Bitka za Britaniju

Bitka za Britaniju
Deo Drugog svetskog rata
Britanski osmatrač na krovu zgrade u Londonu. U pozadini se vidi katedrala Sv. Pavla.
Vreme 10. jul — 31. oktobar 1940. Mesto Vazdušni prostor Ujedinjenog Kraljevstva uglavnom iznad južne Engleske Ishod Odlučujuća britanska pobeda
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo	Nemačka
Komandanti i vođe
Vinston Čerčil Hju Dauding	Adolf Hitler Herman Gering Albert Keselring
Jačina
u početku 700 aviona; poraslo na skoro 1.000 do kraja bitke	1.260 bombardera, 316 ponirućih bombardera, 1.089 lovaca
Žrtve i gubici
1.023 lovaca, 376 bombardera i 148 hidroaviona uništeno 27.450 poginulih civila, 32.138 ranjenih	2.698 pilota poginulo, 873 uništena lovca i 1.014 uništenih bombardera

Bitka za Britaniju je jedno od najvećih bojišta u ranoj fazi Drugog svetskog rata. Ovo je ime kojim se obično naziva pokušaj nemačkog Luftvafea da stekne vazdušnu premoć nad britanskim Kraljevskim ratnim vazduhoplovstvom, pre planirane pomorske i vazdušne invazije na Ujedinjeno Kraljevstvo (operacija Morski lav). Ni Hitler, niti nemački Vermaht nisu verovali da je moguće izvršiti uspešan amfibijski napad na britanska ostrva dok britanska avijacija ne bude neutralisana. Sekundarni ciljevi su bili uništavanje proizvodnje aviona, i zemljišne infrastrukture, kao i terorisanje britanskog naroda, sa namerom da se on zaplaši i navede da zatraži primirje, ili se preda.

Ova operacija je predstavljala Hitlerov poraz. Britanci su pokazali velike napore, snalažljivost, hrabrost i odlučnost da se ne predaju. Činjenice govore da su Nemci napali Britaniju sa 2.600 aviona Luftvafea, 1.200 bombardera, 280 obrušivača, 760 jednomotornih lovaca, 220 dvomotornih lovaca, 140 izviđačkih aviona, zajedno sa Petom vazdušnom flotom u Norveškoj koja je brojala 190 aviona. Nasuprot njih stajalo je Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, koji je raspolagao sa 1.171 avionom, što lovcima, što bombarderima.

Bitka za Britaniju uvela je u rečnike sveta novi glagol „koventrirati“. Dolazi od naziva grada Koventrija, koji je Luftvafe sravnio sa zemljom, zajedno sa 12 fabrika avio-industrije u njegovoj blizini.

Prevlast u vazduhu nad svojom teritorijom RAF duguje izuzetnom zalaganju ljudstva, kvalitetnom i umešnom upotrebom lovačke avijacije, kao i primenom radarske tehnike u protivvazdušnoj odbrani. Uz sve to, može se zaključiti da su Britanci dobili ovu bitku zbog inteligentnih rešenja članova Saveta za ratno vazduhoplovstvo, koji su pobili teoriju „bombarderi će se uvek probiti“. Uverili su se da postoji odbrana od bombardera, pa su se usredsredili na gradnju jeftinijih i fleksibilnijih lovaca za čiju je proizvodnju bilo potrebno mnogo manje vremena. Pobeda britanskog vazduhoplovstva u septembru prisilila je Nemce da definitivno odustanu od invazije na Ujedinjeno Kraljevstvo. Iako se ne može sa sigurnošću reći da je bitka za Britaniju bila prekretnica Drugog svetskog rata, činjenica je da je imala političku i vojnu težinu, jer je kasnije uveliko doprinela ukupnoj savezničkoj pobedi na Atlantiku i u zapadnoj Evropi.

Nemački cilj i strategija i britanski odgovori

Glavni članak: Britanske anti-invazijske pripreme za Drugi svetski rat

Cilj koji je zacrtao Hitler bila je invazija na Britaniju. Međutim, pre invazije trebalo je pripremiti teren za invaziju. Pošto do invazije nikada nije došlo cilj i strategija svode se samo na naredbe Luftvafeu.

Luftvafeu je naređeno da mora dovesti RAF, moralno i fizički, u takvo stanje u kome on neće biti sposoban da izvrši bilo kakav značajniji napad na jedinice koje će učestvovati u invaziji. Neposredno pre planirane invazije, Hitler je ponudio Čerčilu (Vinston Čerčil, britanski premijer koji je svom narodu ponudio „krv, znoj i suze“ kao jedini uslov za ostvarenje pobede) šansu da sklopi mir, što je ovaj odbio. Smatra se da Hitler nije ni sumnjao da Čerčil neće pristati na sklapanje mira, stoga je hteo nemačkoj javnosti da prikaže kako Britanci, tačnije Čerčil, žele da se rat nastavi.

Operacija se deli u faze, pritom se ovde uzima podela Lena Dejtona (Len Deighton), zapaženog britanskog istoričara-publiciste, koji je operaciju podelio u četiri faze.

