Пређи на садржај

Шиизам

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Shia Islam)
Овај чланак је део серије о исламу
Ислам
Алах
Имански шарти
Пракса
Књиге
Историја ислама
Правци
Култура и друштво
Сродни чланци

Шиизам или шиитски ислам (арап. شيعة, ши`а Али — „Алијева странка“) су други по величини огранак ислама. Верници се најчешће зову шиитским муслиманима или шиитима.[1] Шиитски ислам је била друга по величини грана ислама 2009. године, кад су они сачињавали 10–13% светске муслиманске популације.[2] Дванаестници (Ithnā'ashariyyah) су највећа грана шиитског ислама,[3] која по процени из 2012. године обухвата 85% шиита.[4]

По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака Алију и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти (калифи и имами).[5][6] Шиити сматрају да је Алија био божански именован као наследник Мухамеда, и као први имам. Шиити такође проширују ову имаматну доктрину на Мухамедову фамилију, ехли-бејт („људе/фамилију куће“[7]), и неке особе међу његовим потомцима, познате као имами, за које се сматра да поседују специјални духовну и политичку надлежност над заједницом, непогрешивост и друге божански рукоположене особине.[8] Мада постоје многе шиитске подсекте, модерни Шиитски ислам се дели у три главне групације: дванаестници, исмаили и зејдити, при чему су први највећа и најутицајнија група међу њима.[9][10][11]

Шиитски ислам се првенствено супротставља сунитском исламу, чији поборници верују да Мухамед није именовао наследника и сматрају Ебу Бекра (који је именован калифом путем шуре, тј. консензуса заједнице) валидним калифом.[12][13]

Учење

[уреди | уреди извор]

Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти. Сунити верују да је Ебу Бекр, први калиф после Мухамеда легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу десила се 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим веровањима и делањима. Тако нпр. шиити, за разлику од сунита, немају строгу забрану ликовног приказивања Божијег посланика Мухамеда.

За разлику од сунита, шиити сматрају Куран за искључиви основ вере. Реч Курана је „вечни израз божанства“, а њена повремена објава везана је за Богом одабране носиоце (имаме). Док је у сунитском исламу основ вере сагласност заједнице с традиционалним узорима, дотле су у ши'и носиоци верског ауторитета имами, у којима се непрестано препорађа светлосно језгро божанске природе. Према ортодоксној шии та се инкарнација (арап: хулул) преноси у породици Мухамедових, односно Алијевих потомака до дванаестог кољена. Сваки је имам духовни вођа свога времена, раван Мухамеду. Ко га не препозна, умире у тами и греху.

Вера у непрекидност божанских инкарнација отвара шира подручја машти и спекулацији него сунитски традиционализам. Зато су у шиитске секте лакше продирали страни културни утицаји, међу којима првенствено индо-ирански мистицизам.[14]

Молитва

[уреди | уреди извор]

Шиитске и сунитске џамије архитектурно немају неких разлика. Џамија је приликом изградње посвећена шиитима или сунитима, па се верници не мешају у истој џамији. Процес молитве је различит између те две струје ислама.

Историја

[уреди | уреди извор]

Шиитска доктрина се заснивала на наследницима Хусеина, мученика из Карбеле који је имао сина и унука, од којих ниједан није испунио очекивања и наде Шиа. Много више заинтересован за антиумајадску кампању био је Заид ибн Али, полубрат Мухамеда ал-Бакира. Заид је признавао прву двојицу калифа али је Умајадима оспоравао право да владају. Заид је умро 740. године наше ере, кратко након што је започео своју борбу. Мало после тога, уз шиитску помоћ, породица Хашемите ал-Абаса, Мухамедовог ујака, затражила је калифат. Године 749, наше ере, црне заставе Абасида замениле су беле заставе Умајада у Куфи. Абасиди, који су се сместили у нову престоницу, Багдад, пресекли су своје везе са шиитима који су им помогли да дођу на власт, држећи Алијеве наследнике на оку. Међу овима, најважнији лик у шиитској историји несумњиво је био Џафар ал-Садик (Исправни), који се дистанцирао и од шиита који су му предложили калифат, и од екстремиста који су га уздизали до божанства. Џафар је имао три сина, Абдулаха ал-Афтаха, Исмаила и Мусу ал-Казима. Исмаил је умро (755) пре свог оца (766); Абдулах је умро после неколико месеци.[15]

