Теодор Димић
| Теодор Димић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 9. април 1814. |
| Место рођења | Баваниште,  Аустријско царство |
| Датум смрти | 9. децембар 1905. (91 год.) |
| Место смрти | Београд,  Краљевина Србија |
| Потпис | _signature_dd_1899-03-29.png) |
Теодор (Тодор, Тоша) Димић (Баваниште код Ковина, 9. април 1814 — Београд, 9. децембар 1905)[1], био је учитељ и културни радник у доба Српског народног препорода.
Биографија
[уреди | уреди извор]Теодор (Тодор, Тоша) Димић је рођен 9. априла 1814. године у месту Баваниште код Ковина у Банату од оца Ћире, мајстора. Похађао је српску и немачку основну школу у Баваништу и Панчеву, а затим приватну препарандију (учитељску школу) панчевачког школског директора Давида Рајића. После одређеног времена је уписао шестогодишњу гимназију у Сремским Карловцима и завршио је у Новом Саду, а седми и осми разред гимназије (тзв. Philosophicum) је уписао у Темишвару, али их није завршио.[2] Учитељски испит је положио у Сомбору.[3]
Димић је 42 године радио као наставник и педагог у српским основним школама широм Угарске. Предавао је у Брестовцу, Грабовцу, Помазу крај Будимпеште (око 1846) [4] и Збегу крај Сентандреје (око 1850). Од средине педесетих па до 1880. године је био у Новом Саду, као учитељ у Алмашкој школи и четири и по године као управитељ новосадских српских народних основних школа.[5][6][7][8]
Поред педагошког рада, Димић се бавио књижевношћу, преводилаштвом, општом и стручном публицистиком. Као ђак препарандије на подстицај Јоакима Вујића наступао је у позоришним представама. Сам је писао позоришне комаде, песме на разне сижее и ситне књижевне форме. Међутим, сопствено књижевно дело није ценио, сматрајући да му не лежи фикција. Док тако његова књижевничка производња није сачувана, бројни публицистички и стручни радови и преводи штампани су у новиинама и часописима, као што су Летопис Матице српске, Седмица, Јавор, Комарац, Јужне пчеле[9]. Док је у тим листовима чланке обично објављивао анонимно, био је и званично сарадник Сербских народних новина Теодора Павловића у Пешти[10], и две године уредник Школског листа[11].
Интелектуални интереси су му били разноврсни, следећи идеал универзалног учењака. Обухватали су широк дијапазон тема од црквених традиција и музике, преко позоришта, страних језика (владао је немачким, мађарским, румунским, латинским и француским), до расправе око општег стандарда српског језика која се жестоко водила средином 19. века. Димић је за школске потребе саставио букваре и читанку и на славеносрпском и на народном језику.[4][5] Познавао је, дружио и дописивао се са многим истакнутим савременицима који су обликовали политички и културни живот Срба у Војводини а и Србији.[3][12]
Теодор Димић је био ожењен Персидом рођ. Тодоровић (1832—1899), с којом је имао шест синова и четири кћери, од којих је по двоје преминуло у дечјем узрасту. Разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина из села Блаце у Егејској Македонији, који се доселио у Ковин у време сеоба у првој половини 18. века,[13][14] и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Теофила, Аксентија и Петра.[15] Четворо Теодорове деце су такође кренули очевим стопама и постали наставници, а унуци Драгослав Јовановић и Платон Димић су били професори универзитета.
Димић се после пензионисања преселио код своје кћери Емилије и зета Богољуба Јовановића у Београд, где је и умро 1905. године. Сахрањен је у Новом Саду.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Датуми рођења и смрти према црквеним кнњигама. Спрски биографски речник (2007) наводи 9.12.1815-10.9.1905.
- ^ Matl (1937), стр. 188
- ^ а б Димић (1900)
- ^ а б Помаз
- ^ а б Димић 1900, стр. 137–
- ^ Ognjanović (1964), стр. 54, 61, 125
- ^ Стајић (1951)
- ^ http://gundulic.edu.rs/istorijat-skole/
- ^ Церовић 2000, стр. 196–
- ^ Krestić (1998)
- ^ Димић 1900, стр. 139–
- ^ Đorđević (1925)
- ^ Поповић 1937, стр. 356–
- ^ Ердељановић, Јован (1992). Срби у Банату. Нови Сад. стр. 34.
- ^ Српски биографски речник (2007) Књига 3, Д-З.
Литература
[уреди | уреди извор]- Теодор Димић: Тодор Димић, Pro memoria. У: Школски лист, година ХХХII, св. 6-7-8-9, стр. 95-98, 122-124, 137-139. Сомбор, 1900.
- Tihomir R. Đorđević: Ličnosti i prilike iz kulturnog života Vojvodine. Prema kazivanju Todora Dimića. У: Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. V. Beograd: Filološki fakultet, 1925. Стр. 205-217.
- Ердељановић, Јован (1992). Срби у Банату. Нови Сад. стр. 34.
- Petar V. Krestić: Prečanska srpska posla. У: Srpsko nasleđe. Istorijske sveske. Broj 8, avgust 1998 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (24. април 2019)
- Josef Matl: Die serbokroatische Literaturwissenschaft 1914—1929. Teil 8. У: Zeitschrift für Slavische Philologie, Vol. 14, No. 1/2 (1937), стр. 182-198.
- Andrija М. Ognjanović: Novosadske osnovne narodne škole i njihovi učitelji оd 1703. do 1940. godine. Posebna izdanja Matice srpske. Novi Sad, 1964.
- Душан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937
- Српски биографски речник. Књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица Српска, 2007. [1] Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (7. мај 2012)
- Васа Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада. Научна издања Матице српске, књ. IX. Нови Сад, 1951.
- Љубивоје Церовић: Срби у Румунији. Темишвар: Савез Срба у Румунији, 2000. На румунском: Sârbii din România. Timişoara: Uniunea Sârbilor din România, 2005.