1. faza: započinje u julu

Nakon njenog početka sledilo je mesec dana napada na britanske konvoje koji su plovili uz obalu i mesec dana vazdušnih bitaka nad Lamanšom. Nemci su ovu fazu nazvali Kanalkampf (borba u kanalu), a pukovnik Fink je postavljen za zapovednika vazdušnih operacija nad Lamanšom. Njegov zadatak bio je da učini Lamanš zatvorenim, nedostupnim za britanske transportne brodove. Da bi to postigao, dobio je pod svoju komandu osim „Gešvadera“ (Geschwader) kojim je i ranije zapovedao i dve grupe „Štuka“ i grupu lovačkih aviona. Međutim, postojala je odluka da Luftvafe ne krene u napad pre nego što sam Hitler zapovedi. Hitler je odlučio da tempira vazdušni napad tako da snage koje budu učestvovale u samoj invaziji, zateknu britansku odbranu u stanju iste onakve ošamućene paralizovanosti kakvu je Luftvafe uspela da stvori u Francuskoj i Poljskoj.

Nemačka računica bila je jednostavna. Ako Britanci budu slali svoje lovačke avione da brane brodove, biće uvučeni u bitku iscrpljivanja, gde su Nemci smatrali da će se Britanci pre iscrpiti. Sa druge strane, ako Komanda britanske lovačke avijacije ne bude dopuštala svojim avionima da budu uvučeni u tu bitku iscrpljivanja, nemački bombarderi će nesmetano potapati britanske trgovačke brodove.

Britanski načelnik ministarstva ratnog vazduhoplovstva, ser Hju Dauding (Sir Hugh Dowding), u svoje najvažnije planove nije uveo odbranu trgovačkih brodova, pa je upozorio ministarstvo RAF-a da se konvojima može pružati minimalna odbrana iz vazduha, zbog povećanog rizika od gubljenja velikog broja aviona, čime se gubi na ukupnoj odbrani Britanije (industrija, gradovi, …). Treba napomenuti da u fazi Kanalkampfa britanska radarska mreža nije još bila veoma delotvorna, jer su lovci i bombarderi dveju nemačkih vazdušnih flota mogli uzletati na operativnu visinu i svrstavati se u formacije izvan dometa britanskog radara. Let preko Lamanša trajao je samo pet minuta, a Spitfajerima je trebalo petnaest minuta da se dignu dovoljno visoko, da bi mogli da napadnu Nemce. Nakon vrlo malo proteklog vremena, postalo je očito da Nemci iz dana u dan potapaju sve više britanskih brodova, pa se povećao pritisak na Daudinga.

Upotrebljavajući svoju u stvari malu snagu, Fink je pokazivao veliku veštinu, dok su svojim akcijama sondirali, „ispipavali“ britansku odbranu, saznavali koliko joj vremena treba da reaguje, pa su onda napadali priobalne konvoje, kojih je u vodama oko jugoistočne obale bilo puno. Po pravilu su pri tim akcijama lovci stajali u blizini bombardera (formacije), ali im je Fink dopuštao da vrše lovačke napade u zoni grofovije Kent, koju se nazivali Fraj-Jagd (Frei-Jagd).

Dauding je na takve nemačke akcije reagovao prilično lukavo. Komandant Park (komandant grupe koja je pokrivala jugoistočnu Englesku) je slao protiv napadača na brodove samo male formacije, dok na Fraj-Jagde nije uopšte reagovao, dopuštajući Nemcima da ih nesmetano obavljaju. Na taj način se čuvala količina aviona i delimično branili konvoji u Lamanšu. Kasnije su ti konvoji uveliko prebačeni prema severu, prema luci Liverpul i drugim.

U ovom delu rata istakla se „Britanska civilna organizacija za popravke aviona“. Bila je to vrlo delotvorna organizacija koja se bavila sakupljanjem ostataka oborenih aviona, kako nemačkih tako i britanskih, te aviona u kvaru koji se nisu mogli popraviti. Sve što je sakupljeno na taj način poslano je u određene centre za topljenje legura. Na taj način se štedelo na novcu i vremenu. Podaci su zadivljujući, ustanovljeno je da je nakon skupljanja i topljenja, ponovo poletelo čak šezdeset i jedan posto aviona.

2. faza: „Adlerangrif“ (Adlerangriff) - Orlov napad

Nikada toliko puno ljudi nije dugovalo toliko mnogo tako maloj grupi ljudi - Vinston Čerčil

„Orlovi napadi“ počinju 15. avgusta 1940, s tim da su pripreme obavljene dva dana ranije.

Iako je ova faza trajala nešto više od nedelju dana, uveliko je obeležila dalje događaje bitke za Britaniju. Nemačka obaveštajna služba je potpuno pogrešno procenila britansku komunikaciju koju je prisluškivala. Procenili su da se britanskim lovcima upravlja sa zemlje radio-telefonima, da su njihove formacije vezane za stanice na zemlji kojima pripadaju, što znači da im je mobilnost (pokretljivost) ograničena, čak uz pretpostavku da su stanice na zemlji delimično mobilne. Zbog toga su smatrali da ne treba očekivati koncentraciju jakih lovačkih sastava na određenim tačkama i sa kratkom najavom. Bila je to katastrofalna greška u rasuđivanju. U stvari, činjenica da nemačka obaveštajna služba nije uspela da protumači značenje britanskih poruka, je bila gora i štetnija nego da ih uopšte nije otkrila. Okolnost što su Nemci poverovali da RAF koristi tako primitivan postupak radio kontrole, podstakla je Luftvafe na zaključak da će njeni masovni napadi imati kao prepreku samo lokalne sastave britanske lovačke avijacije.

RAF se takođe koristio dešifrovanjem tajnih poruka Nemaca, međutim, daleko uspešnije. Na taj način su saznali od nemačkih meteorološko-izviđačkih jedinica da ne traže samo opšti izveštaj o vremenu, već izveštaj o vremenu na tačno određenim lokacijama, drugim rečima saznali su sledeće nemačke ciljeve. Služba koja se bavila dešifrovanjem poruka u Britaniji se zvala Vaj servis (Y Service).