Шиити линију од Џафара до Мусе (заробљеника абасидског калифа Харуна ал-Рашида у Багдаду) и од Мусе до његових наследника Али ал-Рида (одређеног да буде наследник калифа Ма-муна у знак помирења 817. године), Мухамеда ал-Џавада, Али ал-Хадија и Хасана ал-Аскарија који је умро 873. године без мушког потомка, називају Дванаестницима (они који признају дванаест имама). Смрт једанаестог имама унела је конфузију (ал-хаира) у шиитску заједницу. Дванаестници су објавили да Хасан има сина, Мухамеда, скривеног имама који ће се појавити као Махди и биће Господар света (Сахиб ал-заман). Дванаестнички шиитизам је штитила династија Бујида (945—1055). Највећи теолог имамске традиције био је Мухамед ибн Баоје ал-Куми (918—991).[15]

У шиитским покретима долази до најужег повезивања персијских и индијских културних традиција, на индијској страни код Кабу-а (15. век) и у Баба Нанаковом сикхизму (16. век), а на персијској страни посебно у иницијативи владара Дара Шику (17. век), који је дао на персијски превести Упанишаде у тежњи за верским зближењем. Тај је превод постао основ првог европског превода Упанишада, из којег је Шопенхауер стекао своје прво знање о индијској филозофији.[14]

Демографија

[уреди | уреди извор]
Ислам по државама
  Сунити
  Шиити
  Ибадити
Шиити (жута, наранџаста, смеђа и црвена боја)

Дистрибуција глобалне шиитске муслиманске популације по континентима

  Азија (93,3%)
  Африка (4,4%)
  Европа (1,5%)
  Америке (0,7%)
  Аустралија (0,1%)

Процене броја шиита међу муслиманима крећу се од 15 до 20%, зависно до статистике; статистички подаци за шиите се не сматрају сасвим поузданим због политичке и верске дискриминације.[16] Шиити су већина у Ирану, Ираку, Азербејџану и Бахреину.[17][18] Значајних шиитских мањина има и у Сирији, Пакистану, Индији, Авганистану, Либану, Јемену и осталим земљама Персијског залива.[19]

Према шиитским муслиманима, један од дуготрајних проблема у процени шиитске популације је тај да осим ако шиити сачињавају значајну мањину у муслиманској земљи, целокупно становништво се често наводи као сунити. Супротно, међутим није тачно, што може да допринесе непрецизним проценама величине сваке секте. На пример, 1926. године успон династије Сауд у Арабији довео је до званичне дискриминације против шиита.[20] Процењује се да шиити сачињавају 21–35% муслиманске популације у јужној Азији, иако је укупан број тешко проценити из истог разлога.[21] Према разним проценама има око 10–20%[22][23][24][25] шиита у муслиманском свету. Претпоставља се да је до 2009. године њихова популација бројала до 200 милиона.[24]

Шиитски муслимани сачињавају 27-35% популације Либана, и по неком проценама од 35%[17][26] до преко 35-40% популације Јемена,[27] 30%-35% градске популације Кувајта (подаци су доступни само за градску популацију),[28][29] преко 20% у Турској,[24][30] 5–20% популације у Пакистану,[31][24] и 10-19% Авганистанске популације.[32][33]

Саудијска Арабија је домаћин бројних засебних шиитских заједница, укључујући дванаестороимамце бахрејнце у Источној провинцији и накавиле из Медине, и исмаилске сулејмане и зејдите из Наџрана. Процењује се да шиитских грађана има око 2-4 милиона, што сачињава око 15% локалне популације.[34]

Знатне шиитске заједнице постоје у обалским регионима Западна Суматра и Аћех у Индонезији (погледајте Табуик).[35] Шиитско присуство је занемарљиво другде у југоисточној Азији, где су муслимани предоминантно шафијски сунити.

