Корисник:Марко Рачић/Писање5

Општина Беране
Застава Грб
Административни подаци
Држава	Црна Гора
Становништво
—	24.645 (2023)
— густина	57/km2
Географске карактеристике
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Површина	496 km2
Остали подаци
Председник општине	Божо Премовић Демократе ()
Позивни број	051
Регистарска ознака	BA
Веб-сајт	Општина Беране

Општина Беране је општина у Црној Гори. Једна је од највећих градова на сјевероистоку Црне Горе смјештена у Горњем Полимљу. Од 1949. до 1992. године носила је име Иванград у част народном хероју Ивану Милутиновићу. Град према попису из 2011. има 24.645 становника.

Током средњовјековног периода, простор данашњих Берана је био познат као жупа Будимља, која је имала изузетан духовни, политички и економски значај у великожупанској Србији (крај 11-почетак 13. вијека) Краљевини Србији (1217-1345) и Српском царству (1345-1371). До 1455. када су Турци заузели град, припадао је средњовјековној Србији. Од Првог српског устанка до коначног ослобођења, борбе против Турака су биле константне. Чувене битке су се водиле између 1825. и 1862. године од којих је најпознатија Битка на Рудешу вођена 7. априла у којој су локални побуњеници победили. Беране је коначно ослобођено 1912. године када коначно улази у састав Црне Горе. Град је дијелио судбину са државама у којим се налазио и тешко је оштећен у оба Светска рата. Под именом Иванград, доживљавао је просперитет и раст становништва постајући један од југословенских индустријских центара. Иако грађански рат није захватио тадашњу СР Југославију, имао је утицај и на сам град чија је индустрија пропала што се одразило на одлив становништва.

Данас, Беране заједно са општином и остатком севера државе, једно је од најсиромашнијих места у Црној Гори тако да већина становника живи у тешким условима. Упркос томе, град је остао и даље важан образовни, медицински, верски и спортски центар производећи многе успешне појединце у тим категоријама. У њему се налази 13 основних школа, четири средње школе и четири институције вишег образовања. Беране је повезано са остатком земље са два магистрална пута. У њему се налази угашени аеродром који и даље није у употреби упркос многим најавима о могућој ревитализацији. Године 2012, град је обележио 150 година свог званичног постојања и 100 година од придружења Црној Гори.

Географија

Рељеф и положај

Беране се налази на крајњем сјевероистоку данашње Црне Горе између планине Бјеласице на западу, Цмиљевице на истоку, Тивранске клисуре на сјверу и Сутјеске и Превије на југу. Простор Берана спада у најстарија копна Црне Горе чије се формирање одиграло током алпске орогене фазе, а обликовање у садашњим контурама углавном дејством спољашњих сила.

Беранска котлина дуга је 10км и широка до 4.5км. Средином котлине протиче Лим дијелећи је на два једнака дијела. Ријека Лим је највећи водени ток сјевероисточне Црне Горе и по дужини тока и по количини воде. На подручју Берана заступљена су језера искључиво глацијалног поријекла. Налазе се на планини Бјеласици а то су: Пешића језеро, Шишко језеро и Урсуловачко језеро. Долинско дно је на надморској висини између 650м и 750м. Беране има биљни свијет умјерено-континенталне и планинске климе и он се смјењује према висинама, како се смјењују ови климатски типови.

Клима

у Беранама су заступљена два климатска типа: умјерено континентални (жупски) и планински (алпски) тип климе. Средња годишња температура ваздуха је 10.70Ц. Најтоплији мјесец је јул са просјечном температуром ваздуха од 20.70Ц, а најхладнији је јануар са просјечном температуром од -0.40Ц. Просјечна годишња количина падавина креће се око 884мм.