Počeci napada druge faze 15. avgusta, su krenuli u samom početku loše za Nemce. Meteorolozi su dali pogrešnu prognozu, umesto lepog vremena, prognoza je bila potpuno nepovoljna za avijaciju, sumaglica s kišom. Ostali dani protekli su takođe sa puno velikih promašaja Nemaca. Doduše uspeli su da iznenade aerodrom kraj Drufilda i nanesu mu ogromnu štetu, takođe su stradali aerodromi kod Istčerča, Farnboroua, Odama, Detlinga i aerodrom kod Brajz Nortona gde su pogodili hangare pune goriva i uništili 46 britanskih aviona, kao i neka postrojenja avio-industrije u drugim delovima Engleske. Međutim, na kraju se uspostavila računica da se Nemcima to nije previše isplatilo, jer su imali ogromne gubitke. Svi navedeni aerodromi bili su od male važnosti za Britance, jer su to većinom bili aerodromi Mornaričke avijacije, koja nije previše učestvovala u odbrani. Kao glavni cilj trebalo je postaviti aerodrome i postrojenja Lovačke avijacije, jer se praktično samo sa njima borio Luftvafe. Gubici u ovim operacijama rezultat su loših procena, nepripremljenosti i loše komunikacije. Sve u svemu gledajući, cilj ovih napada bile su britanske radarske stanice, a uspešnost je ocenio i sam Gering koji je zaključio: „Sumnjam da ima smisla nastaviti napade na radarske stanice, jer se, eto, pokazalo da ni jedna od onih koje smo do sad napali nije izbačena iz funkcije“ .

Na kraju se ispostavilo da su najveće štete nanete Britancima bile od onih bombi koje su promašile cilj, ali su, očito slučajno, prekinule dalekovode, pa su na neko vreme poremetile funkcionisanje radarskih stanica.

3. faza: Napadi na aerodrome 11. grupe (24. avgusta do 3. septembra)

Nemački Luftvafe je poslušao Geringovu direktivu da sprovede „24-satnu“ ofanzivu, ofanzivu „od zore do mraka i od mraka do zore“. Zbog toga su i danju i noću napadali sve delove Ujedinjenog Kraljevstva, šaljući ponekad samo jedan bombarder. Luftvafe je takođe nastavio, stalnu dnevnu vazdušnu aktivnost iznad svog dela francuske obale Lamanša kako bi sprečio britanske radariste da otkriju kada se u stvari formiraju nemački sastavi koji će biti poslati u napad. Često je, zahvaljujući toj taktici, pravim napadačkim sastavima uspevalo da napadnu ciljeve na engleskoj obali bez ikakvih gubitaka. Ta taktika se u stvari nije sviđala nijednoj strani, ni Britancima ni Nemcima. Na primer, za sastav od deset britanskih lovaca, koji su uzletali da bi napali deset nemačkih bombardera, koje je pratilo deset lovaca, bila bi to borba u kojoj je protivnik, Luftvafe, bio brojčano dvostruko jači. Međutim, Nemci su smatrali da u toj bici veću prednost ima protivnik, jer oni moraju istovremeno da se bore sa lovcima, kojih ima podjednako, i da paze da se bombarderima ništa ne dogodi.

Najveći uspeh u ovoj fazi, Luftvafe je ostvario u napadu na Liverpul, koji je 25. avgusta 1940. napadnut se 150 bombardera. Liverpulska luka je pretrpela velika oštećenja, pri čemu je poginulo 470 osoba. Osim Liverpula napadnuta je i fabrika Spitfajera kraj dvorca Bromič u Birmingemu, aerodromi u Kenliju, Bigin Hilu, Tangmeru, Šoramu i Nort Vildu, i fabrika Vikers Armstrong u Brukslandu.

Sve u svemu, ova faza je do tad bila najuspešnija za Nemce, ostvarili su najviše zacrtanih ciljeva, uspeli su da prekinu britanske radio veze, pomoću čega su neke napade izvršili bez gubitaka i što je tada bilo najvažnije, srušili su najveći broj britanskih lovaca koji su im zadavali najviše problema.

4. faza: Počevši od 7. septembra, dnevni napadi koncentrišu se na London

Spitfajer u napadu na nemački bombarder.

Adolf Hitler je prvobitno zabranio vazdušne napade na London. Međutim, nakon prvog napada, koji je izvršen u noći između 24. i 25. avgusta, bombarderi RAF-a su nastavili bombardovanje Berlina. Hitlera je to naljutilo u dovoljnoj meri da ublaži svoj veto, i da ga, u stvari, sasvim ukine, dopustivši da započnu napadi na samo središte Londona.

„U velikoj formaciji koju je Gering nadgledao nalazilo se gotovo 1000 aviona Luftvafea, od toga je svaki treći bio bombarder. Formacija se činila kao ogromni crni olujni oblak, jer je bila visoka gotovo dve milje, a zauzimala je prostor od otprilike 800 kvadratnih milja“. Ovako je Len Dejton opisao početni napad Luftvafea, koji je bio koncentrisan na sam centar Londona 7. septembra. Danas se u nekim knjigama navodi kao (srećna) okolnost da je britanska obaveštajna služba uhvatila i pročitala poruke poslate preko Enigme koje su omogućile Britancima da obaveste Dauninga i Parka o namerama Nemaca. Međutim, prvi napad Nemaca uspeo je skoro u potpunosti, tako da je lučki deo Londona, koji je 7. septembra bio slabo branjen, teško oštećen. Naknadno se saznalo da su Nemci u tom napadu testirali HE bombu koja je težila čak 1800 kilograma. Nakon ovog napada postavilo se pitanje zašto je odbrana prekasno reagovala, ako se pomoću Enigme saznalo da Nemci spremaju veći napad. Jednostavno ispada da čelni ljudi RAF-a nisu verovali da je London meta napada, iako su bili upozoreni da je to lako moguća činjenica.

