Полупредсједнички систем

  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Полупредсједнички систем или систем полупредсједничке власти је уставно-политички систем организације власти, облик парламентаризма поремећене равнотеже у корист извршне власти. Обликовао се унутар парламентарног система. Док је у чистом парламентарном систему влада и шеф владе темељно, функционално и једино тијело извршне власти, па је она стварно монистичка, а формално дуалистичка, у полупредсједничком систему оба тијела извршне власти (шеф државе и влада) имају и правно и истински уставна овлашћења, при чему су овлашћења предсједника републике већа и одлучујућа, уз чињеницу да га непосредно бира народ, што га чини и уставно и политички моћнијим од владе, па он де факто постаје шеф извршне власти.

Предсједник републике именује владу као и предсједника владе те му је она политички одговорна, но истовремено, влада је одговорна и законодавном тијелу. Посредством политичке одговорности владе и предсједник је одговоран законодавном тијелу. Неопходно је постојање троструког политичког консензуса; између владе и већине у парламенту, затим између предсједника републике и владе, те ради стабилности прва два, консензус између предсједника и већине у парламенту јер ако предсједник нема подршку странке или странака које имају већину у парламенту, полупредсједнички систем потребно је преобразити у парламентарни.

Док је Вајмарска република (1919–1933) била пример раног полупредседничког система, термин „полупредседнички” уведен је у чланку из 1959. године новинара Хуберта Буве-Мерија и популаризован од у раду политичког научника Мориса Дјувержеа из 1978. године. Обојица су намеравали да опишу Пету француску републику (основану 1958).

Теоријска одређења полупредсједничког система

Бенжамен Констан, француски уставноправни и политички теоретичар, је 1815. године обликовао идеју државног поглавара као демократског арбитра између законодавне и извршне власти који располаже самосталним уставним овлаћењима, што је данас предсједник републике у полупредсједничком систему. Његова је идеја била разрађивана кроз орлеански, вајмарски и деголистички парламентаризам до савременог модела полупредсједничког система. Сврха је била да парламентарни систем буде што ефикаснији, а да се поштује начело подјеле власти и представничке демократије која посредством народа остварује свој суверенитет.

Појам полупредсједничког система у политичку теорију је увео француски правник и политолог Молис Дувергер. Дувергерова дефиниција полупредсједничког система гласи: "Политички режим сматра се полупредсједничким ако устав који га установљује комбинује три елемента: (1) предсједник републике изабран је општим правом гласа; (2) он посједује прилично велика овлашћења; (3) насупрот себи има међутим премијера и министре који посједују извршна и владавинска овлашћења и могу остати на положају само ако се томе не противи парламент". Дувергер је утврдио да је у политичкој историји Европе у 20. вијеку постојало седам уставних полупредсједничких система: Вајмарска Република (1919–1933), Финска, Аустрија, Ирска, Исланд, Португалија и Француска након 1958. кад је усвојен Устав Пете Републике, односно након 1962. кад су уставним амандманима озакоњени директни избори предсједника државе. На простору бивше Југославије су полупредсједнички систем користили Хрватска и Србија у првој деценији након успостављања демократије, односно под влашћу Фрање Туђмана и Слободана Милошевића.

У теорији се често јавља проблем именовање одређеног концепта. Као формална ознака полупредсједничког система употребљавају се термини: полупредсједнички систем, мјешовити систем, дуалистични систем, хибридни систем, гранични систем, парламентарно-предсједнички систем, дуалистични парламентаризам, ограничени парламентаризам, парламентарни систем с хегемонијом предсједника, парламентарни систем с доминацијом предсједника, облик парламентаризма с компонентом предсједничке власти, модификовани парламентаризам, дуалистични парламентарно-предсједнички систем, демократска полупарламентарна верзија предсједничког система, предсједнички парламентаризам, квазипредсједнички систем, ограничени президенцијализам, систем биполарне егзекутиве, систем дуалне егзекутиве, двојно водство, дијархија, фазни модел, алтернацијски модел итд.