Клима Беране (1961–1990, екстреми 1950–данашњица)
Показатељ \ Месец	.Јан.	.Феб.	.Мар.	.Апр.	.Мај.	.Јун.	.Јул.	.Авг.	.Сеп.	.Окт.	.Нов.	.Дец.	.Год.
Апсолутни максимум, °C (°F)	18,8 (65,8)	24,1 (75,4)	26,5 (79,7)	31,6 (88,9)	33,9 (93)	35,2 (95,4)	38,4 (101,1)	40,4 (104,7)	36,8 (98,2)	32,3 (90,1)	24,1 (75,4)	20,2 (68,4)	40,4 (104,7)
Максимум, °C (°F)	2,7 (36,9)	5,9 (42,6)	10,6 (51,1)	15,2 (59,4)	20,4 (68,7)	23,3 (73,9)	25,9 (78,6)	26,1 (79)	22,4 (72,3)	17,2 (63)	10,2 (50,4)	3,4 (38,1)	15,27 (59,5)
Просек, °C (°F)	−2,0 (28,4)	0,7 (33,3)	4,5 (40,1)	8,7 (47,7)	13,4 (56,1)	16,4 (61,5)	18,3 (64,9)	17,7 (63,9)	14,0 (57,2)	9,2 (48,6)	4,3 (39,7)	−0,5 (31,1)	8,73 (47,71)
Минимум, °C (°F)	−5,9 (21,4)	−3,9 (25)	−0,9 (30,4)	2,7 (36,9)	6,4 (43,5)	9,5 (49,1)	10,9 (51,6)	10,3 (50,5)	7,5 (45,5)	3,4 (38,1)	0,0 (32)	−4,2 (24,4)	2,98 (37,37)
Апсолутни минимум, °C (°F)	−28,3 (−18,9)	−26 (−15)	−18,6 (−1,5)	−9,2 (15,4)	−4,2 (24,4)	0,2 (32,4)	1,2 (34,2)	2,2 (36)	−6,1 (21)	−7,7 (18,1)	−19,8 (−3,6)	−22,7 (−8,9)	−28,3 (−18,9)
Количина падавина, mm (in)	82,7 (3,256)	65,5 (2,579)	63,1 (2,484)	81,9 (3,224)	70,9 (2,791)	71,6 (2,819)	60,5 (2,382)	60,6 (2,386)	66,3 (2,61)	74,9 (2,949)	114,9 (4,524)	100,4 (3,953)	913,3 (35,957)
Дани са падавинама (≥ 0.1 mm)	12	11	12	13	13	13	10	9	9	9	14	14	139
Релативна влажност, %	83	78	73	70	70	71	69	70	76	78	81	85	75,3
Извор: Хидрометеоролошки завод Црне Горе

Историја

Од млађег каменог доба (неолита) до савременог доба, у друштвено-економском развитку територије на којој је настало Беране, може се разликовати пет главних периода: праисторија, вријеме римске управе, период развитка српске средњовјековне државе, турско освајање и власт и период од Првог балканског рата и данашњица.

Праисторија

На основу остатака материјалне културе, предмета пронађених систематским археолошким истраживањима на локалитетима: Кременштица (Петњик), Беран-крш (Берансело), Градац (Будимља) и Минина пећина (Доња Ржаница), може се закључити да се живот у периоду неолита одвијао у дужем временском раздобљу на овом простору. Докази за овакву тврдњу су културни слојеви на локалитету Беран-крш. Музејски предмети који свједоче о начину живота неолитског човјека су: кремени одбици, камене сјекире, жрвњеви, фигурине, керамички судови и керамички тегови. Ови предмети припадају винчанској групи, која је везана за унутрашњост Балкана и временски период од 4500. до 3000. године п.н.е. На овом подручју није до сада пронађено оружје и оруђе од бакра, које припада прелазном периоду од неолита у бронзано доба. На локалитету Рудеш у селу Будимља пронађени су материјални остаци артефакта из бронзаног доба: бронзана сјекира „Келт“ са калупом за ливење, два бронзана мача и бронзане гривне, а на локалитету Лисијево поље пронађен је ћилибарски накит.