Operacija Nemaca 9. septembra je, suprotno onoj 7. septembra, zaustavljena tako dobro da nijedan nemački bombarder nije uspeo da pogodi cilj.

Ubrzo se završilo leto, vreme je počelo da se kvari, što uveliko utiče na avijaciju. Nemci su izvršili nekoliko uspešnih napada zahvaljujući tome što su doleteli iznad svojih ciljeva, a da ih protivnik, zbog lošeg vremena nije ni primetio. Budući da nisu naišli na otpor, Nemci su posumnjali da RAF jednostavno više nema aviona. Zabeleženo je da su sutradan u napadu videli kako se protiv njih uzdižu RAF-ovi avioni, pri čemu je jedan nemački pilot uzviknuo „Evo ih, dolaze, poslednjih pedeset Spitfajera!“. Svesno ili ne, Nemci nisu bili daleko od istine, RAF je tih dana raspolagao sa svega 80 Hjurikejnova i 47 Spitfajera. Međutim, ovaj podatak samo pokazuje koliko su vešto Park i Dauning ubacivali avione u bitku. Treba napomenuti i lorda Biverbruka (lord Beaverbrook) koji je bio postavljen za ministra vazduhoplovne proizvodnje. Biverbruk je za vreme rata imao „jednostavan“ zadatak, da proizvede što više aviona, ne obazirući se na postojeće procedure. Svoj posao je toliko dobro obavljao, da je od sredine rata pa nadalje, uspeo da proizvodi dvostruko više aviona od Nemaca.

Komanda lovačke avijacije RAF-a nije osvojila prevlast nad nebom Ujedinjenog Kraljevstva. Nemački Luftvafe je još dugo posle 9. septembra danonoćno bombardovao Britaniju. Za vazdušni prostor iznad Lamanša i južne Engleske i dalje su se vodile žestoke borbe. Međutim, Nemci su planirali da se upuste u invaziju samo zadobiju apsolutnu vazdušnu premoć na tom sektoru, ali je oni nikada nisu dobili.

Britanska tajna služba je uspela da uhvati tajnu poruku koja se tiče invazije i nemačke mornarice. Nemačka ratna mornarica je postavila uslove, koji nisu bili ispunjeni, da more u Lamanšu ne sme biti uzburkano (a meteorolozi su predviđali loše vreme) i da se mora postići prevaga u vazduhu nad Lamanšom, pa je odlučeno da se invazija odloži do daljeg.

Nemački piloti su vodili napade po noći još na početku bitke. Međutim, najznačajnija noć bila je ona 7. septembra. Nemačkim pilotima te noći nisu bili potrebni uređaji za navođenje pomoću radija, ni markeri za označavanje ciljeva. Čitav istočni deo Londona pretvorio se u ogromno plameno jezero, koje se moglo videti sa velike udaljenosti i praktično je vodilo nemačke pilote do cilja. Bombarderi su se vratili i sledeće noći, a onda su dolazili 76 narednih noći uzastopno.

Kasnije je Čerčil napisao u svojim memoarima: „London je bio kao neka velika praistorijska životinja, koja je sposobna da podnese najstrašnije povrede, a da ipak, izujedana i krvareći iz bezbroj rana, ostane živa i sposobna da se kreće“. Britanci su pametno odgovorili na ovakve napade, postavljanjem velikih plamtećih lomača na poljanama, gde je moguća šteta biti minimalna. Nemački piloti su naseli na klopku i bombardovali beznačajna područja, čime nisu ništa postizali.

Britanci su se u međuvremenu bavili ometanjem Iks-Gereta (X-Gerät), nemačke jedinice za komunikaciju. Slali su signale za ometanje, a da nisu znali koliko je u stvari efikasna takva protivmera. U noći između 14. i 15. novembra, Britanci su dobili veoma neugodnu, indikaciju šta to u praksi može značiti. Jedna mala greška u pogađanju modulacija bila je potpuno dovoljna da Nemci uoče razliku između svog, originalnog signala i signala za ometanje. Uzevši to u obzir, Luftvafe, tačnije Borbena grupa 100, pronašla je u mraku Koventri tačno „u dlaku“ i bacila na grad 1000 požarnih bombi, posle čega su doletela tri talasa bombardera. Zbog ovog promašaja Britanaca, Čerčila su kasnije optuživali da je svesno žrtvovao Koventri da se ne bi kompromitovala Ultra (operacija preko koga su Britanci saznali da se sprema veliko bombardovanje Koventrija, ali stanovništvo o tome nije obavešteno).

Velika Britanija je u aprilu 1941. konačno dobila bitku. Doduše, Hitler je zbog neuspeha da se cilj ostvari u vremenu od šest meseci, stopirao operaciju „Morski lav“ i povukao veći deo vazdušnih snaga prema Rusiji. Stručnjaci smatraju da je presudna bila činjenica da je Luftvafe u ovoj bici izgubio previše aviona, a uz to nije ništa ostvario. Rok od šest meseci je očito bilo ublažavanje poraza, izmišljeno radi nemačke javnosti i morala vojnika. Stopiranje operacije je podrazumevalo da će se ona „obnoviti“, ali tek nakon pada Sovjetskog Saveza. Međutim, kako Sovjetski Savez nikada nije pao, tako ni operacija „Morski lav“ nikada nije „obnovljena“.

