Пређи на садржај

Павле Марковић Адамов

С Википедије, слободне енциклопедије
Павле Марковић Адамов
Павле Марковић-Адамов
Датум рођења(1855-11-03)3. новембар 1855.
Место рођењаНови Карловци, Аустријско царство
Датум смрти27. јануар 1907.(1907-01-27) (51 год.)
Место смртиСремски Карловци, Аустроугарска

Павле Марковић Адамов (16. октобар 1855 — 24. јануар 1907) био је српски књижевник, оснивач и уредник књижевног листа Бранково коло.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родио се у Новим Карловцима (или Сасе) у Срему, од оца Јована. Гимназију је учио у Карловцима и Новом Саду, а права у Прагу и Грацу, филозофију у Бечу.[1] Године 1880, са 26 година дошао је за професора гимназије у Карловцима, а 1895. године оснива књижевни часопис Бранково коло.[2][3] Од повратка у Сремске Карловце 1880. године па све до смрти 1907. године није се селио.[4]

Уређивао је више година и Орао: велики српски илустровани календар, који је излазио у Великој Кикинди.[5] Адамов је користио као своје друго презиме откако је тим псеудонимом 1886. године потписао збирку приповедака „На селу и прелу”.[6]

Био је и библиотекар гимназијске библиотеке у Сремским Карловцима, где се стално бринуо о проширењу фондова и читаности књига.[4]

Током живота био је он председник Управног одбора друштва књижевника, новинара и уметника „Змај” у Сремским Карловцима (1905). Затим, потпредседник Књижевног одељења Матице српске, почасни члан Српске књижевне задруге у Београду, члан Српског књижевног друштва у Београду.[7]

Најзаслужнији је за организацију свечаности преношења посмртних остатака песника Бранка Радичевића из Беча, на Стражилово 1883. године.[4]

Сахрањен је на гробљу на Черату у Сремским Карловцима.

Преводи и песме

[уреди | уреди извор]

У српској књижевности се јавио седамдесетих година 19. века, када је романтичарски покрет већ био у опадању и када се јављају реалистичне тенденције међу српским писцима. Књижевни рад је започео као гимназиста преводима Шилера, Хајнеа и неких мањих песника као што су Стеван Милов, Анастазијус Грин и Хамерлинг и оригиналним песмама, у духу и у облику српске романтичарске лирике. И поред примећености његових Наданових песама (1877), убрзо је у потпуности прешао на писање приповедака. Поезију је наставио да пише све до смрти, али није је више објављивао.

Приповетке

[уреди | уреди извор]
Насловна страна другог дела књиге На сéлу и прéлу - слике и прилике из српскога живота (1888)

Као и поезију, и приповетке је почео рано да пише, али су и оне биле слабе књижевне вредности, оптерећене романтичношћу, сентименталношћу и уопште застарелим поетским схватањима. Објавио је своју прву приповетку „Са села”, у новосадском Јавору 1874. године.[8] Преводећи приповетке страних приповедача наилази на аустријског писца П. К. Розегера, који је у својим причама сликао живот тиролског сељака. Адамов почиње да се угледа на њега и да га подражава, па његове приче по много чему подсећају на аустријску (немачку) приповетку.

Ово откриће позитивно је утицало на прозно стваралаштво Павла Марковића Адамова, јер од тада он мало реалније посматра живот и труди се да верно наслика живот српских сељака у Срему. Године 1883. изашле су у Панчеву његове Слике и прилике из српског живота,[9] у којима поред оригиналних приповедака, има и прерада по Розегеру. Тек након објавњивања приповетке „Јоле”, Адамов излази на глас као приповедач. У том периоду, сликајући сремско село, умногоме подсећа на Јанка Веселиновића, који слика мачванско село. Објављује две свеске приповедака На селу и прелу (Нови Сад, 1886, 1888). Избор из тих прича, који је начинио сам писац, издала је под истим насловом Српска књижевна задруга 1901.

Остала дела

[уреди | уреди извор]

Од већих радова највреднији је роман Дух времена сад је таки. У новосадском позоришту једно време игран је његов комад Поп Доброслав, који проблематизује појаву назаренства међу Србима.