Значајна шиитска мањина је присутна у Нигерији, која се састоји од преобраћеника модерне ере у шиитски покрет центриран око држава Кано и Сокото.[24][25][36] Неколико афричких земаља попут Кеније,[37] Јужне Африке,[38] Сомалије,[39] итд. имају мале мањине становништва из разних шиитских деноминација, који су првенствено потомци имиграната из јужне Азије током колонијалног периода, као што су Која групе.[40].

На Балкану главна група шиита су бекташије који су традиционално познати као једна од најлибералнијих исламских грана. Карактеристични су по томе да уопште не користе џамије као објекте вероисповести, већ много мање текије, не сматрају клањање обавезом у исповедању вере, а многи обичаји су преузети и исламизовани из православног хришћанства.[тражи се извор]

Списак нација чије шиитске популације се могу проценити

[уреди | уреди извор]

Подаци наведени у прве три колоне су базирани на демографској студији из октобра 2009. године коју је спровео Пју истраживачки центар, под насловом Мапирање глобалне муслиманске популације.[24][25]

Нације са преко 100.000 шиита[24][25]
Земља Шиитска популација[24][25] Проценат шиитске муслиманске популације[24][25] Проценат глобалне шиитске популације[24][25] Минимална процена/тврдња Максимална процена/тврдња
Иран 74.000.000 – 78.000.000 90–95 37–40 78.661.551[41][42]
Пакистан 17.000.000 – 26.000.000 10–15 10-15 43.250.000[43] – 57.666.666[44][45]
Индија 17.000.000 – 26.000.000 10–15 9–14 40.000.000[46] – 50.000.000.[47]
Ирак 19.000.000 – 22.000.000 65–70 11–12
Јемен 8.000.000 – 10.000.000 35–40 ~5
Турска 7.000.000 – 11.000.000 10–15 4–6 22 милиона[41]
Азербејџан 5.000.000 – 7.000.000 65–75 3-4 8,16 милиона,[41] 85% укупне популације[48]
Авганистан 3.000.000 – 4.000.000 10–15 ~2 6,1 милиона,[41] 15–19% тоталне популације[32]
Сирија 3.000.000 – 4.000.000 15–20 ~2
Саудијска Арабија 2.000.000 – 4.000.000 10–15 1-2
Nigeriја <4.000.000 <5 <2 22-25 милиона
Либан 1.000.000 – 2.000.000 45-55 <1 Процена, нема званичног пописа.[49] 50-55%[50][51][52]
Танзанија <2.000.000 <10 <1
Кувајт 500.000 - 700.000 20-25 <1 30%-35% од 1,2 М муслимана (градско становништво)[28][29]
Немачка 400.000 – 600.000 10–15 <1
Бахреин 400.000 – 500.000 65–70 <1 100.000 (66%[53] градске популације) 200.000 (70%[54] градске популације)
Таџикистан ~400.000 ~7 ~1
Уједињени Арапски Емирати 300.000 – 400.000 10 <1
Сједињене Државе 200.000 – 400.000 10–15 <1
Оман 100.000 – 300.000 5–10 <1 948.750[55]
Уједињено Краљевство 100.000 – 300.000 10–15 <1
Катар ~100.000 ~10 <1

