Рашка епархија
Рашка епархија је древна српска православна епархија, која је постојала од почетка 11. до почетка 19. века. Средишња област ове епархије налазила се у Рашкој жупи, на простору око Старог Раса. Рашка епископија је првобитно била у саставу Охридске архиепископије, а почевши од 1219. године њено подручје се налазило у саставу новоустановљене српске аутокефалне Жичке архиепископије и потоње Пећке патријаршије.[1] У раздобљу од 1557. до 1766. године, била је једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије, а тадашњи рашки јерарси су носили почасни наслов митрополита.[2] Поједини рашки митрополити су бирани и на положај српског патријарха. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Рашка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]Археолошки налази из позноантичког периода сведоче о присуству раног хришћанства у широј области око слива реке Рашке. Извори из 6. века сведоче да је за време владавине византијског цара Јустинијана I (527—565) на том подручју постојао утврђени град Арса (лат. Arsa).[4] Почевши од 535. године, та област се налазила под јурисдикцијом Архиепископије Јустинијане Приме. Археолошки остаци црквених грађевина из тог периода пружају основу за претпоставку о постојању епископије, која је свакако пропала током сеобе народа. Такође постоји претпоставка да је та епископија обновљена након покрштавања Срба и учвршћивања хришћанства у Кнежевини Србији, током 9. или 10. века.[5]
Изричита потврда о постојању епархије на том подручју потиче са почетка 11. века, пошто се Рашка епископија почевши од 1019. године налазила у саставу Охридске архиепископије. Током 11. и 12. века, Рашка епархија је била најзначајнија црквена установа у великожупанској Србији.[6][7]
Посебну важност је добила за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166-1196),[8] а почевши од 1219. године, њено подручје се налазило у саставу аутокефалне Жичке архиепископије.[1]
За време турске власти, Рашка епархија је била једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије (1557—1766), а тадашњи рашки архијереји носили су почасни наслов митрополита. Поједини рашки митрополити су доспели и до положаја српског патријарха, као на пример Гаврило I Рајић и Арсеније IV Јовановић. Подручје ове епархије је тешко пострадало крајем 17 века, у време Велике сеобе Срба (1690) под патријархом Арсенијем III, а додатно је пострадало 1737. године, за време нове сеобе, под патријархом Арсенијем IV. Митрополит рашки и новопазарски Јефтимије Дамњановић је 1737. године са Патријархом Шакабентом прешао у Аустрију. Тамо је "конфирмиран" од стране цара Карла, преко дворског ратног савета и камаре 1739. године за епископа вршачког.[9]
Након укидања Пећке патријаршије од стране фанариота (1766),[10] Рашка епархија је потпала под непосредну управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.[3]
Након 1999. године, покренути су предлози за обнављање посебне Рашке епархије. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије.[11] Спровођење овог закључка је одожено до наступања повољнијих прилика.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Богдановић 1981, стр. 317-320.
- ^ Тричковић 1980, стр. 61-164.
- ^ а б Радосављевић 2012, стр. 145-163.
- ^ Калић 1989, стр. 9-17.
- ^ Живковић 2004.
- ^ Калић 1979, стр. 27-53.
- ^ Калић 2007, стр. 197-208.
- ^ Мркобрад 2000, стр. 249-258.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1899.
- ^ Слијепчевић 1938, стр. 250-307.
- ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве (2011)”. Архивирано из оригинала 31. 05. 2011. г. Приступљено 01. 06. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
- Иванић, Иван (1902). Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку. Београд-Нови Сад: Друштво Рад.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Калић, Јованка (1979). „Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године”. Сава Немањић-свети Сава: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 27—53.
- Калић, Јованка (1989). „Прокопијева Арса”. Зборник радова Византолошког института. 27-28: 9—17.
- Калић, Јованка (2007). „Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку”. Зборник радова Византолошког института. 44: 197—208.
- Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Крсмановић, Бојана (2012). „О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије” (PDF). Византијски свет на Балкану. 1. Београд: Византолошки институ САНУ. стр. 17—39. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 03. 2021. г. Приступљено 01. 06. 2019.
- Максимовић, Љубомир (1981). „Тријумф Византије почетком XI века”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 170—179.
- Мркобрад, Душан (2000). „Стефан Немања и традиција рашког епископског средишта”. Стефан Немања-Свети Симеон Мироточиви: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 249—258.
- Новаковић, Стојан (1908). „Охридска архиепископија у почетку XI веку” (PDF). Глас СКА. 76: 1—62.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Радосављевић, Недељко В. (2012). „Јоаникије, митрополит рашко-призренски” (PDF). Историјски часопис. 61: 145—163.
- Руварац, Иларион (1900). „Повеља патријарха Мојсеја дана рашком митрополиту Арсенију Јовановићу”. Споменик СКА. 38: 122.
- Руварац, Иларион (1901). Рашки епископи и митрополити. Београд: Српска краљевска академија.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13 (3-4): 250—307. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 01. 06. 2019.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.