Pređi na sadržaj

J-20 kraguj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
J-20 Kraguj

J-20 Kraguj
Opšte
Namena laki borbeni avion
Posada pilot
Proizvođač Soko, Mostar
Prvi let 1962.
Početak proizvodnje 1964.
Dimenzije
Dužina 7,93 m
Razmah krila 10,64 m
Površina krila 17 m²
Masa
Prazan 1 130 kg
Normalna poletna 1 317 kg
Maks. težina pri uzletanju 1 620 kg
Maks. spoljni teret 300 kg
Pogon
Klipno-elisni motor Lycoming GSO-480
Snaga 253 kW
Performanse
Maks. brzina na Hopt 295 km/h
Dolet 800 km
Plafon leta 8 000 m

J-20 Kraguj je laki jugoslovenski borbeni avion, projektovao ga je Vazduhoplovnotehnički institut 1962. godine, a proizvođen je u fabrici aviona Soko iz Mostara. Razvijen pod uticajem pozitivnih iskustava suprotstavljanja neprijatelju u uslovima partizanskog ratovanja, za dejstvo na privremeno zauzetoj teritoriji. Takođe bio je predviđen za borbu protiv helikoptera, pošto u njegovo vreme nisu postojali brzi borbeni helikopteri.[1][2]

Razvoj i proizvodnja

[uredi | uredi izvor]

Prototip aviona J-20 Kraguj poleteo je 1962. godine, a serijska proizvodnja je započela 1964. godine. Proizvedene su dve manje serije u fabrici aviona Soko, u Mostaru. Ukupna proizvodnja bila je bila (14 + 27) 41 avion. Prema svetskim vazduhoplovnim standardima tog vremena ovo je bio tipičan KOIN (COIN) avion. Skraćenica KOIN (engl. COIN - counter insurgency), oznaka je za avione koji su namenjeni za borbu protiv gerilskih pokreta. Potreba za stvaranjem ovakvog tipa aviona nastala je za vreme Hladnog rata i sukoba ograničenog intenziteta koji su se odvijali širom planete. Procena je bila da bi u eventualnom sukobu neprijatelj prvo uništio aerodrome. Malih dimenzija i lak za održavanje, Kraguj je mogao da poleće i sleće sa kratkih travnatih pista. Koristio bi se i na privremeno zauzetoj teritoriji, u uslovima partizanskog ratovanja.

Njegovo naoružanje, iako nije uporedivo sa naoružanjem savremenih borbenih aviona, bilo je u potpunosti prilagođeno njegovoj nameni. Kraguj je naoružan sa dva mitraljeza kalibra 7,7 mm, a na podvesnim nosačima na krilima mogao je da ponese dve nevođene rakete kalibra 127 mm, dve zapaljive bombe od 150 kg ili svežanj malih bombi od 2, 4 ili 16 kg. Međutim, u uslovima savremenog ratišta za Kraguja nema mesta. Preostali avioni postali su skupe igračke avio entuzijasta iz celog sveta i eksponati u muzejima vazduhoplovstva.

Kraguj je bio u operativnoj upotrebi u „Teritorijalnoj odbrani“, gde su rezervni piloti na njemu održavali trenažu. Stanovnici bivše Jugoslavije najduže će pamtiti po njegovoj ulozi u filmu Partizanska eskadrila.[2][3]

Avion je sa pravougaonim krilom, niskokrilac, jednosed, metalne konstrukcije sa klipnim motorom Lajkoming GSO-480-BIAG, sa snagom od 253 kW, sa reduktorom prenosnog odnosa 0,64:1. Elisa je HC-B3Z20-1, trokraka metalna, promenljivog koraka, prečnika 2,438 m.

Poseduje fiksne stajne organe, sa gumama točkova niskog pritiska, tako da može poleti i sleti sa svake livade.

Naoružan je sa dva mitraljeza kalibra od 7,7 mm, smeštena u krilu, sa bojevim kompletom, svaki po 650 metaka. Namerno je izabran manji kalibar, zbog većeg broja metaka za noćno dugotrajnije uznemiravanje neprijatelja.

Performanse

[uredi | uredi izvor]
  • Maksimalna brzina pri zemlji: 275 km/h
  • Maksimalna brzina na visini 1 500 m: 295 km/h
  • Minimalna brzina, sa izvučenim zakrilcima: 88 km/h
  • Dužina staze poletanja: 175 m
  • Dužina staze sletanja: 120 m[2]

Alternativno naoružanje

[uredi | uredi izvor]

Na krilima poseduje dva sponjna nosača tereta/naoružanja, na njima alternativno može nositi:

  • 2 h 100 kg, dve bombe
  • 2 h 150 lit, dve „napalm“ bombe
  • 2 h 150 kg, dva svežnja malih bombi
  • 2 h rakete, kalibar 127 mm
  • 2 h lansera, sa 24 rakete od 57 mm[2]
J-20 Kraguj na čenejskom aerodromu 2009. i kao eksponat u Muzeju vazduhoplovstva.

Izloženi primerci

[uredi | uredi izvor]

J-20 Kraguj

  • № 30104, izložen u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Godišnjak srpskog vazduhoplovstva, 2008-2009, strana XIX, XX i XXIII
  2. ^ a b v g Rendulić 1996, str. 78–80
  3. ^ Janić 2010, str. 20.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]