Oružja

Luftvafe

Meseršmit Bf 109 je izumeo Vili Emil Meseršmit. Meseršmit je konstruisao između ostalog zapanjujuću zbirku modela i tipova: od katastrofalno lošeg dvomotornog lovca "Me 210" i opravdano nazvanog šestomotornog aviona "Gigant", do jedinog raketnog lovca koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu, popularnog "Kometa", te do mlaznog lovca "Me 262", sasvim sigurno najboljeg i najkorisnijeg lovačkog aviona koji se borio u Drugom svetskom ratu. Isto onako kako je Sidni Kem upotrebio svoj dvokrilni lovac Hoker fjuri kao temelj za projektovanje Harikena, Vili Meseršmit je kao polaznu tačku upotrebio jedan svoj ranije korišćen model. Međutim, taj avion, Meseršmit Bf 108 Tajfun, bio je civilni jednokrilac, to jest vrlo lagan četvorosedni turistički avion. Za razliku od Britanaca, Meseršmit nije raspolagao motorima koji su se mogli upoređivati sa Rols Rojsovim Merlinom, koji je bio ugrađen u Spitfajera i Hjurikejna. Ipak, on je uspeo da projektuje najmanji, najlakši i, u aerodinamičnom pogledu, najefikasniji kostur u koji se mogao ugurati motor Jumo. Kasnije je Jumo ipak zamenjen Dajmler-Bencovim motorom 610A, koji je bio 200 kg teži, ali je proizvodio 400 KS više. Godine 1940. je Meseršmit Bf 109 bio za dlaku bolji od Harikena i jednako dobar kao Spitfajer, međutim kasnije je britanska avio-industrija pretekla nemačku.

Treba znati da su ova tri aviona, odigrala glavnu ulogu u bici za Britaniju, jer se bitka uglavnom vodila u vazduhu. Uprkos tome valjalo bi pomenuti još i: Hajnkel He 111, Junkers Ju 88A (Štuka), Dornije Do 17Z, Dornije Do 215, Junkers Ju 87B, Meseršmit 110,…

Kada se gleda na ljudstvo (pilote), Nemci nisu oskudevali u pilotima i letačkom osoblju. Godinama su iz škola letenja izlazili piloti tempom od 800 novih mesečno. Osim toga, visok postotak nemačkih posada stekao je veliko iskustvo leteći u borbenim uslovima u Španiji, Poljskoj i Francuskoj. Nemačka borbena taktika bila je iskušana i proverena u praksi, a njihova letačka veština neuporedivo veća od veštine pilota RAF-ovih eskadrila.

Kraljevsko vazduhoplovstvo

Britanski lovački avion Spitfajer.

Spitfajer Godine 1928. kompaniju za gradnju aviona "Supermarin Erkraft” (Supermarine Aircraft Company) kupio je divovski koncern Vikers (Wickers), pa je tako stvorena fabrika "Vikers-Supermarin” (Wickers-Supermarine Company). Mnogi istoričari su pisali (i još pišu) da je Spitfajer u stvari bio avion konstruisan privatnim sredstvima koji je tako impresionirao stručnjake Ministarstva vazduhoplovstva da su podstaknuti time, doneli specifikacije koje su bile tako sročene da su Spitfajeru pristajale kao rukavica ruci. To jednostavno nije tačno. Prava priča je manje dramatična, ali je zato mnogo složenija. Započinje specifikacijom Ministarstva vazduhoplovstva F.7/30, koju je ono donelo 1930. godine i koja je ujedno pokrenula i proces nastanka lovca Hoker hariken. Spitfajer je bio jednokrilac dosta čudnog izgleda, sa krilima sličnim galebovim, otvorenom pilotskom kabinom i fiksnim stajnim trapom. Petog marta 1936. je poleteo prototip Spitfajera. Međutim, u to vreme je bio prilično daleko od konačnog cilja. Još nisu bila konstruisana eliptična krila, koja će biti ključ Spitfajerovih performansi. A i kada su konačno konstruisana eliptična krila, bilo je očito da će njihov zaobljen oblik predstavljati velike probleme za konstruktore alata za njihovu serijsku proizvodnju, te da će do isporuke prvih Spitfajera doći kasnije nego do isporuke prvih Hjurikejna. Ovde se pojavio još jedan problem, naime fabrika Vikers-Supermarin nije bila dovoljno velika za isporuku prve, skromne, isporuke od čak 310 aviona, pa je proizvodnja bila prepuštena kooperantima. Jedna kompanija preuzela je proizvodnju vrhova krila, druga je proizvodila napadne ivice krila, treća nosač motora itd. Spitfajer je imao na prednjem delu rešetkastu kutiju za motor, u sredini monokok, a na kraju sekciju koja se mogla odvojiti i kojoj su zadnja dva rebra bila izdužena prema gore i pretvarala se u vertikalni stabilizator. Glavno rebro krila, konstruisano u slojevima, posedovalo je mehaničku čvrstoću opruge. U eliptičnom krilu bilo je mesta za osam mitraljeza, dva sanduka za municiju i otvore za izbacivanje istrošenih metaka. Zadnji deo trupa se pomoću dva nosača produžuje u rep, što celom sklopu daje veću integralnu čvrstoću. Poklopac pilotske kabine bio je tako dizajniran da je pilot imao izvrsnu vidljivost u svim smerovima, a na vetrobranu je imao i retrovizor. Zanimljiv je i podatak da je krilo Spitfajera, u koje su stala četiri teška mitraljeza, bilo tanje od krila Meseršmitovog lovca. Tek mnogo godina kasnije, kada su se brzine aviona drastično povećale, detaljna nautičko-tehnička istraživanja, koja su tada postala moguća, pokazala su da je Spitfajerova konstrukcija tada bila daleko ispred svog vremena.