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Olawuyi 2014, стр. 3.
  2. ^ „Mapping the Global Muslim Population”. 7. 10. 2009. Приступљено 10. 12. 2014. 
  3. ^ Newman, Andrew J. (2013). „Introduction”. Twelver Shiism: Unity and Diversity in the Life of Islam, 632 to 1722. Edinburgh University Press. стр. 2. ISBN 978-0-7486-7833-4. 
  4. ^ Guidère, Mathieu (2012). Historical Dictionary of Islamic Fundamentalism. Scarecrow Press. стр. 319. ISBN 978-0-8108-7965-2. 
  5. ^ Esposito 2002, стр. 40
  6. ^ „From the article on Shii Islam in Oxford Islamic Studies Online”. Oxfordislamicstudies.com. Приступљено 4. 5. 2011. 
  7. ^ Goldziher, I.; Arendonk, C. van; Tritton, A. S. (2012). „Ahl al- Bayt”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam (2nd изд.). Brill. doi:10.1163/1573-3912_islam_SIM_0378. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  8. ^ „Lesson 13: Imam's Traits”. Al-Islam.org. 
  9. ^ Tabataba'i 1979, стр. 76.
  10. ^ God's rule: the politics of world religions. стр. 146, Jacob Neusner, 2003
  11. ^ Esposito 2002, стр. 40.
  12. ^ „The Shura Principle in Islam - by Sadek Sulaiman”. www.alhewar.com. Приступљено 18. 6. 2016. 
  13. ^ Triana 2017, стр. 159.
  14. ^ а б Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  15. ^ а б Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.
  16. ^ Pew Forum: The Revival of Shia Islam Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2008) (језик: енглески); (препис предавања)
  17. ^ а б „Foreign Affairs - When the Shiites Rise - Vali Nasr”. Mafhoum.com. Приступљено 27. 1. 2014. 
  18. ^ „Quick guide: Sunnis and Shias”. BBC News. 11. 12. 2006. 
  19. ^ Написано на U.S.A. Atlas of the Middle East (Second изд.). Washington D.C.: National Geographic. 15. 4. 2008. стр. 80-81. ISBN 978-1-4262-0221-6. 
  20. ^ „Discrimination towards Shia in Saudi Arabia”. Wsws.org. 8. 10. 2001. Приступљено 4. 5. 2011. 
  21. ^ Momen 1985, стр. 277. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMomen1985 (help)
  22. ^ „Religions”. CIA. The World Factbook. 2010. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 25. 8. 2010. 
  23. ^ Shīʿite. Encyclopædia Britannica Online. 2010. Приступљено 25. 8. 2010. 
  24. ^ а б в г д ђ е ж з и „Mapping the Global Muslim Population: A Report on the Size and Distribution of the World's Muslim Population”. Pew Research Center. 7. 10. 2009. Приступљено 25. 8. 2010. 
  25. ^ а б в г д ђ е Miller, Tracy, ур. (октобар 2009). Mapping the Global Muslim Population: A Report on the Size and Distribution of the World's Muslim Population (PDF). Pew Research Center. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 1. 2010. г. Приступљено 8. 10. 2009. 
  26. ^ „International Religious Freedom Report 2010”. U.S. Government Department of State. Приступљено 17. 11. 2010. 
  27. ^ „How many Shia?”. Islamicweb.com. Приступљено 4. 5. 2011. 
  28. ^ а б „International Religious Freedom Report for 2012”. US State Department. 2012. 
  29. ^ а б „The New Middle East, Turkey, and the Search for Regional Stability” (PDF). Strategic Studies Institute. април 2008. стр. 87. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 03. 2015. г. Приступљено 09. 02. 2018. 
  30. ^ Shankland, David (2003). The Alevis in Turkey: The Emergence of a Secular Islamic Tradition. Routledge (UK). ISBN 978-0-7007-1606-7. 
  31. ^ „Country Profile: Pakistan” (PDF). Library of Congress Country Studies on Pakistan. Library of Congress. 2005. Приступљено 1. 9. 2010. „'Religion: The overwhelming majority of the population (96.3 percent) is Muslim, of whom approximately 95 percent are Sunni and 5 percent Shia.'” 
