Пређи на садржај

Славка Ранковић

С Википедије, слободне енциклопедије
славка ранковић
Ладислава Ранковић Славка
Лични подаци
НадимакСлавка
Датум рођења(1920-05-25)25. мај 1920.
Место рођењаЗаград, Краљевство СХС
Датум смртисептембар 2008.(2008-09-00) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијадоктор економије
Породица
СупружникАлександар Ранковић
ДецаСлободан Ранковић
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941 — 1945.
Чинмајор у резерви
Одликовања
Орден рада са црвеном заставом Партизанска споменица 1941.

Ладислава Славка Ранковић (рођ. Бецеле; Заград, код Новог Места, 25. мај 1920 — Београд, септембар 2008) била је доктор економских наука, учесница Народноослободилачке борбе, професор Економског факултета и супруга потпредседника СФРЈ Александра Ранковића.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је 25. маја 1920. године у селу Заград, код Новог Места. Основну школу и гимназију завршила је у Новом Месту, а пред почетак Другог светског рата у Југославији започела је студије на Економској школи у Љубљани.[1][2]

Након окупације Краљевине Југославије, 1941. прекинула је студије и вратила се у родно место. Као чланица Соколског друштва, заједно са два брата и сестром, приступила је Народноослободилачком покрету (НОП). У јесен 1942, у току велике италијанске офанзиве против партизана, погинула јој је две године старија сестра Мери, а родитељи стрељани. Почетком марта 1943. погинуо јој је и две године млађи брат Виктор. До пролећа 1944. налазила се у Трећој словеначкој бригади „Иван Цанкар”, а онда је упућена у ослобођени Дрвар на Други конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ). У Дрвару је задржана у Врховном штабу НОВ и ПОЈ на пословима у Одељењу за везе, којим је руководила Бранка Савић, супруга Павла Савића.[1][2]

Заједно са осталим члановима Врховног штаба, затекла се у Титовој пећини, у току немачког десанта, 25. маја 1944. године. Потом је са члановима Врховног штаба отишла на Купрешко поље, одакле су совјетским авионом пребачени у Бари, одакле су прешли на острво Вис, где су остали до јесени 1944, када су прешли у ослобођену Србију.[1][2]

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, 1945. радила је у административном апарату Централног комитета Комунистичке партије Југославије, као секретар организационог секретара ЦК КПЈ Александра Ранковића. Потом је наставила студије економије на Економском факултету у Београду, који је завршила 1954, а 1962. одбранила је докторску дисертацију са темом Основни друштвено-економски проблеми ефективности увођења нове технике у социјалистичкој привреди.[1][2]

Најпре је радила, као руководилац вежби на Вишој економско-комерцијалној школи и као асистент на Економском одељењу Института друштвених наука у Београду. Године 1960. изабрана је за асистента, 1962. за доцента и 1968. најпре за ванредног, а потом и за редовног професора Економског факултета у Београду. Године 1974. је из политичких разлога удаљена са факултета и искључена из Савеза комуниста Југославије. Објавила је неколико књига из области економије.[1][2]

Јуна 1947. удала се за Александра Ранковића, тада високог партијског и државног функционера, а кумови на венчању су им били — Крсто Попивода и Борис Зихерл. У браку са Ранковићем априла 1949. добила је сина Слободана.[1]

Преминула је у Београду, септембра 2008. године. Сахрањена је поред супруга, у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Године 1998. објавила је књигу Живот уз Леку — сећања, која је 2002. преведена на словеначки језик.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден рада са црвеном заставом.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Димитријевић 2020, стр. 97–99.
  2. ^ а б в г д ђ Ko je ko 1970, стр. 886.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славка_Ранковић&oldid=28783035”