Britanski lovački avion Hoker Hjurikejn.

Hoker hariken nastao je kao jednokrilna varijanta "Hoker fjurija” (Hawker Fury). Bio je, barem što se tiče strukturalnih delova, jednako konstruisan. Kostur trupa bio je od metalnih cevi spojenih i pričvršćenih žicama, oko kojih je montiran drveni okvir preko kojeg je bilo nategnuto platno. U početku čak ni krila nisu bila metalna nego platnena, metalna su došla kasnije, ali pre nego što je počela proizvodnja. Hjurikejn je bio na pola puta između starih dvokrilaca i novih Spitfajera, ali je taj tip konstrukcije ipak imao očiglednih prednosti. Krhkotine od granata protivavionske artiljerije i topova neprijateljskih aviona, od kojih su nastajala strahovita oštećenja na metalnoj oplati aviona, delovale su manje razorno na avione rešetkaste građe. Iz istog razloga često se događalo da bombe bačene iz aviona nisu mogle da pogode radarske tornjeve. Hjurikejn je inače, bio veoma velik avion za tadašnje pojmove i merila. Iako su Hjurikejn i Fjuri bili avioni istog proizvođača Hoker (Hawker) i premda su mnogi delovi tih aviona bili isti, jednokrilac Hjurikejn je bio mnogo veći od dvokrilca Fjurija. Treba napomenuti još nešto: RAF je imao veoma malo ljudi koji su bili sposobni da shvate veoma složene probleme konstrukcije sa nosećom metalnom oplatom, ali su njegovi mehaničari proveli čitav život servisirajući i popravljajući avione slične Hjurikejnu. Zato, kad su jednom počele prave borbe, velik broj ozbiljno oštećenih Hjurikejna je popravljen bez problema u hangarskim radionicama koje su se nalazile uz same aerodrome.

Radar godine 1934. je napravljen u Romni Maršisu (Romney Marshes) prvi improvizovani radar koji imao opseg svega 13 km. Međutim, priča vuče korene još ranije. U razdoblju od 1876. do 1903. tri izuma su izmenila svet drastičnije nego bilo koje ranije dostignuće. Prvo je doktor Oto konstruisao plinski motor, koji će kasnije, 1885, usavršiti Dajmler tako da se koristio kao pogon za vozila na točkovima. Samo dve godine nakon ovog pronalaska, 1887. Herc je pretvorio električne iskre u električni talas, a Markoni je pomoću električnih talasa 1897. poslao bežičnu poruku devet milja daleko. Motor na unutrašnje sagorevanje, avion i radio izmenili su ratovanje, više nego nekad barut i para. Međutim, upotrebom sva tri pronalaska u 20. veku dobijena je samo jedna bitka, bitka za Britaniju.

Hercov izum je usavršen u radio-telefon, napravu koja je omogućila pilotu-lovcu da razgovara sa kontrolom na zemlji i sa drugim lovcima. Usavršavanjem Hercovog izuma dobijen je i HF/DF uređaj (High Frequency Direction Finding)- otkrivanje smera pomoću visokofrekventnih talasa. Radar je kasnije sve više usavršavan, pa je postajao sve precizniji i dobijao veći opseg. Naziv „radar" izmislila je Američka ratna mornarica, koja je kasnije sebi pripisivala Hercov izum. Međutim, to jednostavno nije tačno. Pravi pronalazači radara su Englezi, samo što je do njegovog potpunog usavršavanja došlo mešanjem znanja o radaru Japanaca, Nemaca, Amerikanaca, i naravno Engleza. Bitno je naglasiti da su ta saznanja opet najbolje iskoristili Englezi i izumeli najdelotvorniji radar, barem što se tiče relacije zemlja-vazduh. Englezi su takođe imali i najrazvijeniji sastav radarske mreže, geografski položaj i oblik obale koji su pogodovali većem opsegu radara. Neki tvrde i da je radar u suštini spasio Britaniju od poraza, što nije netačno, međutim nije ni konačna istina.

Zanimljivo je spomenuti kako su i London i Berlin tvrdoglavo verovali da suprotna strana ne zna ništa o tehnologiji radara, iako je postojala sva sila dokaza da je taj stav potpuno pogrešan. Npr. Nemci su iz Francuske mogli da vide radarske tornjeve kod Dovera. Nije postojala nikakva mogućnost da se sakriju, maskiraju, ili kamufliraju u nešto drugo, jer su to bili divovski metalni tornjevi. Osim toga ne smemo da zaboravimo još jednu činjenicu, a to je da su Nemci nad njima leteli i morali su se zamisliti i zapitati čemu služe.

Radar je po svemu sudeći odigrao vrlo važnu ulogu u bici za Britaniju. Olakšavao je RAF-u posao, i omogućavao bržu reakciju protiv nemačkih napada. Radar je bio elektronski pas čuvar Englezima, koji je mogao izdaleka da otkrije neprijateljske avione (ili brodove)- čak i u tami, oblacima i magli. Stoga se sa pravom može reći da je jedan od ključnih činilaca nemačkog neuspeha ili britanskog uspeha.