Опште карактеристике

[уреди | уреди извор]

Иако се, под утицајем нових литерарних тенденција, Павле Марковић Адамов трудио да ублажи своје роматичарско схватање књижевности и да што верније и природније наслика друштво и људе свог времена, он је остао романтичар у души. Његово схватање остало је да „писац романа мора бити песник”. Он и у приповеткама, као и у поезији, највише воли сентименталне мотиве, сеоску љубавну идилу, награђивање врлине и кажњавање порока. Као конзервативац у књижевности, он се и у позним годинама чуди како Херцеговац Алекса Шантић преводи Хајнеов Лирски интермецо.

Поред тих слабости, показивао је у својим делима и искрену осећајност, реалне слике из сеоског живота и показивао интерес за фолклор.

Последњих година живота у потпуности се посветио уредничком послу у Бранковом колу.

Наслеђе[10]

[уреди | уреди извор]
Биста Павла Марковића Адамова у Новим Карловцима. Рад Ђорђа Лазића Ћапше.

У Сремским Карловцима од 1988. додељује се Награда „Павле Марковић Адамов” чији је иницијатор Жарко Димић. Плакета Павла Марковића Адамова рад је Ђорђа Лазића Ћапше.

У Новом Саду, у Банатићу, постоји Улица Паје Марковића Адамова.

Павле Ни­ко­лић, из Срем­ских Кар­ло­ва­ца, про­на­шао је и сво­јим нов­цем об­но­вио не­бри­гом за­пу­штен и зу­бом вре­ме­на на­гри­зен спо­ме­ник Па­вла Мар­ко­ви­ћа Ада­мо­ва на срем­ско­кар­ло­вач­ком гро­бљу.[11]

На родној кући Павла Марковића Адамова у Новим Карловцима постављена је спомен плоча 2005. године, рад академског вајара Николе Кошевића. Постојала је идеја да се кућа претвори у Завичајни музеј „Павле Марковић Адамов”.[12] Кућа је срушена крајем 2021.[11]

Предраг Бањеглав основао је 2005. у Новим Карловцима Књижевни клуб „Павле Марковић Адамов”, који окупља младе песнике. Њихови радови објављују се у зборнику Пламичак[мртва веза], који уређује Предраг Бањеглав.

Биста Павла Марковића Адамова, рад Ђорђа Лазића Ћапше, која је требало да буде постављена у Сремским Карловцима 2012, постављена је у Основној школи у Новим Карловцима.

На Филозофском факултету у Новом Саду Славица Марковић, под менторством проф. др Зорице Хаџић, одбранила је 2019. године докторску дисертацију под насловом Књижевно дело Павла Марковића Адамова[мртва веза].

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „МАРКОВИЋ-АДАМОВ Павле-Паја”. snp.org.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  2. ^ „Срђ”, Дубровник 28. фебруар 1907.
  3. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 465. 
  4. ^ а б в „ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ”. brankovokolo.org. Приступљено 4. 2. 2022. 
  5. ^ „Школски лист", Сомбор 1898.
  6. ^ „Браник”, Нови Сад 1904.
  7. ^ „Српски сион”, Сремски Карловци 14. јануар 1907.
  8. ^ „Дело”, Београд 1. октобар 1904.
  9. ^ „Српско коло”, Загреб 1905.
  10. ^ Вујков, Даница (2012). Добитници Награде Павле Марковић Адамов: (1988-2010). Сремски Карловци: Карловачка уметничка радионица. стр. 14—15. ISBN 978-86-84647-76-6. 
  11. ^ а б Дејан Панковић, Фотографије родне куће Павла Марковића Адамова.
  12. ^ Мирковић, З. Р. (27. 6. 2005). „Повратак из заборава”. Новости. Приступљено 9. 3. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Јован Скрелић, Романтизам, реализам (из „Историје српске књижевности”), Kултура, Београд,1962. COBISS.SR-ID - 81266183[мртва веза]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Марковић_Адамов&oldid=28723910”