Захарија Прибислављевић
| Захарија Прибислављевић | |
|---|---|
.png) Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 890. |
| Датум смрти | 10. век |
| Породица | |
| Родитељи | Прибислав Мутимировић |
| Династија | Властимировићи |
| Период | 921/922/923—924/926. |
| Претходник | Павле Брановић |
| Наследник | Часлав Клонимировић |
Захарија Прибислављевић (Првослављевић)[н. 1] је био српски владар који је, вероватно са словенском титулом кнеза[2], владао Србијом током треће деценије X века. Почео је владати 920/921. године, или 923/924. године, а владао је до 923/924. године, или до 926/927. Припадао је владарској породици, која је Србе довела на Балканско полуострво,[3] а коју историчари већином зову Властимировићи.[н. 2] Постоје и једва приметни покушаји да се владарска породица према земљи порекла назове Лужичка династија.[4] Захарија (Ζαχαρίας) је постао владар, када га је Симеон Велики (893—927) послао да протера Павла Брановића, претходног владара Србије. После три године владавине, Захарије је почео подржавати Византију, а Симеон је послао војску са кнежевићем Чаславом Клонимировићем да смени са власти Захарија. Захарије је побегао у Хрватску и ту нестају писане вести о њему.
О времену владавине
[уреди | уреди извор]Историчари нису сагласни када је у Србији са власти смењен Павле Брановић, а владар постао Захарије. До спора долази, првенствено, због две различите претпоставке о дужини владавине Павла Брановића. О дужини те владавине Константин VII Порфирогенит написао је: „ … дође Павле, син Брана, и владаше три године. Господин цар Роман имаше пак у граду кнежевића Захарију, сина Прибислава, кнеза Србије, и пошаље га да по стане кнез у Србији. Али кад овај пође и зарати, буде побеђен од Павла. Тај га ухвати и преда Бугарима, па га држаху окованог. Затим, после три године, пошто Павле заузме непријатељски став према Бугарима, пошаље (Симеон) Захарију, кога прво беше послао господин цар Роман, па Захарија отера Павла и сам преузме власт над Србима.“[3][5] Суштина спора се води око тога да ли је спомињући прво: „ … дође Павле, син Брана, и владаше три године.“ писац мислио на апсолутну дужину владавине Павла Брановића, или релативни део владавине до неуспелог покушаја Захарија да смени, уз помоћ Византије, сродника са места владара Србије. Није јасно да ли треба сабрати два пута споменуте три године владавине, или се други пут само понавља да је укупно владао три године.[6] Због тога неки историчари мисле да је Павле владао три, а други мисле да је владао шест година. Додатну нејасноћу ствара одређивање почетка владавине Павла Брановића, то јест да ли је почео да влада у другој половини 917. или 918. године.[7] Због свега тога различити историчари стављају почетак владавине Захарија у 920/921. godinu,[8]922. годину,[9] или у 923.[10][11] За крај владавине Захарија историчари обично бирају 924. или 926. Пример оних који су изабрали 924. годину може бити Г. А. Острогорски,[12][13][11][14][15] а представник оних који мисле да је то било 926. године може бити Т. Живковић.[10] Без јединственог решења, може се закључити, Захарије је владао Србијом три године, али није јасно када између 920. и 927.
Порекло и породица
[уреди | уреди извор]Захарија је био син кнеза Прибислава (Првослава), најстаријег сина и наследника кнеза Мутимира, који је био најстарији син кнеза Властимира. Након смрти Захаријевог деде, власт у Србији преузео је његов отац, према праву првородства,[3] али после годину дана владавине, од око 891. године, до око 892. године,[16] њега је срушио са власти Петар Гојниковић, који је дошао из Хрватске.[3] Прибислав је са браћом, према наводима цара Константина Порфирогенита (913—959),[17] побегао у Хрватску,[18] али има историчара који изражавају сумњу у ово.[13] Они сматрају да је дошло до грешке у писању и да су они заправо побегли у Бугарску.[10]
Владавина
[уреди | уреди извор]Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (920—944)[19] је послао, према неким мишљењима 921. године, војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама које су уследиле, Захаријине трупе су поражене, заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник[3].
Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[20] послао, некадашњег византијског штићеника, Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.