Englezi i London tokom rata

Britanski plakati

Stanovnici Londona su za vreme bombardovanja grada preselili bolnice i pijace u podzemnu železnicu. Čak su bile organizovane prostorije u podzemnim železnicama gde je na sigurnom moglo da prenoći i do 500-600 osoba po jednoj prostoriji. Većina britanskih ministarstava preselila se ili na sever zemlje ili u podzemnu železnicu, iz kojih se u suštini vodila odbrana Britanije. Kuće u Londonu su postale izvidnice za protivavionsku odbranu. Stanovnici Londona su uveliko pomagali vojsci pri postavljanju velikih baražnih balona u obliku cepelina nad Londonom, koji su služili kao odbrana od Luftvafea. Ukoliko bi avion udario u baražni balon, srušio bi se ili eksplodirao.

Organizovane su i jedinice civila koje su učestvovale u pomaganju pri izvlačenju ranjenih iz ruševina zgrada.

Britanci su decu masovno slali na sever zemlje, delimično i pre same bitke, kada su shvatili da su poslednja slobodna zemlja zapadne Evrope i kada je postalo jasno da im rat „kuca na vrata“. Ovaj potez je bio logičan i smislen, pošto decu nisu mogli da koriste ni u jednom potrebnom zanatu, a u gradovima na jugu zemlje deca su bila samo „laka meta“. Doduše, i za njih se u najkritičnijim trenucima našao posao koristan za RAF i vojsku, ali ti poslovi nisu bili fizički zahtevni, naravno radilo se o deci određene dobi, od 12 godina na dalje.

Hitler i operacija „Morski lav“

Glavni članak: Operacija Morski lav

Hitler je smatrao da će se Britanci predati bez borbe, da će potpisati mir koji im je on ponudio. Vinston Čerčil je to naravno odbio, što je kasnije Hitler u Rajhstagu (Reichstag-nemačkom parlamentu) prikazao kao da Britanci žele rat protiv Nemačke.

Kod samog ulaska u rat, Hitler je dao jedan sasvim nemoguć uslov svojoj vojsci. Trebalo je osvojiti Britaniju u samo šest meseci. Međutim, to i ne izgleda tako nemoguće, ako je u svega 11 meseci osvojio skoro celu Evropu bez i jednog poraza. Ipak tu priči nije kraj. Hitler je pokrenuo operaciju protiv Britanije, koju je, kako neki kažu, smatrao „igricom“ za Luftvafe. Neki stručnjaci tvrde da njega Britanija nije ni zanimala. Kada se bolje pogleda, Velika Britanija je bila potpuno izolovana zemlja zapadne Evrope koja mu uopšte nije predstavljala opasnost. Britanija nije mogla sama napasti Hitlera jer nije imala nikakve uslove za to, i to su svi znali. Hitler je Geringu zadao tako kratak rok za osvajanje Britanije, zbog toga što su njegove misli bile okrenute samo prema Sovjetskom Savezu. Ispada da je razmišljao na način da ako se Britanija osvoji, onda odlično, a ako ne, nikom ništa. Međutim to su samo logičke pretpostavke istoričara, koje ne moraju biti tačne. U obzir treba uzeti i to da postoje nekakvi dokazi o Hitlerovoj nezainteresovanosti. Ti dokazi nisu baš čvrsti i možda su pogrešno interpretirani. Možda je i Hitler, koji je poznat kao vešt i snalažljiv govornik, počeo da pokazuje znakove nezainteresovanosti kada je počeo da gubi vazdušnu bitku. Ukoliko to nije istina, onda se neuspeh Nemaca zaista mora uzeti kao prekretnica rata. Naime, Britanci su prvi dokazali da se Hitler može zaustaviti, što nije uspelo nikom pre.

Zaključak

Bitka za Britaniju predstavlja prvi Hitlerov neuspeh. Luftvafe nije uspela da izbori vazdušnu premoć na nebu iznad Britanije, što je bio jedan od glavnih uslova koji su morali da budu ispunjeni da bi se krenulo u realizaciju Operacije „Morski lav“.

Britanci su na početku Bitke za Britaniju bili značajno slabiji od Nemaca. Manje ratne tehnike, manje iskustva, manje radne snage, manje vojne snage, manje sirovina, bili su izolovani (osim morskim putem prema SAD), njihovi dominioni nisu bili u stanju da im šalju potrebnu pomoć. Međutim, i pored značajne prednosti koju je imalo, nemačko ratno vazduhoplovstvo nije uspelo da uništi lovačku komandu RAF. O okolnostima koje su dovele do ovakvog ishoda Bitke za Britaniju postoje različita mišljenja. Prema nekim istoričarima Hitler nije imao nameru da pokori Britaniju. U korist ovoj teoriji svedoči nekoliko istorijskih činjenica među kojima se naročito ističe čuveni prelet jednog od najuticajnijih ljudi nacističkog režima i bliskog hitlerovog saradnika Rudolf Hesa u Britaniju. Iako se nacistički režim, nakon ovog događaja, odrekao Rudolfa Hesa pod izgovorom da je mentalno oboleo, veruje se da je on bio na tajnom zadatku otpočinjanja pregovora sa Engleskom. Osim ove, često se spominje i čuvena Hitlerova naredba kojom je zaustavio napredovanje nemačkih oklopnih jedinica tokom bitke za Francusku, čime je omogućio evakuaciju kompletnog Britanskog ekspedicionog korpusa i još oko 160.000 francuskih vojnika iz Denkerka na britansko ostrvo.

