Хронологија СФРЈ и СКЈ јануар 1990.
.svg)
Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за друштвено-политичка дешавања у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) и деловање Савез комуниста Југославије (СКЈ), као и општа политичка, друштвена, спортска и културна дешавања која су се догодила у току јануара месеца 1990. године.
| ← децембар '89. | Хронологија СФРЈ и СКЈ током 1990. | фебруар → | ||||||||||||||||||||||||||||
| П | У | С | Ч | П | С | Н | П | У | С | Ч | П | С | Н | П | У | С | Ч | П | С | Н | П | У | С | Ч | П | С | Н | П | У | С |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Догађаји
[уреди | уреди извор]1. јануар
[уреди | уреди извор]- Ступио на снагу почетак програма економских реформи Анте Марковића, председника Савезног извршног већа — чиме је деноминиран југословенски динар па је 10.000 динара постало 1 нови динар. У складу ових реформи грађанима је омогућено да могу слободно куповати страну валуту у банкама, по курсу 7 динара за немачку марку; омогућене су стране инвестиције; цене и плате замрзнуте на шест месеци и предвиђено затварање нерентабилних фирми.
- Народна банка Југославије, у складу са савезни економским реформама издала нове деноминиране новчанице апоена од 50 и 200 динара, које су замениле дотадашње новчанице од апоена од 500.000, односно 2.000.000 динара, која су издате 1989. године. На новчаници од 50 динара налазиле су се слике споменика — на предњој страни споменик „Револицији“ на Козари, а на задњој страни споменик „Палим борцима“ на Тјентишту (новчаница је била у оптицају до јуна). На новчаници од 200 динара налазиле су се такође слике споменика — на предњој страни споменик „Револицији“ на Козари, а на задњој страни споменик „Прекинут лет“ у Крагујевцу (новчаница је била у оптицају до 1991).[1]
5. јануар
[уреди | уреди извор]- У Дувну од 3. до 5. јануара одржане масовне демонстрације грађана на којима је захтевано обустављање градње атомског акцелератора у склопу Творнице каблова Дувно, који је планирало да изгради предузеће „Енергоинвест“ из Сарајева. Еколошки протест, због наводне радијације и штетности по здравље људи, у коме су поред грађана Дувна, учествовали и становници околних градова Ливна, Посушја и Мостара, претворио се током 4. и 5. јануара у политичке демонстрације током којих су демолиране просторије Општинског комитета Савеза комуниста и Скупштине општине. Иако је још након првог протеста руководство фабрике каблова одустало је од изградње акцелератора, протести су настављени, а еколошка парола „Дувно неће Чернобил”, замењена је паролама „Нећемо ћирилицу” и „Нећемо руски”, као и захтевима за смену одређених општинских функционера и директора локалних предузећа. Тражено је такође и враћање старог назива града (Томиславград)[а] и заустављање „запостављања” већинског хрватског становништва у локалној власти. Власт СР Босне и Херцеговине окарактерисала је ове демонстрације као „националистичке“.[2][3][4][5]
6. јануар
[уреди | уреди извор]- У Новој Пазови, у дворани биоскопа „Сутјеска“, одржана Оснивачка скупштина Српске народне обнове (СНО), која је настала из Друштва „Сава“, формираног 1987. године. На скупу се захтевало увођење монархије са династијом Карађорђевић и рехабилитација четничког покрета. За председника Српске народне обнове изабран је Мирко Јовић, а поред њега у руководству странке су били — Вук Драшковић, Илија Глигорејевић, Жарко Гавриловић и Милимир Ђуричић, као потпредседници и Александар Спасић, као генерални секретар. Драшковић је у марту напустио странку и формирао Српски покрет обнове (СПО).[1] Скуп у Новој Пазови оцењен је као националистички и наишао је на оштре критике руководства тада владајућих друштвено-политичких организација — Председништва Покрајинског комитета СК Војводине, Председништва Покрајинске конференије ССРН Војводине, Председништва Централног комитета СК Србије и Председништва Савезне конференције ССРН Југославије.[6][7]
7. јануар
[уреди | уреди извор]- У селу Јасеница, на Грмечу, одржан народни збор у знак сећања на смотру јединица Четврте крајишке дивизије, коју је у овом месту 7. јануара 1943. извршио Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито. На народном збору говорио је члан Председништва ЦК СКЈ и председник Комитета Организације СК у ЈНА адмирал Петар Шимић.[8]
9. јануар
[уреди | уреди извор]- У Београду одржана седница Савезног одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије (СУБНОР) на којој су борци Југославије упутили поруку делегатима предстојећег 14. ванредног конгреса СКЈ, у којој се између осталог предлагало да „Савез комуниста у времену кризе једног модела социјализма покаже да је могућ другачији модел демократског социјализма утемељен на принципима правне државе, политичком плурализму, пуном поштовању права и слобода грађана, без монопола СК, реланијој тржишној економији и самопуправљању”. Савезни одбор СУБНОР осудио је недавно промовисање националистичких странака, а пре свега — Српске народне обнове, Хрватске демократске заједнице и Словеначког демократског савеза.[9]