Римска управа

Други период је период римске владавине. Нема писаних извора када су Римљани заузели територију данашњих Берана, а на основу датовања остатака материјалне културе претпоставља се да су ову област освојили средином I вијека нове ере. Освајањем ове територије од стране Римске империје она је ушла у састав римске провинције зване Далмација, а подјелом ове провинције 297. године ова област је припала провинцији познатој под именом Превалис. Римљани су успоставили ново одговарајуће управно уређење и нову привредно-економску организацију. Ово доводи до афирмације римског начина живота. Све ово је изискивало примјену урбаних и грађевинских елемената римске цивилизације, изградње у камену и опеци, за то вријеме савремених комуналних уређаја. Најпознатији локалитети из овог периода налазе се у селима: Будимља, Долац и Лужац. У атару села Лужац се налазе остаци утврђења римског војног логора – каструм, гдје су боравиле веће римске војне јединице, легије. Римљани су оваква војна утврђења подизали да би штитили своја насеља и трговачке путеве. Позната траса трговачког пута, коју су користили Римљани, водила је од Приморја преко Бризинимиума, па кањоном Цијевне, до данашњих вароши Гусиње и Плав. Један крак овог пута је преко планине Чакор ишао на данашњи град Пећ и даље, а други низ ријеку Лим до данашњих Берана. Од Берана, један крак пута ишао је преко Градца за Рожаје (трговиште), а други крак низ Лим ка Коловрату римског насеља. Из овог периода је на локалитету Будимља пронађена цивилна грађевина Вила рустика (Villa rustica), са купатилом и помоћним објектима. На основу ових открића да се закључити да су Римљани војне објекте подизали на лијевој обали Лима, а цивилне на десној.

Српска средњевјековна држава

Трећи период историјског трајања беранске котлине отпочео је у VII вијеку. Тада долази до корјенитих промјена, које настају досељавањем Јужних Словена на Балканско полуострво, а самим тим и у Беранску котлину. На основу писаних извора и остатака материјалне културе, може се извести закључак да је територија Беранске котлине, већ од средине VII вијека, била насељена словенским живљем. На територији Горњег Полимља населило се словенско племе Срби. Насељавањем српског становништва формирало се неколико жупа у долини Лима. Најзначајнија од њих је била жупа Будимља. У XII вијеку жупа Будимља добија све значајније мјесто у друштвено-економском, административном, а посебно у духовном животу српске средњовјековне државе. Потврду о значају који је имала жупа Будимља у српској средњовјековној држави представља и то што је жупан Првослав, син жупана Тихомира и синовац великог жупана Немање, подигао манастир Ђурђеви Ступови. Овај манастир је 1219. године постао сједиште епископије коју је успоставио Сава Немањић, добијањем пуне канонске аутокефалности Српске Православне Цркве. На територији жупе Будимља су у овом периоду, поред манастира Ђурђеви Ступови, подигнути и манастири/цркве у Шудикови, Калудри, Урошевици, Лубницама и Полици. Будимска епископија је нешто касније уздигнута на виши степен митрополије.

У данашњој Беранској котлини, а средњовјековној жупи Будимља, постајала су два града: Градац и Бихор. Градац се налазио на брежуљку изнад данашњег села Будимља и развијао се као типичан средњовјековни град, с тврђавом на врху узвишења и подграђем у подножју. Средњовјековни град Бихор је био смјештен на брду изнад села Биоче. Он је био типично утврђење са војном посадом.

Турска власт

Што се тиче Горњег Полимља, Беранска котлина је дефинитивно, кроз читаву досадашњу историјску ретроспективу, центар историјских збивања. Кроз већ поменуте периоде, можемо закључити да је овај предио гравитирао читавим Горњим Полимљем и да је био центар готово свих важнијих историјских збивања у овим крајевима. Турци 1455. године заузимају град Бихор у Будимљанској жупи, која постаје царских хас. Ова средина је била густо насељена српским становништвом све до средине 17. вијека, када је оно жестоко страдало у отпорима турском зулуму и добрим дјелом напустило своје огњиште, селећи се у друге крајеве и одлазећи, као у великим сеобама Срба под Црнојевићима и Јовановићима (Прва сеоба Срба – 1690. године; Друга сеоба Срба – 1737. године), до Саве, Дунава и Јужне Угарске. Напуштену земљу Турци су дијелили исламизованом становиштву чифчијским системом, који се у овим крајевима задржао све до 1912. године. Беране под турску власт пада 1862. године, када се и одиграла једна од највећих битака на овом подручју (Рудешка битка). Непосредну власт на овом подручју имале су породице плавско-гусињских ага и бегова, Шабанагићи и Реџепагићи, а веома су били утицајни и бихорски Ћоровићи.