Иако је на власт дошао подршком бугарског цара, Захарија је брзо прешао на страну Византије и признао врховну власт византијског цара. Овај његов потез је изазвао Симеонову реакцију, тако да је он 922[21]/924. године[10] послао против Захарија војску предвођену Марменом и Теодором Сигрицом. Њихов циљ био је да трајно заузму Србију, пошто се не помиње да су са собом водили неког од српских принчева, као што је то био случај у претходним бугарским походима, када су само збацивани нелојални кнежеви. Међутим, бугарске снаге су поражене, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје[3].
Нови бугарски поход уследио је 924. године,[15][22][14] или 926,[10] а уз војску је Симеон послао и Часлава, Клонимировог сина и Захаријиног брата од стрица.
Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску не упуштајући се у борбу, након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Када су се жупани појавили, Бугари су их све похватали, након чега су упали у Србију и опустошили је[3], а жупане су са Чаславом одвели у Бугарску. Даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима.
У време Захаријиног бега у Хрватску око 924. године, забележен је нагли успон хрватске државе, а обично се наводи да је Константин VII Порфирогенит писао да се у Хрватској "уливала и ширила" војска величине до 60 хиљада коњаника и до 100 хиљада пешака, али постоји могућност да је превод био погрешан и да у Де администрандо империо пише до 3.000 коњаника и до 40.000 пешадинаца.[3][23] Такође, уследио је и потпуни пораз Бугара, који су напали Хрватску, можда у Босни.[3] Сасвим је рационално ово нагло јачање хрватске државе око 925. године, и потпуни пораз Бугара 926. или почетком 927. године, приписати Захарији и његовим одбеглим војницима.[24][25]
Захаријева Србија, а вероватно и она коју је обновио Часлав 927. (или после), имала је западну границу можда на горњој Уни код Срба, а у Србији је био подручје јужно од Саве са Мачвом.[26] Постоји процена да је тада Србија имала војску која је бројала око 27.000 мушкараца, а површину између 70.000 и 80.000 километара квадратних и око 500.000 становника.[27] Претпоставка о спајању војске кнеза Захарија, првенствено коњице Србије, са војском Томиславове Хрватске објашњава како су поражени Мађари и Славонија припојена Томиславовој Хрватској (924. или 925), а иста спојена војска је потпуно поразила војску Бугара цара Симеона вероватно почетком 927. године приморала његовог наследника цара Петара I (927—969) да допусти Чаславу да обнови самосталну државу Срба.[28]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Име Захаријиног оца се помиње искључиво у делу Константина Порфирогенита, у његовом грчком облику Πριβέσθλαβος, због чега постоји спорење међу историчарима да ли га треба читати као Прибислав или као Првослав.[1]
- ^ Презиме прве династије код Срба Властимировићи, историчари су направили од најмање четвртог, а можда петог, или чак шестог, имена владара из те породице које је до нас сачувано. Константин VII Порфирогенит у набрајању српских владара као четврто име спомиње Βλαστίμηρος Властимир. Бирање четвртог имена у низу имена из једне династије за њено презиме у великој мери је произвољно. Тим поступком историчари су претходницима дали презиме по имену њиховог сина (за Просигоја-Προσηγόης), унука (за Радослава-Τοδόσθλαβος) и праунука (за Вишеслава/Војислава-Βοίσέσθλαβοζ).[1]
Породично стабло
[уреди | уреди извор]| 2. Прибислав Мутимировић | ||||||||||||||||
| 1. Захарија Прибислављевић | ||||||||||||||||
| 3. [[]] | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Ферјанчић 1959, стр. 49-50.
- ^ Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза ((Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0..). У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да су српски владари тог доба носили титулу краља, али историчари већином одбацују тај податак као измишљен.
- ^ а б в г д ђ е ж з Порфирогенит, Константин VII (950е). 32. О Србима и земљи у којој сада станују — De administrando imperio — преко Викизворника.
- ^ Логос 2017, стр. 2, 75.
- ^ Moravcsik 1967, стр. 157: 9-19.
- ^ Острогорски 1949, стр. 26-27. Острогорски је писао: „ ... Порфирогенит изрично каже да је Павле владао три године ... После ове уводне констатације он прича шта се у току те три године Павлове владе догодило. Кад он на крају истиче да је п о с л е т р и г о д и н е. Захарија срушио Павла, он тиме само још једанпут понавља да је Павлова влада трајала свега три године, а никако неће да каже да је прошло и још три године после првог, неуспелог Захаријиног покушаја да отме Павлу власт, чиме би он побио своју горњу констатацију и дошао са њом у очигледну противречност. Из тога је закључио: „Захарија … [је] владао од 920. или можда од 921.“.
