Пређи на садржај

Михаило Петровић (пилот)

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Михаило Петровић.
Михаило Петровић
Михаило Петровић
Лични подаци
Датум рођења(1884-06-14)14. јун 1884.
Место рођењаВлакча, Крагујевац, Краљевина Србија
Датум смрти7. март 1913.(1913-03-07) (28 год.)
Место смртиБарбалуши, Скадар, Османско царство

Михаило Петровић (Влакча, Крагујевац, 14. јун 1884 — Барбалуши, Скадар, 7. март 1913) био је српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Основну школу је завршио у свом селу. 1897. је уписао Војну занатску школу у Крагујевцу. 1902. је покушао да се упише у неку од војних академија у Санкт Петербургу у Русији. У томе није успео, па се 1903. вратио у Србију и пријавио се за подофицирску артиљеријску школу. После двогодишњег школовања 21-годишњи водник је 1905. распоређен у Гардијски артиљеријски пук у Нишу. Наредник је постао 1910. године у гарнизону Београд.[2]

Када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу њима је био наредник Михајло Петровић. После успешно положених испита као и медицинских прегледа послат је у једној од првих група у Француску на обуку за пилота.

Михајло Петровић у току тренаже, Француска 1912.

У Француској је крајем маја пошао у Фарманову (Farman) пилотску школу у Етампу (Etamps). После двадесет дана обуке као први у групи извршио је свој први самостални лет. После успешног завршетка обуке 22 и 23. јуна 1912. успешно полаже завршне испите (месец дана пре осталих из групе) и тако постаје први српски пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979 а српску број 1.[3]

Први балкански рат је започео 8. октобра 1912. По повратку у земљу наредник пилот Михајло Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу, на Трупалском пољу. 12 авиона - мешавина Блериоових моноплана и двокрилаца Хенри Фармана F-20 су састављени до краја децембра. Јануар 1913. је искоришћен за тренажне летове. Након краћег навикавања на свој авион Фарман ХФ-20, који је имао другачије летне караткеристике од авиона истог типа на којем је прошао обуку, наредник Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда чији је први борбени задатак био да пружа ваздушну подршку трупама које су опседале Скадар.[4]

Михајло Петровић

По доласку у рејон дејстава одред је био стациониран на привременом аеродрому у близини села Барбалуши. Након што су авиони склопљени, 7. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредни Петровић који је узлетео у свом авиону типа Фарман. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1.500 m. На прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1.000 m и није преживео пад. У то време падобран није био стандардни део опреме пилота. Његов авион је тешко оштећен приликом удара у земљу.[5]

Наредник Михајло Петровић сахрањен је 8. марта 1913. године у селу Барбалуши. По завршетку Балканских ратова, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и сахрањени уз највише војне почасти. На захтев породице, посмртни остаци наредника Петровића пренети су 1. октобра 1931. године у Београд на Ново гробље[6], где и данас почива. Дана 20. марта 2013. обележено је 100 година од његове смрти одавањем поште и полагањем венаца.[7]

„Јасеница“ Боривоја М. Дробњаковића о његовом пореклу каже: „Борићи (Раденковићи, Томићи, Петровићи, Јовановићи, Костићи, Алексијевићи, Симићи) 53 к. Слава: св. Врачеви. Доселио се прадед Радоје Грудоња са три сина: Јованом, Бором и Раденком од „Студенице - Сјенице“.[8][9] Један од браће отишао у Божурњу од кога су Бранковићи (в. Божурњу).“ Брат Раденков, Боров и Јованов, Бранко, одселио се у место Божурња, а исти писац о потомцима истог је записао: „Бранковићи 4 к. Слава: св. Врачеви. Преселили се из Влакче од фамилије Борића.“[10] Његов млађи брат био je Живан Петровић (1887—1969).[11][12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Грујић, Златомир. „Михаило Петровић”. udruzenjepvlps.org. Приступљено 17. 1. 2020. 
  2. ^ „Михајло Петровић”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Архивирано из оригинала 13. 01. 2020. г. Приступљено 17. 1. 2020. 
  3. ^ Петковић, Владимир (20. 3. 2019). „Mihajlo Petrović: Prvi Srpski pilot koji je poginuo na zadatku”. glas-zajecara.com. Приступљено 17. 1. 2020. 
  4. ^ Ђуришић, Миомир (20. 3. 2019). „Љетопис: Пилот Михајло Петровић”. mitropolija.com. Приступљено 17. 1. 2020. 
  5. ^ „Isplata naknade nezaposlenima Gostovanje Učiteljskog društva Niš Narednik-pilot Mihajlo Petrović nepoželjan?”. belami.rs. Приступљено 17. 1. 2020. 
  6. ^ Сахрана посмртних остатака прве жртве наше авијације, Политика, 2. октобар 1931, стр. 9
  7. ^ „Одата пошта првом српском пилоту („Вечерње новости“)”. 20. март 2013. Приступљено 8. 4. 2013. 
  8. ^ https://www.poreklo.rs/2013/08/09/poreklo-prezimena-selo-vlak%C4%8Da-stragari-kragujevac/
  9. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2021. г. Приступљено 28. 07. 2021. 
  10. ^ https://www.poreklo.rs/2013/07/29/poreklo-prezimena-selo-bo%C5%BEurnja-topola/
  11. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2021. г. Приступљено 28. 07. 2021. 
  12. ^ „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“, Томислав С. Влаховић, (1988).

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Петровић_(пилот)&oldid=28705305”