Водећу улогу у српском народу у области Васојевића у то вријеме заузима, и на њој остаје пуне четири деценије, Мојсије Зечевић, игуман Ђурђевих Ступова, један од најближих сарадника Петра I (Цетињског) и Петра II Петровића Његоша. За овог игумана веже се и настанак „Васојевичког закона од 12 точака“. Од времена Првог српског устанка, па све до 1912. године, борбе са Турцима су биле непрестане, поготово у другој половини 19. вијека, када се на чело борбе ставио васојевићки војвода Миљан Вуков.

Први балкански рат - данашњица

Послије жестоких борби у Првом балканском рату, Беране је ослобођено од Турака 16. октобра 1912. године. Истовремено је овај крај прикључен Краљевини Црној Гори. Овај крај је преживио тешке дане под аустроугарском влашћу у Првом свјетском рату. Од 21. јуна 1949. године Беране се звало Иванград, по народном хероју Ивану Милутиновићу, али му је 1992. године враћен изворни назив.

Привреда

Послије Првог светског рата у Беранама је било свега неколико занатских, трговачких и угоститељских објеката. Врло мало постојећег приватног капитала било је заинтересовано за експлоатацију природних богатстава. Прве двије деценије послије Другог свјетског рата карактерише период обнове. Савременим европским токовима Иванград се прикључио од 1959. године. Међутим, замајцем у беранској привредни се сматрао дан када је почела са радом Фабрика целулозе и папира, за чије покретање је опредељујући услов било шумско богаство. Пробни рад фабрике отпочео је 13. 07. 1964. године. С почетком пробне производње и предајом фабрике на управу радном колективу, завршен је период изградње фабрике и започета нова фаза – производња, због које је фабрика и подигнута. Фабрика целулозе и папира била је најважнији индустријски објекат у републици. Радом фабрике у Иванграду је повећан транспорт, производња у дрвној индустрији, трговина и уопште привреда. Осим Фабрика целулозе и папира Беране је, раније, у зачетку модерне привреде, било препознатљиво и по другим индустријским гигантима: Фабриком за производњу цигле „Лим“ (подигнута 1936), Предузећу дрвне индустрије „Лим“ (које је отпочело са радом 1955. године), Фабриком коже „Полимка“ (која је била прва и у то вријеме једина фабрика за прераду коже у Црној Гори, а почела је да се гради 1954. године)… Осим ових предузећа, чијим радом је снажно покренута модерна привреда у Беранама, наш град је био препознатљив и по другим облицима крупнијег привредног организовања. Тако је године 1947. у Беранама основан „Транспред“ (касније „Иванград превоз“ и на крају АД „Југопревоз“), а Влада Црне Горе је 23. 08. 1945. године основала Земаљско опште трговинско предузеће ЗОТПРЕД, које је формирало своја стоваришта и отворило продавнице у Беранама, које се, 1954. године, реорганизовало у Трговинско предузеће прехрамбеном робом – „Јасиковац“.

Опште друштвено-економске околности, глобална, европска и балканска привредна рецесија, нагли транзициони период и прелазак из једног у други, и друкчији, друштвено-економски систем, условили су привредно и индустријско реструктурирање, крупнијих размјера, које је захватило безмало сва предузећа на подручју Општине Беране, па и привредна друштва чијим оснивањем је беранска привреда и покренута. Данас су та предузећа или приватизована или су престала са радом, а привреда нашег града је промијенила општи ток. Данас привреда у нашем граду, претежно, представља приватни сектор, разноликих профила: трговина, разне врсте производњи, туризам, угоститељство…

Саобраћај

Удаљеност од већих центара: Подгорица 143км, Будва 200км, Београд 415км, Скопље 222км, Приштина 160км, Сарајево 244км, Удаљеност од железничког саобраћаја је 36 километара. У Беранама постоји аеродром који није активан.

Удаљеност од аеродрома: Подгорица /Голубовци (TGD) 155 км, Приштина (PRN) 149км, Тиват (TIV) 230км, Београд (BEG) 370км.