  32. ^ а б „Shia women too can initiate divorce” (PDF). Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 4. 2014. г. Приступљено 27. 8. 2010. „'Religion: Virtually the entire population is Muslim. Between 80 and 85 percent of Muslims are Sunni and 15 to 19 percent, Shia.'” 
  33. ^ „Afghanistan”. Central Intelligence Agency (CIA). The World Factbook on Afghanistan. Архивирано из оригинала 28. 5. 2010. г. Приступљено 27. 8. 2010. „Religions: Sunni Muslim 80%, Shia Muslim 19%, other 1%” 
  34. ^ al-Qudaihi, Anees (24. 3. 2009). „Saudi Arabia's Shia press for rights”. BBC Arabic Service. Приступљено 24. 3. 2009. 
  35. ^ Leo, Leonard. International Religious Freedom (2010): Annual Report to Congress. Diane Publishing. стр. 261. ISBN 978-1-4379-4439-6. Приступљено 24. 10. 2012. 
  36. ^ Ohia, Paul (16. 11. 2010). „Nigeria: 'No Settlement With Iran Yet'”. This Day. 
  37. ^ Rodriguez-Torres, Deyssi (2010). Nairobi Today: The Paradox of a Fragmented City. African Books Collective. стр. 239. ISBN 978-9987-08-093-9. 
  38. ^ Matthée, Heinrich (2008). Muslim Identities and Political Strategies: A Case Study of Muslims in the Greater Cape Town Area of South Africa, 1994-2000. kassel university press GmbH. стр. 136. ISBN 978-3-89958-406-6. Приступљено 14. 8. 2012. 
  39. ^ Abdullahi, Mohamed Diriye (2001). Culture and Customs of Somalia. Greenwood Publishing Group. стр. 55. ISBN 978-0-313-31333-2. 
  40. ^ Hase, Yasurō; Miyake, Hiroyuki; Oshikawa, Fumiko (2002). South Asian migration in comparative perspective, movement, settlement and diaspora. Japan Center for Area Studies, National Museum of Ethnology. Приступљено 14. 8. 2012. 
  41. ^ а б в г Husain, Rahat (26. 10. 2015). „Analysis indicates Shia populations are being underreported”. Communities Digital News. Приступљено 30. 8. 2016. 
  42. ^ „www.cia.gov/the-world-factbook”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2012. г. Приступљено 09. 02. 2018. 
  43. ^ „CIA - The World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 31. 05. 2020. г. Приступљено 4. 5. 2011. 
  44. ^ „Violence Against Pakistani Shias Continues Unnoticed | International News”. Islamic Insights. Архивирано из оригинала 12. 5. 2011. г. Приступљено 4. 5. 2011. 
  45. ^ „Taliban kills Shia school children in Pakistan”. Архивирано из оригинала 12. 05. 2011. г. Приступљено 09. 02. 2018. 
  46. ^ „Shia women too can initiate divorce”. The Times of India. 6. 11. 2006. Приступљено 21. 6. 2010. 
  47. ^ „30,000 Indian Shia Muslims Ready to Fight Isis 'Bare Handed' in Iraq”. International Business Times UK. 27. 6. 2014. 
  48. ^ „Religion” (PDF). Administrative Department of the President of the Republic of Azerbaijan – Presidential Library. Приступљено 22. 2. 2015. 
  49. ^ Growth of the world's urban and rural population:n1920-2000, Page 81. United Nations. Dept. of Economic and Social Affairs
  50. ^ Hassan, Farzana. Prophecy and the Fundamentalist Quest. стр. 158. 
  51. ^ Corstange, Daniel M. Institutions and Ethnic politics in Lebanon and Yemen. стр. 53. 
  52. ^ Dagher, Carole H. Bring Down the Walls: Lebanon's Post-War Challenge. стр. 70. 
  53. ^ „Country Profile: The Kingdom of Bahrain”. Архивирано из оригинала 2. 2. 2012. г. Приступљено 3. 3. 2012. 
  54. ^ „Why Bahrain blew up”. New York Post. 17. 2. 2011. Приступљено 22. 2. 2011. 
  55. ^ Top 15 Countries with Highest Proportion of Shiites in the Population Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2010), 7 July 1999

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Шиизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шиизам&oldid=27815831”