
    Луксембург: 5.000. Укључује 2.000 луксембуршких Јевреја.[29]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Szélinger & Tóth 2010, стр. 94.
  2. ^ а б Frieser, Karl-Heinz (2013)The Blitzkrieg Legend. Naval Institute Press
  3. ^ MacDonald, C (2005), The Last Offensive: The European Theater of Operations. University Press of the Pacific, p.478
  4. ^ The World War II Databook, by John Ellis, 1993 p. 256. Total German soldiers who surrendered in the West, including 3,404,950 who surrendered after the end of the war, is given as 7,614,790. To this must be added the 263,000–655,000 who died, giving a rough total of 8 million German soldiers having served on the Western Front in 1944–1945.
  5. ^ Horst Boog; Gerhard Krebs; Detlef Vogel (2006). Germany and the Second World War: Volume VII: The Strategic Air War in Europe and the War in the West and East Asia, 1943-1944/5. Clarendon Press. стр. 522. ISBN 978-0-19-822889-9. „Quoting Alfred Jodl's "Strategic situation in spring 1944" presentation. The total given for German forces in the west in May 1944, prior to a slight upgrade of forces in the west in preparation for Operation Overlord, was 1,873,000 personnel. 
  6. ^ а б Ellis 1993, стр. 255
  7. ^ Hooton 2007, стр. 90
  8. ^ а б MacDonald, C (2005), The Last Offensive: The European Theater of Operations. Page 478. "Allied casualties from D-day to V–E totaled 766,294. American losses were 586,628, including 135,576 dead. The British, Canadians, French, and other allies in the west lost slightly over 60,000 dead".
  9. ^ а б Ellis 1993, стр. 256
  10. ^ US Army Battle Casualties and Non-battle Deaths in World War 2: Final Report. Combined Arms Research Library, Department of the Army. 25 June 1953.
  11. ^ Zaloga 2015, стр. 239, 6,084 U.S. Army tanks destroyed, including 4,399 M4 Sherman tanks, 178 M4 (105) and 1,507 M5A1 Stuart tanks..
  12. ^ а б Zaloga 2015, стр. 276.
  13. ^ Zaloga 2015, стр. 277, 4,477 British Commonwealth tanks destroyed, including 2,712 M4 Sherman tanks, 656 Churchill tanks, 609 Cromwell tanks, 433 M3 Stuart tanks, 39 Cruiser Mk VIII Challenger tanks, 26 Comet tanks, 2 M24 Chaffee tanks..
  14. ^ Zaloga 2015, стр. 239, 909 U.S. Army tank destroyers destroyed, including 540 M10 tank destroyers, 217 M18 Hellcat tank destroyers and 152 M36 tank destroyers..
  15. ^ а б Frieser 1995, стр. 400
  16. ^ L'Histoire, No. 352, April 2010 France 1940: Autopsie d'une défaite, p. 59.
  17. ^ Shepperd 1990, стр. 88
  18. ^ Hooton 2010, стр. 73
  19. ^ Percy Schramm Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht: 1940 – 1945: 8 Bde. (1961) ISBN 9783881990738 Pages 1508–1511. Only includes those wounded who were not captured after, and only records wounded up to 31 January 1945. Likely to be drastically underestimated considering the corresponding figures for the Eastern Front on the same document.
  20. ^ Niewyk, Donald L. The Columbia Guide to the Holocaust, Columbia University Press, (2000) ISBN 0-231-11200-9, p. 421.
  21. ^ Statistisches Jahrbuch für die Bundesrepublik Deutschland 1960 Bonn 1961 p. 78
  22. ^ Bundesarchiv Euthanasie" im Nationalsozialismus, bundesarchiv.de; accessed 5 March 2016.(German)
  23. ^ Frumkin, Gregory (1951). Population Changes in Europe Since 1939. London: Allen & Unwin. стр. 58—59. OCLC 924672733. 
  24. ^ "Central Bureau of Statistics (CBS) Netherlands" (PDF). Retrieved 4 March 2016.
  25. ^ Frumkin 1951, стр. 44–45
  26. ^ Commonwealth War Graves Commission Annual Report 2013–2014, page 44.
  27. ^ Frumkin 1951, стр. 144
  28. ^ "Hvor mange dræbte danskere?". Danish Ministry of Education. Retrieved 4 March 2016.
  29. ^ Frumkin 1951, стр. 59
  30. ^ German deployments to the Western Front (including North Africa and Italy) reached levels as high as approximately 40% of their ground forces, and 75% of the Luftwaffe. During 1944, there were approximately 69 German divisions in France, in Italy, there were around 19. (Approximate data is given because the number of units changed over time as a result of troop transfers and the arrival of new units.) Keegan, John (1990). The Second World WarНеопходна слободна регистрација. Source-Axis History Factbook. ISBN 9780670823598.  According to David Glantz PDF Архивирано 9 јул 2011 на сајту Wayback Machine, In January 1945 the Axis fielded over 2.3 million men, including 60 percent of the Wehrmacht's forces and the forces of virtually all of its remaining allies, against the Red Army. In the course of the ensuing winter campaign, the Wehrmacht suffered 510,000 losses in the East against 325,000 in the West. By April 1945, 1,960,000 German troops faced the 6.4 million Red Army troops at the gates of Berlin, in Czechoslovakia, and in numerous isolated pockets to the east, while four million Allied forces in western Germany faced under one million Wehrmacht soldiers. In May 1945 the Soviets accepted the surrender of almost 1.5 million men, while almost one million Germans soldiers surrendered to the British and Americans, including many who fled west to escape the dreaded Red Army. „The Soviet-German War 1941–1945: Myths and Realities: A Survey Essay” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 9. 2008. г. Приступљено 9. 7. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]