Култура

ЈУ Центар за културу Беране, основана 1960. године (до 1973. године ,,Дом културе“), је основни носилац културе у Беранама. Представља сложену установу која остварује концепцијски различите програме из свих области културно-умјетничког стваралаштва, као и заштиту и очување културне баштине. У њеном саставу су посебне организационе јединице: Спомен кућа ,,Војвода Гавро Вуковић“, Народна библиотека ,,Др Радован Лалић“ која располаже са више од 26.000 јединица библиотечке грађе и Служба за културно-умјетничку, сценску и биоскопску дјелатност. У Центру за културу се организују и одржавају сви видови културно-умјетничког стваралаштва. Између осталих, треба поменути традиционалну манифестацију ,,Беранско културно љето“, која траје од 1980. године и садржи различите програмске садржаје: позоришне представе, концерте, промоције књига и књижевне вечери. Такође се одржавају: Међународна ликовна колонија, Полимске књижевне стазе, Општинска и Државна смотра рецитатора, Ликовни конкурс, Општинска смотра аматерског драмског стваралаштва ,,Позоришне чаролије“, Међународни позоришни фестивал за дјецу ,,Лимско срце“, Дани руске културе и други. Издавачка дјелатност је такође важан сегмент дјелатности Центра за културу, па се сваке године штампају два броја часописа ,,Токови“, а издају се и публикације истакнутих завичајних стваралаца и научних радника. Спомен кућа ,,Војвода Гавро Вуковић“ изграђена је између 1890. и 1900. године, а од 2014. године представља посебну организациону јединицу Центра за културу. Кућа је сједиште дипломатских и културних дешавања, а у њој се организују и одржавају: изложбе слика, фотографија, скулптура, округли столови на различите теме, пријеми високих званичника из свијета културе и политике. У кући је 2008. године отворена I Међународна Љетња школа за младе дипломате ,,Гавро Вуковић“, која се одржава у јулу сваке године. Народна библиотека ,,Др Радован Лалић“ је општеобразовна установа, која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење монографске публикације и периодику. Зачеци библиотеке се јављају крајем 19. и почетком 20. вијека, а у периоду од 1878. до 1912. године у Беранама је постојала Српска читаоница. Због балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата, библиотека и читаоница су неколико пута обустављале и обнављале рад. Након Другог свјетског рата, 1948. године је обновљена библиотека. До 1977. године носила је име ,,Његош“, а од 1977. године ,,Др Радован Лалић“. У свом саставу има просторије за рад са корисницима библиотечких услуга и смјештај библиотечког фонда, читаоницу и галерију (у којој су смјештене слике из ликовног фонда умјетничких колонија и два легата књига).

ЈУ Полимски музеј Беране је основана 15. фебруара 1955. године, као регионални музеј комплексног типа за територију Горњег Полимља. Музеј је у почетку био смјештен у згради прве свјетовне школе у овим крајевима, код манастира Ђурђеви Ступови, а од 1996. године се налази у згради некадашњег ,,Дома трезвености“, задужбини краља Александра I Карађорђевића. Од 1973. до 1981. године Полимски музеј је радио у оквиру Центра за културу, а од тада опет ради као самостална институција.

Основни задатак Полимског музеја је да прикупља, чува, научно-музеолошки обрађује и излаже музејске предмете. Музеј тежи да, на основу предмета којим располаже, прикаже историју Горњег Полимља хронолошки, територијално и тематски. Посједује следеће збирке: археолошку, историјску, етнографску, умјетничку, нумизматичку, хералдичку, природњачку и збирку фотографија, у којима је регистровано више од 9.500 музејских предмета. Материјал који се налази у музеју свједочи о људском постојању на подручју Горњег Полимља од доба мезолита (9.000 – 6.000 година п.н.е.), што потврђују материјални остаци нађени приликом археолошких истраживања. Стална музејска поставка је смјештена у три одјељења: археолошко, историјско и етнографско, а налази се у изложбеној сали на првом спрату зграде. У згради Музеја постоји и Галерија „Шудикова“ која располаже са око 350 музејских предмета и сталном поставком умјетничких слика чувеног беранског сликара Миомира Миша Поповића. У галерији се сваке године организује велики број културних дешавања, што значајно доприноси популаризацији умјетности и културе у овом крају, а уједно је и завриједило Полимском музеју позицију институције која баштини и чува традицију, а истовремено подржава иновативност и стваралаштво.

Споменици

Беране, као град настао и развијен у лимској долини, богат је културно-историјским споменицима у мјери у којој је знатно допринио оправданости знамените максиме да почива „на светим водама Лима“.