- У Загребу одржана изборна седница новог сазива Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа Хрватске (ССРН), на којој је за председника Републичке конференције изабран Жељко Мажар, а за секретара Маринко Панић.[10]
10. јануар
[уреди | уреди извор]- У Титограду испред зграде Скупштине СР Црне Горе у присуству око 10.000 људи одржана „Велика свенародна скупштина” — скуп посевећен првој годишњици „антибирокрастких” демонстрација током којих је смењено тадашње државно-партијско руководство СР Црне Горе. На скупу су између осталих говорили — генерал у пензији Радојица Ненезић и председник Председништва ЦК СК Црне Горе Момир Булатовић.[11][12]
11. јануар
[уреди | уреди извор]- У Београду жири за доделу „Нинове награде“ за 1989. саопштио да је њен добитник Војислав Лубарда за роман Вазнесење. Овогодишњи жири сачињавали су — председник Борислав Михајловић Михиз и чланови Новак Килибарда, Светозар Кољевић, Божо Копривица, Игор Мандић, Бранко Поповић и Гојко Тешић.[13]
16. јануар
[уреди | уреди извор]- У Љубљани одржана седница Централног комитета Савеза комуниста Словеније на којој је подржан предлог Декларације за 14. ванредни конгрес СКЈ и предложено делегатима СК Словеније да на Конгресу подрже програм нужних мера за демократске реформе. Истакнуто је и да се ЦК СКС залаже да се на територији читаве СФРЈ одмах осигурају сва људска права и слободе, да се донесе Закон о слободи политичког удруживања и нови Закон о изборима који би морао осигурати непосредне, опште и тајне изборе на којима би равноправно учествовали сви политички субјекти. Такође, руководство ЦК СКС истакло је став да се залаже да се Савез комуниста Југославије до краја 1990. преобрази у „савез политичких субјеката”, који би укључивао самосталне организације, које делују у федералним јединицама, као и предлог да се на предстојећем конгресу из Статута СКЈ избришу одредбе о демократском централизму.[14]
18. јануар
[уреди | уреди извор]- У Дому ЈНА у Београду одржана седница Комитета Организације Савеза комуниста у ЈНА на којој су у склопу припрема за предстојећи Конгрес усвојени ставови да ће се делегати ОСК у ЈНА на Конгресу залагати за јединствену Југославију и њен федеративни систем и за демократско социјалистичко уређење. Адмирал Петар Шимић, председник Комитета ОСК у ЈНА истакао је да неће одустати од идеје комунизма, али да ће поштовати вољу већине на Конгресу.[15]
19. јануар
[уреди | уреди извор]- У Београду одржана 30 седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) на којој је усвојен нацрт Резолуције 14 ванредног конгреса, као и нацрти Резолуције о Косову и Резолуције о добросуседским односима, положају и правима југословенских народа који као националне мањине живе у суседним земљама. На седници су такође су усвојене одређене кадровске и организационо-техничке припреме за предстојећи Конгрес. Према утврђеном редоследу за највише функције у Савезу комуниста — нови председник ЦК СКЈ требао је бити из СК Словеније, а секретар Председништва ЦК СКЈ из СК Војводине. Била је ово последња седница Централног комитета СКЈ, изабраног на Тринаестом конгресу СКЈ, али и званично последња седница ЦК СКЈ, пошто је на Конгресу дошло до распада Савеза комуниста.[б][17][18]
20. јануар
[уреди | уреди извор]- У Београду у великој дворани „Сава центра“ под слоганом За демократски социјализам и Југославију почео Четврнаести ванредни конгрес Савеза комуниста Југославије (СКЈ), коме је присуствовало 1.601 делегат. Након дуже расправе на пленарној седници око редоследа дневног реда и начина изгласавања конгресне Декларације, дотадашњи председник Председништва ЦК СКЈ Милан Панчевски поднео је Реферат Савез комуниста Југославије и друштвена реформа. Даљи рад Конгрес је наставио у три комисије — Комисији за привредну реформу, Комисији за реформу политичког система и Комисији за преображак Савеза комуниста Југославије.[19][20][1]
21. јануар
[уреди | уреди извор]- У Београду другог дана Четврнаестог ванредног конгреса СКЈ рад je настављен по комисијама, где су током читавог дана вођене полемичке расправе. У Комисији за преображај СКЈ вођена је полемика око предлога за промену назива СКЈ, док су у Комисији за реформу политичког сиситема и Комисји за привредну реформу оживели ранији сукоби и размимоилажења представника СК Србије и СК Словеније, око међусобне привредне блокаде.[21] Одлуком радног Председништва конгреса, а на предлог делегата СК Словеније, одлучено је да даљи рад Конгрес настави на пленарној седници.[22]
24. јануар
[уреди | уреди извор]- У САП Косово од 24. јануара до 2. фебруара избили албански протести, које су се касније претвориле у оружане демонстрације и сукобе са припадницима милиције у којима је било и мртвих. Протести су започели 24. јануара у Пришини, испред зграде Покрајиснког комитета СК Косова, са захтевима — укидање ванредног стања, ослобођење Азема Власија, оставка целокупног руководства Покрајине и слободни избори. На протестима је учествовало око 40.000 људи албанске националности, међу којима и студенти Приштинског универзитета.[20][1]
26. јануар
[уреди | уреди извор]- У Пећи и Титовој Митровици избили оружани сукоби између припадника милиције и наоружаних албанских демонстраната. Истог дана одржане су и велике албанске демонстрације у Подујеву.
