Федерико II Гонзага
Федерико II Гонзага (17. мај 1500 — 28. август 1540) је био владар италијанског града Мантове (прво као маркиз, касније као војвода) од 1519. године, до своје смрти. Такође је био маркиз од Монферата од 1536. године.
Биографија
[уреди | уреди извор]Федерико је био син Франческа II Гонзаге, маркиза од Мантове и маркизе Изабеле д'Есте.[1] Због бурне политике тог времена, од своје десете године провео је три године као талац у Риму код папе Јулија II.[2] Од 1515. до 1517. године, Федерико је био талац француског краља Франсое I, да би обезбедио Гонзагину помоћ у Италији.[3]
Федерико је 3. априла 1519. године, наследио свог оца као маркиз од Мантове,[4] у почетку под намесништвом његове мајке и његових стричева Сигисмонда и Ђованија Гонзаге. Добио је царску инвеституру од цара Карла V 7. априла 1521. године. Папа Лав X именовао га је за капетана Цркве (главнокомандујући папске војске) јула 1521. године, а борио се против Француза код Парме 1521. године и код Пјаћенце. 1522. године.[5]
Маркиз Федерико II је потписао брачни уговор са наследницом маркизата Монтеферата, маркизом Маријом Палеолог, са циљем да стекне ту државу.[6] Међутим, 1528. године, у замену за два затвореника, папа Климент VII је поништио брачни уговор.[7]
Маркиз Федерико II је потом потписао још један брачни уговор са рођаком цара Карла V, принцезом Јулијом од Арагона.[8] Уместо овог брака, 1530. године, је добио војводску титулу, чиме је њихова титула постала војвода од Мантове.[9] Међутим, када је Бонифације IV, маркиз од Монферата, умро приликом пада са коња 25. марта те године, војвода Федерико II је платио 50.000 дуката цару Карлу V у замену за поништење уговора и натерао је папу да обнови његов ранији брачни уговор. Када је и маркиза Марија умрла, он је могао да се ожени њеном сестром Маргаритом 3. октобра 1531. године.[10] Након смрти последњег законитог мушког наследника породице Палеолога, маркиза Јована Ђорђа (1533. године), маркизат Монферат је прешао у руке породице Гонзага, који су га држали до 18. века.
Као и његови родитељи, био је покровитељ уметности; наручио је Палацо Те, коју је дизајнирао и украсио Ђулио Романо, као своју летњу палату недалеко од Мантове.[11] Романо је провео 16 година као дворски уметник под Федериковим патронатом. Такође је купио и наручио неколико слика од Тицијана, а његов портрет су насликали и Тицијан и Рафаел.
Федерико је дуго боловао од сифилиса, као и његов отац.[12] Умро је 28. јуна 1540. године, у својој вили у Мармиролу.[13] Његов син Франческо III је накратко носио титулу 2. војводе од Мантове пре него што је умро у тинејџерским годинама; други син, Вилијам, постао је трећи војвода од Мантове као и војвода од Монферата.
Породица
[уреди | уреди извор]Војвода Федерико II и војвоткиња Маргарита су имали седморо деце:
- Елеонора Гонзага.
- Ана Гонзага.
- Франческо III Гонзага, војвода од Мантове (10. март 1533 - 22. фебруар 1550).
- Изабела Гонзага, удата за Франческа Фердинанда д'Авалоса[14]
- Вилијам Гонзага, војвода од Мантове (24. април 1538 - 14. август 1587), оженио се надвојвоткињом Елеонором од Аустрије[15]
- Луј Гонзага, војвода од Невера (22. октобар 1539 - 23. октобар 1595). Отац Карла I, војводе од Мантове.[16]
- Кардинал Федерико Гонзага (1540 - 21. фебруар 1565).
Литература
[уреди | уреди извор]- Cockram, Sarah D. P. (2013). Isabella d'Este and Francesco Gonzaga: power sharing at the Italian Renaissance Court. Farnham: Ashgate Publishing Ltd. ISBN 9781409448310. OCLC 855504802.
- Fenlon, Iain (1980). Music and Patronage in Sixteenth-Century Mantua. 1. Cambridge University Press.
- Hickson, Sally Anne (2016). Women, Art and Architectural Patronage in Renaissance Mantua: Matrons, Mystics, and Monasteries. Routledge.
- Murphy, Paul V. (2007). Ruling Peacefully: Cardinal Ercole Gonzaga and Patrician Reform in Sixteenth-Century Italy. Catholic University of America Press.
- Parrott, D. (1997). „The Mantuan Succession, 1627-31: A Sovereignty Dispute in Early Modern Europe”. The English Historical Review (445): 20—65. doi:10.1093/ehr/CXII.445.20..
- de Pins, Jean (2007). Letters and Letter Fragments. Librairie Droz S.A.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hickson 2016, стр. 87
- ^ Murphy 2007, стр. 159
- ^ Murphy 2007, стр. 159
- ^ de Pins 2007, p. 267.
- ^ de Pins 2007, p. 267.
- ^ Fenlon 1980, стр. 48
- ^ Fenlon 1980, стр. 48
- ^ Fenlon 1980, стр. 48
- ^ de Pins 2007, p. 268.
- ^ Fenlon 1980, стр. 48
- ^ de Pins 2007, p. 268.
- ^ Hickson 2016, стр. 101
- ^ Hickson 2016, стр. 101
- ^ Hickson 2016, стр. 127
- ^ Parrott 1997, стр. 22
- ^ Parrott 1997, стр. 22