Аспарагин
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
Asparagine
| |
| Други називи
2-Amino-3-carbamoylpropanoic acid
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| Абревијација | Asn, N Asx, B за било аспарагин или аспарагинску киселину |
| ECHA InfoCard | 100.019.565 |
| MeSH | Asparagine |
| |
| Својства | |
| C4H8N2O3 | |
| Моларна маса | 132,12 g·mol−1 |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Аспарагин (Asn ili N) један од 20 најчешћих природних аминокиселина. Први пут су га Луј Никола Воклен и Пјер Жан Робике изоловали 1806. године из сока шпаргли који је богат њиме, постајући прва изолована аминокиселина. Мирис који се осећа у урину код неких појединаца после употребе шпаргли приписује се споредном производу метаболичког разлагања аспарагина, моноамид аспарагин-амино-сукцинилној киселини. Неки научници се не слажу и указују на друге супстанце у мирису.
Структура и улога у протеинима
[уреди | уреди извор]Пошто аспарагин може да гради водоничне везе са пептидним ланцем отуда и аспарагински бочни ланац може направити успешну интеракцију водоничних веза и пептидне основе, аспарагин се често налази близу почетка и краја. Глутамини имају једну додатну метиленску групу, имају већу конформациону ентропију и према томе су мање корисни у овом односу.[3][4]
Аспарагин такође обезбеђује кључно место за N-повезану гликолизацијону промену протеиновог ланца, са додатком ланца угљенохидрата.
Биосинтеза
[уреди | уреди извор]Аспарагин није есенцијална аминокиселина, што значи да се може изградити из централних метаболичких путева човековог организма и није неопходан у дијети. Пре добијања аспарагина настаје прво оксалоацетат. Оксалоацетат је претворен у аспарагин коришћењем ензима. Ензими пребацују амино групу из глутаминске до оксалоацетатне киселине производећи α-кетоглутамин и аспарагин. Ензим аспаратат синтетазом производи аспарагин, амп, глутамин и пирофосфат из аспарагина, глутамина и АТП-а. У реакцији синтезе аспарагина, АТП се користи да активира аспарагин, стварајући β-аспаратил АМП. Глутамин даје једну амонијачну групу која реагује са β-аспартиатом АМП да би настао аспарагин и слободан АМП.
Деградација
[уреди | уреди извор]Аспарагин је глукогена аминокиселина. L-аспарагин хидролизује амидну групу да би створила аспартат и амонијак. Трансаминазе претварају аспартат у оксалоацетат који онда може бити метаболизован у циклус лимунске киселине или у глуконеогенезу.[5][6]
Улога
[уреди | уреди извор]Нервном систему је потребан аспарагин да би одржао равнотежу[7], а и да би извршио пренос аминокиселина. Он такође игра важну улогу у синтези амонијака.[8]
Извори
[уреди | уреди извор]Извори аспарагина у храни су: млечни производи, кромпир, говедина, живина, јаја.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8.
- ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6.
- ^ Boza J.J., Dangin M., Moennoz D., Montigon F., Vuichoud J., Jarret A., Pouteau E., Gremaud G., Oguey-Araymon S., Courtois D., Woupeyi A., Finot P.A. and Ballevre O. (2001). „Free and protein-bound glutamine have identical splanchnic extraction in healthy human volunteers.”. Am J Physiol Gastrointest Liver Physiol. 281 (1): G267—74. PMID 11408280. Архивирано из оригинала 05. 06. 2007. г. Приступљено 05. 06. 2007.
- ^ McAnena O.J., Moore F.A., Moore E.E., Jones T.N. and Parsons P. (1991). „Selective uptake of glutamine in the gastrointestinal tract: confirmation in a human study”. Br J Surg. 78 (4): 480—2. PMID 1903318.
- ^ Jiang Z.M., Shu H. Y.W.; Cao J.D.; Zhu X.G.; Zhao W.X.; Yu J.C.; Ma E.L.; Wang X.R.; Zhu M.W.; Liu (1999). „The impact of alanyl-glutamine on clinical safety, nitrogen balance, intestinal permeability, and clinical outcome in postoperative patients: a randomised, double-blind, controlled study of 120 patients.”. JPEN J Parenter Enteral Nutr. 23 (5): S62—6. PMID 10483898. Недостаје
|last9=у Authors list (помоћ) - ^ Morlion B.J., Furst P. C.; Wachtler; Siedhoff H.P.; Konig; Puchstein (1998). „Total parenteral nutrition with glutamine dipeptide after major abdominal surgery”. Ann Surg. 227 (2): 302—8. PMID 9488531. Недостаје
|last2=у Authors list (помоћ); Недостаје|last5=у Authors list (помоћ); Недостаје|last7=у Authors list (помоћ)
Литература
[уреди | уреди извор]- Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Бионет школа Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2014)