Међу бројним споменицима културе, као најзначајнији и најстарији који је очуван, издваја се православни манастир Ђурђеви Ступови, који је 1212/1213. године подигао Жупан Првослав, син великог Жупана Тихомира, синовац Стевана Немање (Светог Симеона Мироточивог). У овој задужбини, на десној страни наоса, налази се гроб ктиторов, над којим стоји запис: „Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов“. Манастир је при оснивању аутокефалне Српске Православне Цркве 1219. године, за сједиште Будимљанске епископије, као једне од седам првооснованих (четврте по реду) епископија, одредио Свети Сава (први српски архиепископ). Манастир је у једном периоду био и сједиште Будимљанске митрополије, али је смрћу митрополита Пајсија Колашиновића (или Колашинца) 1653/1654. године, којег су Турци (Османлије) живог одрали и спалили на манастирској капији, митрополија будимљанска угашена и у том статусу је остала све до црквене обнове и оснивања Епархије будимљанско-никшићке. Манастир је, у прошлости, пет пута рушен и обнављан. Од 2001. године до данас је сједиште будимљанско-никшићке епископије Српске Православне Цркве и у њему столује Епископ будимљанско-никшићки, г. Јоаникије (Мићовић). У овом манастиру настао је и препис светосавске Крмчије, који је преписао будимљански епископ Теофил 1252. године.

Осим манастира Ђурђеви Ступови, велико културно-историјско богатство представља манастир Шудикова. Смјештен на десној обали Лима, неколико стотина година је представљао, са својом „Шудиковском катедром“, активан културно-просвјетни центар. Не зна се када је тачно основан овај храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, али се први пут у познатим изворима спомиње у 16. вијеку. Кованица „Шудиковска универза“ је настала јер је овај манастир био важна списатељска, преводилачка и преписивачка школа, али и фреско-иконописачка школа. Један од најпознатијих српских сликара с краја 16. и почетка 17. вијека, зограф Страхиња Будимљанин, изданак је ове школе. Турци су оплијенили и спалили манастир у октобру 1738. године, али је он, донацијом ктитора Мила Ђурашковића, обновљен 2005.

У непосредној близини Шудикове налази се манастир Урошевица, задужбина краља Уроша I Немањића. Црква је посвећена Светом Архангелу Михаилу. Карактеристичног спољашњег изгледа, црква је приљубљена уз стијену и у њој се могу видјети остаци живописа из XVIII вијека. Предио око Урошевице и Шудикове значајан је и због десетина испосница у којима су живјели православни монаси.

У селу Калудра, на удаљености од 9 км од центра града, налази се православни манастир посвећен Светом Апостолу Луки, подигнут у 14. вијеку, у доба Немањића. Кроз историју је доживио разарање у XVIII вијеку. Велика обнова овог манастира се догодила 2001. године, захваљујући ктитору Вељку Ралевићу, а исте године га је освештао тадашњи Патријарх српски Павле, са архијерејима и свештенством. Околина овог манастира је карактеристична по већем броју пећина, испосница, у којима су се калуђери подвизавали и припремали за монашки живот. По келиотском начину живота манастирских монаха, овај манастир је у народу постао познат и под именом Ћелије (Келије). Значајан је и због чињенице да се у њему чувају дјелови моштију Светог Апостола Луке, Светог Великомученика Артемија, Светог Великомученика Евстатија Плакиде и Светог Преподобномученика Игњатија Ивиронског. Важна је и манастирска ризница.

Битан споменик културе и историјског насљеђа представљају и остаци Цркве Свете Јање, у селу Лубнице, удаљене 8 км од града, за коју се вјерује да је подигнута крајем 15. вијека. Из њеног назива се наслућује да је посвећена Св. Јоакиму и Ани. Порушена је у 18. вијеку, послије Друге велике сеобе Срба.

Осим православних споменика културе из немањићког периода, у беранском приградском насељу Будимља је на гробљу откривено црквиште за које се претпоставља да потиче из 6. вијека, дакле, из преднемањићког доба.

Важан споменик је и Црква Светог Архангела Михаила, саграђена 1928. године у селу Буче, надомак града, а која је задужбина протојереја Јосифа Бојовића. Обновљена је деведесетих година протеклог стољећа.

