Пређи на садржај

Урош Крунић

С Википедије, слободне енциклопедије
урош крунић
Урош Крунић
Лични подаци
Датум рођења(1914-09-03)3. септембар 1914.
Место рођењаСтаро Село, код Петриње, Аустроугарска
Датум смрти3. јул 1973.(1973-07-03) (58 год.)
Место смртиЗагреб, СР Хрватска, СФР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ одаприла 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411963.
Чингенерал-мајор
У току НОБзаменик команданта
4. корпуса НОВЈ
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден братства и јединства са златним венцем Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Урош Крунић (Старо Село, код Петриње, 3. септембар 1914Загреб, 3. јул 1973) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Урош Крунић рођен је 3. септембра 1914. године у Старом Селу, код Петриње. Основну школу је завршио у свом селу, а шест разреда гимназије у Сиску. Како због тешких материјалних прилика није могао да настави даље школовање, отац Јован га шаље на богословију, а онда на Богословски факултет у Београду.

Урош се већ 1939. године укључује у револуционарни студентски покрет у Београду и учествује у неколико акција и студентских демонстрација на београдским улицама. Запажен је и у више штрајкова, тако да је 1940. године постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

После мартовских демонстрација у Београду долази у своје родно место, где се повезује с партијском организацијом. У априлу 1941. године постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). По задатку партијске организације, Крунић ради на сакупљању оружја и обавља припреме за почетак устанка. Већ у децембру 1941. године изабран је за секретара Среског комитета Комунистичке партије Хрватске за Петрињу. Био је један од истакнутих организатора устанка на Банији. Као секретар Среског комитета учествује у стварању и организационом јачању првих партизанских јединица у том крају. У јулу 1941. године, заједно с Васиљем Гаћешом и Станком Бјелајцем, народним херојима, ради на организовању партизанских логора и народних збегова на Шамарици.

Кад је формиран Банијски партизански одред, Урош је постао заменик политичког комесара, а 8. јула 1942. године и политички комесар Прве бригаде, формиране у Хрватској. С овим јединицама учествовао је у многим борбама на Банији, Кордуну, Лици и Горском котару. Посебно се истакао у борби против усташа на Зрину, код Слуња, у Гацком пољу, код Језерана, Врховина и низа других места. Посебно огорчене борбе водио је против Седме СС дивизијеПринц Еуген“ на цести Слуњ-Бихаћ, код Липоваче, Изачића и Тржачке Раштеле, затим при прелазу Уне на Грмеч и у одбрани Рипачког кланца.

Као комесар Седме банијске бригаде, Урош је прошао кроз тешке борбе и искушења у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви. Изузетну је храброст и сналажљивост испољио у бици за рањенике на стрмим падинама планине Радуше и Вранице, под самим Макљеном, у одбрани положаја на правцу Горњи Вакуф. И онда кад је бригада исцрпљена биткама била нападнута и од тифуса, Урош издржава тешке борбе код Јабланице при прелазу Неретве и друге бројне битке.

Повратком на Банију, води свакодневне борбе у Шестој непријатељској офанзиви на подручју Кордуна и Баније. Током прве половине 1944. године, јединице Седме дивизије ослободиле су готово целокупно подручје Баније и поновно биле способне за извршење крупнијих задатака ван Баније. У другој половини 1944. године, Урош је постао комесар Седме банијске ударне дивизије, а почетком 1945. године заменик команданта Четвртог корпуса НОВЈ. Посебно се истакао у борбама код Огулина, Генералског Стола и Илирске Бистрице.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После ослобођења земље, Крунић је извршавао разне одговорне војно-политичке дужности у Југословенској народној армији (ЈНА). Пензионисан је у чину генерал-мајора ЈНА, 1963. године.

Трагично је завршио живот 3. јула 1973. године у Загребу. Сахрањен је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања и признања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

[уреди | уреди извор]