27. јануар
[уреди | уреди извор]- У оружаним сукобима припадника милиције и наоружаних албанских демонстраната погинуло четворо људи у Ораховцу, а један у Пећи. Истог дана одржане су и велике албанске демонстрације у Сувој Реци и Гњилану.
- У Загребу одржане демонстрације око 10.000 студената Загребачког свеучилишта, који су протестовали против инфлације и пада животног стандарда.
28. јануар
[уреди | уреди извор]- Извршно веће САП Косова и Покрајински комитет СК Косова издали заједничко саопштење у којем се оцењује — да стање у Покрајини поприма драматичне токове и да има најава немира ширих размера.[20]
31. јануар
[уреди | уреди извор]- У оружаним сукобима на Косову, погинуло петоро људи — у Ораховцу, Подујеву и Липљану.
- У Београду се око поноћи испред зграде Скупштине СФРЈ окупили студенти Београдског универзитета са паролама — Не дамо Косово, Идемо на Косово и др.[20]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Референдум за промену назива града одржан је 12. августа 1990.
- ^ Покушај оживљавања СКЈ десио се на неуспелој 31 седници ЦК СКЈ одржаној 30. марта 1990, али њој нису присуствовали делегати СК Словеније, као ни већина делегата СК Хрватске и СК Македоније, због чега се одустало од даљих покушаја.[16]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Bilić 2005, стр. 84.
- ^ „Protestni zbor mještana Duvna, Livna, Posušja i Mostara: Duvno neće Černobil”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 4. 1. 1990. стр. 4.
- ^ „Duvno: Akcelerator zaustavljen na ulici”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 5. 1. 1990. стр. 4.
- ^ „Treći dan masovnog ekološkog protesta u Duvnu: Mineri u „bunkeru””. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 6. 1. 1990. стр. 4.
- ^ „Duvno: Kako se ekološki miting pretvorio u političko presuđivanje — Narodni zbor ili prijeki sud?”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 7. 1. 1990. стр. 14—15.
- ^ „Uvijek se znalo tko su rodoljubi, a tko izdajnici”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 9. 1. 1990. стр. 6.
- ^ „Žalosno događanje u Novoj Pazovi”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 9. 1. 1990. стр. 32.
- ^ „Narod neće zapad”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 8. 1. 1990. стр. 3.
- ^ „Poruka boraca 14. kongresu SKJ: Moguće je i bolje”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 10. 1. 1990. стр. 5.
- ^ „Fronta bez članstva?”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 11. 1. 1990. стр. 4.
- ^ „Crnogorski „burevjesnik” uzdrmao Evropu”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 11. 1. 1990. стр. 32.
- ^ „45 minuta čojstva i junaštva”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 14. 1. 1990. стр. 12—13.
- ^ „NIN-ova nagrada Vojislavu Lubardi”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 12. 1. 1990. стр. 6.
- ^ „Što CK SK Slovenije predlaže 14. kongresu: SKJ — savez saveza!”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 17. 1. 1990. стр. 5.
- ^ „Komitet Organizacije SKJ u JNA: Jedinstvena Jugoslavija”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 19. 1. 1991. стр. 3.
- ^ „Centralni komitet SK Jugoslavije: Ni plenuma ni kvoruma”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 31. 3. 1990. стр. 5.
- ^ „U predvečerje kongresa SKJ — Posljednji plenum”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 19. 1. 1990. стр. 2.
- ^ „Posljednja sjednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije ovog saziva: Kongres može početi”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 20. 1. 1990. стр. 4—5.
- ^ „U Beogradu u "Sava centru" počeo 14. izvanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije: Polemički start”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 21. 1. 1990. стр. 2—9.
- ^ а б в г Хронологија 2002, стр. 9.
- ^ „Drugi dan 14. izvanrednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije: Strah od promjena”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 22. 1. 1990. стр. 2—7.
- ^ „Radno Predsjedništvo odlučlo: Nastavak u — plenumu”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 22. 1. 1990. стр. 32.
Литература
[уреди | уреди извор]- Хронологија 1990—1995. Бања Лука: Документациони центар Републике Српске. 2002. COBISS.SR 71272457
- Модерна српска држава 1804—2004 хронологија. Београд: Историјски архив Београда. 2004. COBISS.SR 119075084
- Bilić, Ivan (2005). „Kronologija raspada SFRJ i stvaranje Republike Hrvatske do 15. siječnja 1992.”. National security and the future. Zagreb: St. George Association / Udruga sv. Jurja. VI: 73—184.
.svg){kind=small}