- ^ Острогорски 1949, стр. 26. Пишући како је Симеон послао Павла Брановића да завлада Србијом, а смени Петра Гојниковића, Константин VII Порфирогенит је, непосредно испред, додао: „Догоди се, каже К. Порфирогенит, у то доба и рат код Ахелоја између Ромејаца и Бугара“. О томе, Острогорски опрезно пише: Пошто се зна да се битка на Ахелоју код Анхијала одиграла 20. августа 917. г., јасно је да је Петар изгубио власт најраније крајем 917. г. ... или можда … 918..
- ^ Острогорски 1949, стр. 26-27.
- ^ Ћоровић, Владимир (1997). „Срби између Византије, Хрватске и Бугарске”. Историја српског народа. Бања Лука; Београд: Глас српски; Ars Libri.
- ^ а б в г д Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“. Београд. 2006. ISBN 978-86-17-13754-8.
- ^ а б Станоје Станојевић, „Сви српски владари “, Београд 1927. (III Прве српске државе)
- ^ Острогорски 1949, стр. 28.
- ^ а б Група аутора, „Историја српског народа I“, Београд 1981.
- ^ а б Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“, Нови Сад. 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
- ^ а б Станоје Станојевић (1926). „Историја српскога народа“. Београд. ISBN 978-86-81459-06-5.. (III Прве српске државе)
- ^ Логос 2017, стр. 94. Петар је владао укупно 25 година, а та владавина се завршила у време битке на Ахелоју код Анхијала (видети Острогорски, 1949, 26), то јест он је смењен са власти, изгледа, после те битке, вероватно, у другој половини 917. године, или у 918. Одатле следи да је Петар почео да влада 891, 892. или најкасније 893.
- ^ Острогорски 1969, стр. 253, 272.
- ^ Константин Порфирогенит, „О управљању Царством“ (глава 32.)
- ^ Острогорски 1969, стр. 256, 268.
- ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период, или два различита у низу.
- ^ (Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0.
- ^ Острогорски 1969, стр. 258.
- ^ Логос 2019, стр. 12-15. На хеленском реченица се може реконструисати као: «[ Ἰστέον ] ὅτι ἡ βαπτισμένη Χρωβατία ἐκβάλλει καβαλλαρικὸν ἕως τῶν ξ’ ᾷᾷ, πεζικὸν δὲ ἕως χιλιάδας ρ’ καὶ σαγήνας μέχρι τῶν π’ καὶ κονδούρας μέχρι τῶν ρ’ καὶ αἱ μὲν σαγῆναι ἔχουσιν ἀνὰ ἀνδρῶν μ’, αἱ δὲ κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν κ’, αἱ δὲ μικρότεραι κονδοῦραι ἀνὰ ἀνδρῶν ι’. »Изгледа да исправљени превод на српски треба бити: „[Треба знати] да Крштеном Хрватском улива се и шири се коњице до 60 алагија [aлагиј је војна јединица која је имала од 50 до 400 војника, а овде се мисли на најмање провинцијске алагије који су имали по 50 коњаника], пешадије до 100 хиљада [хиљада је и војна јединица у Византији која је имала 400 до 1.000 људи, а овде се мисли на најмање, тзв. непотпуне, хиљаде са по 400 пешадинаца], и до 80 сагена и до 100 кондура.”.
- ^ Логос 2017, стр. 97-98.
- ^ Логос 2019, стр. 30-37.
- ^ Логос 2019, стр. 38-40.
- ^ Логос 2019, стр. 13-15, 19-27.
- ^ Логос 2019, стр. 21-30-36. Остаје нејасно да ли је Захарије са својом коњицом учествовао у хрватском освајању Славоније, победи над Симеоновим Бугарима, као и да ли је доживео Часлављеву обнову Србије и можда добио неку област на управу у њој.
Извори и литература
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Бубало, Ђорђе (2008). „Властимировићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 187—189.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600–1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2012). „О такозваној "Хроници српских владара" из списа De administrando Imperio цара Константина VII Порфирогенита”. Византијски свет на Балкану (PDF). 2. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 313—332.
- Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку”. Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42.
- Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета.
- Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 141—155.
- Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Логос, Александар А. (2017). Историја Срба I (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-37-4.
- Логос, Александар (2019). Историја Срба. 1, Допуна 4 ; Историја Срба. 5 (PDF). Београд: АТЦ. ISBN 978-86-85117-46-6.
Викизворник
[уреди | уреди извор]