У посљедњих неколико деценија обновљен је или изграђен велики број православних цркава, храмова и црквишта, а најзначајнији међу њима је Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог, у самом центру града, за који је камен-темељац положен 30. јула 2000. године.

На два километра од центра града, на локалитету Долац, налазе се остаци некадашњег војног логора. Римски војни логор – „Римски каструм“ – величине је 32×10м, са пет просторија. Иако је локалитет само дјелимично истражен, утврђено је да је испред логора било вјежбалиште дужине 44м, а ширине 32м. У археолошким ископавањима, вршеним 1953. године, откривени су и остаци насеља.

У току су археолошка истраживања древног града Тумбе (у Доњој Ржаници), а конзервација пронађених остатака је у току.

У знак сјећања на страдале родољубе, жртве Другог свјетског рата, на брду Јасиковац саграђен је споменик „Слободе“, у облику метка, висок 18 метара. Споменик је рад прослављеног архитекте Богдана Богдановића. Споменички комплекс чине и 40 гранитних блокова, на којима је исписана историја ратова беранског краја.

Образовање

Први облици организованог образовања и културе у овом дијелу Полимља развијају се у црквама и манастирима. Манастир Шудикова имао је преводилачку, преписивачку, иконописачку и друге школе, а од 1836. године при манастиру Ђурђеви Ступови је радила манастирска школа, чији је оснивач био Игуман Мојсије Зечевић. У Беранама се налази једна предшколска установа, дјечији вртић „Радмила Недић”, као и седам основних школа. На ужем градском подручју раде основне школе „Вук Караџић”, „Вукашин Радуновић” и „Радомир Митровић”, са неколико подручних одјељења у приградским насељима. Међу средњим школама посебно мјесто заузима ЈУ Гимназија „Панто Малишић“ у Беранама, која је почела са радом 8. новембра 1913. године. Захваљујући вишедеценијском успјешном постојању и раду, она представља једно од најсвјетлијих поглавља историје и традиције овог краја. Поред Гимназије, постоје и Средња медицинска школа „Др Бранко Зоговић”, Средња стручна школа „Вукадин Вукадиновић”, као и Средња стручна школа. Од 1950. у Беранама ради и Школа за основно музичко образовање. Године 1996/97. основан је Дом ученика у Беранама, који је 2018. године оформљен као Дом ученика и студената, и у њему се поред основне дјелатности спроводи и васпитно-образовни програм. Високошколски студијски програм се изводи на Медицинском факултету – Високој медицинској школи.

Спорт

Почетак бављења спортом у Беранама се везује за период између два свјетска рата. Тада омладина Берана, по угледу на омладину у већим градовима, организује Соколско друштво. По завршетку Другог свјетског рата организовани су спортски клубови: фудбалски, кошаркашки, рукометни, стонотениски, боксерски и аеро клуб. Развитак и популаризација спорта у Беранама доста су зависили од изградње спортских објеката и школовања кадрова који су радили у спортским клубовима.

Међу првим спортским клубовима у граду основани су: Ногометни клуб „Његош“ (основан непосредно послије Првог свјетског рата, који је 1948/49. промијенио назив у „Раднички“, а касније у „Иванград“), Кошаркашки клуб „Раднички“ (основан 1951), Рукометни клуб „Раднички“ (основан 1954) и други. Берански спортови највеће резултате постижу шездесетих, седамдеетих и осамдесетих година, на републичким и савезним такмичењима, као учесници елитних такмичарских рангова. Те деценије обиљежили су многи појединци, али и колективи, беранског спорта.

Највише успјеха у републичким и савезним такмичењима имали су фудбалски, кошаркашки, рукометни, боксерски и стонотениски клубови, који и данас постоје.

Спортски клубови у Беранама, данас, користе спортске објекте: стадион малих спортова, спортску дворану, као и многе фискултурне сале у школама.

Инфраструктурно, у Беранама се, међу спортским објектима, издвајају: Градски стадион, изграђен 1975. године (реконструисан 2018), који (са капацитетом од 11.000 мјеста) представља по величини други стадион у Црној Гори, као и модерна вишенамјенска спортска дворана, чија градња је довршена 2018. године.