Види још

• Предсједнички систем

Литература

• Octávio Amorim Neto; Marina Costa Lobo (2010). „Between Constitutional Diffusion and Local Politics: Semi-Presidentialism in Portuguese-Speaking Countries”. Social Science Research Network. Приступљено 6. VI 2014. 
• Bahro, Horst; Bayerlein, Bernhard H.; Veser, Ernst (октобар 1998). „Duverger's concept: Semi–presidential government revisited”. European Journal of Political Research (quarterly). 34 (2): 201—224. doi:10.1111/1475-6765.00405. 
• Beuman, Lydia M. (2016). Political Institutions in East Timor: Semi-Presidentialism and Democratisation. Abingdon, Oxon: Routledge. ISBN 978-1317362128. LCCN 2015036590 — преко Google Books. 
• Canas, Vitalino (2004). „The Semi-Presidential System” (PDF). Zeitschrift für Ausländisches öffentliches Recht und Völkerrecht. 64 (1): 95—124. 
• Duverger, Maurice (1978). Échec au roi. Paris: A. Michel. ISBN 9782226005809. 
• Duverger, Maurice (јун 1980). „A New Political System Model: Semi-Presidential Government”. European Journal of Political Research (quarterly). 8 (2): 165—187. doi:10.1111/j.1475-6765.1980.tb00569.x. 
• Elgie, Robert . Semi-Presidentialism: Sub-Types And Democratic Performance. Comparative Politics. 2011. ISBN 9780199585984. . (Oxford Scholarship Online Politics) Oxford University Press Oxford
• Frye, Timothy (октобар 1997). „A Politics of Institutional Choice: Post-Communist Presidencies” (PDF). Comparative Political Studies. 30 (5): 523—552. doi:10.1177/0010414097030005001. 
• Goetz, Klaus H. (2006). Heywood, Paul; Jones, Erik; Rhodes, Martin; Sedelmeier, ур. Developments in European politics (PDF). Power at the Centre: The Organization of Democratic Systems. Basingstoke England New York: Palgrave Macmillan. стр. 368. ISBN 9780230000414. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 02. 07. 2019. 
• Lijphart, Arend (1992). Parliamentary versus presidential government. Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 9780198780441. 
• Nousiainen, Jaakko (јун 2001). „From Semi-presidentialism to Parliamentary Government: Political and Constitutional Developments in Finland”. Scandinavian Political Studies (quarterly). 24 (2): 95—109. ISSN 0080-6757. OCLC 715091099. doi:10.1111/1467-9477.00048. 
• Passarelli, Gianluca (децембар 2010). „The government in two semi-presidential systems: France and Portugal in a comparative perspective” (PDF). French Politics. 8 (4): 402—428. ISSN 1476-3427. OCLC 300271555. doi:10.1057/fp.2010.21. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 10. 2018. г. Приступљено 02. 07. 2019. 
• Rhodes, R. A. W. (1995). „From Prime Ministerial power to core executive”. Ур.: Rhodes, R. A. W.; Dunleavy, Patrick. Prime minister, cabinet, and core executive. New York: St. Martin's Press. стр. 11—37. ISBN 9780333555286. 
• Roper, Steven D. (април 2002). „Are All Semipresidential Regimes the Same? A Comparison of Premier-Presidential Regimes”. Comparative Politics. 34 (3): 253—272. JSTOR 4146953. doi:10.2307/4146953. 
• Sartori, Giovanni (1997). Comparative constitutional engineering: an inquiry into structures, incentives, and outcomes (2nd изд.). Washington Square, New York: New York University Press. ISBN 9780333675090. 
• Shoesmith, Dennis (March—April 2003). „Timor-Leste: Divided Leadership in a Semi-Presidential System” (PDF). Asian Survey (bimonthly). 43 (2): 231—252. ISSN 0004-4687. OCLC 905451085. doi:10.1525/as.2003.43.2.231. 
• Shugart, Matthew Søberg (септембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive and Mixed Authority Patterns” (PDF). Graduate School of International Relations and Pacific Studies. United States: University of California, San Diego. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 8. 2008. г. 
• Shugart, Matthew Søberg (децембар 2005). „Semi-Presidential Systems: Dual Executive And Mixed Authority Patterns” (PDF). Graduate School of International Relations and Pacific Studies, University of California, San Diego. French Politics. 3 (3): 323—351. ISSN 1476-3427. OCLC 6895745903. doi:10.1057/palgrave.fp.8200087 . 
• Shugart, Matthew Søberg; Carey, John M. (1992). Presidents and assemblies: constitutional design and electoral dynamics. Cambridge England New York: Cambridge University Press. ISBN 9780521429900. 
• Veser, Ernst (1997). „Semi-Presidentialism-Duverger's concept: A New Political System Model” (PDF). Journal for Humanities and Social Sciences. 11 (1): 39—60. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 02. 2017. г. Приступљено 02. 07. 2019. 

Спољашње везе

• Governing Systems and Executive-Legislative Relations. (Presidential, Parliamentary and Hybrid Systems), United Nations Development Programme (n.d.). Архивирано 2010-02-10 на сајту Wayback Machine
• J. Kristiadi (22. 4. 2008). „Indonesia Outlook 2007: Toward strong, democratic governance”. The Jakarta Post. PT Bina Media Tenggara. Архивирано из оригинала 21. 4. 2008. г. 
• The Semi-Presidential One, blog of Robert Elgie
• Presidential Power blog with posts written by several political scientists, including Robert Elgie.