Osim ove teorije, o kojoj se u nedostatku konkretnih dokaza može samo špekulisati, istoričari se uglavnom slažu da je ključnu ulogu u ovakvom ishodu bitke imala odlično organizovana britanska odbrana koja je počivala na mreži radarskih stanica raspoređenih duž obale Lamanša. Ove radarske stanice, u kombinaciji sa izvanrednim lovcima Spitfajer i Hariken sa kojima je raspolagala Lovačka komanda RAF, svakako su značajno doprinele britanskoj pobedi. Pritom se ne sme izgubiti iz vida da su Britanci do početka Bitke za Britaniju uspeli da razbiju nemačku vojnu šifru zahvaljujući tome što je jedan primerak nemačke šifarske mašine Enigma zarobljen i dopremljen u Britaniju. Zahvaljujući tome, Britanci su uglavnom, unapred bili upoznati sa svim nemačkim ratnim planovima. Neuspeh Nemaca može se pripisati i odličnoj britanskoj strategiji kao i maštovitim vazduhoplovnim komandantima koji se nisu libili da u borbi protiv nemačkog vazduhoplovstva primenjuju nova taktička rešenja i lukavstva. Britancima je na ruku išla i činjenica da je Luftvafe, u trenutku kada je konstantnim napadima na britanske aerodrome zamalo uništila britansku Lovačku komandu, bila prinuđena da promeni taktiku. Naime, jedan, sa strateške strane krajnje beznačajan napad britanskih bombardera na Berlin, razbesneo je Hitlera koji je naredio Geringu da Luftvafe sravni London sa zemljom. Uprkos velikim ljudskim žrtvama, ova promena taktike omogućila je britanskoj lovačkoj komandi da se oporavi i popuni gubitke u ljudstvu i avionima. Osim toga, izuzetno mali operativni radijus dejstva glavnog nemačkog lovca Meseršmit Me-109E, kao i činjenica da su se pogođeni nemački piloti spasavali iskakanjem nad neprijateljskom teritorijom, zbog čega nisu bili u mogućnost da se vrate u svoje jedinice i nastave sa borbom, značajno su uticali na borbenu sposobnosti Luftvafe, koja posle Bitke za Britaniju više nije bila u mogućnosti da lansira uspešnu kampanju strateškog bombardovanja.

Bitan podatak je da je Luftvafe na početku operacije bio tehnički trostruko jači od RAF-a.

Jedina strana u kojoj su Britanci bili jači od Nemaca, bila je mornarica. Okršaji na moru uglavnom su se sastojali od pojedinačnih obračuna bez većih pomorskih bitaka. Nemačke podmornice su bile veoma aktivne u vodama oko britanskog ostrva dok je britanska kraljevska ratna mornarica imala apsolutnu dominaciju na morskoj površini. Sve u svemu, pomorski rat nije bio ni „senka“ vazdušnom ratu, uostalom nije uticao na operaciju ni za jednu ni za drugu stranu.

O tome da li je Britanija dobila bitku, takođe se može raspravljati. Nemci su se povukli iz operacije zbog otvaranja fronta na istoku. Britanci su ostvarili neutralnost u vazdušnom prostoru nad Lamanšom, ali nisu njime vladali. Međutim, željeni cilj je bio postignu. Znali su da do invazije neće doći ukoliko Luftvafe ne ostvari premoć u vazduhu. Bilo je trenutaka kada je RAF mogao da izgubi rat, ali Nemci to opet nisu iskoristili. RAF je vodio uspešnu odbranu, koristio svakakva rešenja kako bi sprečio štetu na zemlji, ali nikada nije napadao. U par slučaja Čerčil je zapovedao bombardovanje Berlina, i nekih drugih gradova, ali je to bilo po principu „napad je najbolja odbrana“. Stoga, da li je pobeda prava reč kojom se može opisati britanski uspeh, o tome se može raspravljati, ali svakako ide u korist Britanaca.

Bitku za Britaniju valja sagledati i sa ove strane: u Britaniju su izbegle vlade mnogih pokorenih zemalja. Te vlade su iz Engleske širile otpor prema fašizmu, koliko je to bilo moguće, što je značajno doprinelo padu Nemačke. U Englesku je pobegao i sam Šarl de Gol (Charles de Gaulle) koji je kasnije okupio francuske jedinice iz dominiona i one koji su se spasile zajedno s njim kod Denkerka (Dunkerque). Iz Ujedinjenog Kraljevstva je kasnije počela operacija „Dan D“, savezničko iskrcavanje na tlo Evrope, koje je presudilo Nemačkoj. Da je Britanija doživela poraz, mogli bi se pitati šta bi bilo sa severnom Afrikom i Sueckim kanalom. Preko Sueckog kanala Hitler je mogao osvojiti Bliski istok, koji je pun nafte, a zatim nastaviti prema severu ka Kavkazu. To se možda i ne bi dogodilo, ali je svakako postojala ta mogućnost da se britanske jedinice izvan domovine, nakon njene (eventualne) predaje ili poraza, predaju silama Osovine čime bi se otvorila brojna druga pitanja koja su bila moguća, a koja bi pogodovala samo Hitleru i Nemcima.

Literatura

• Ciment, James; Russell, Thaddeus (2007). The Home Front Encyclopedia: United States, Britain, and Canada in World Wars I and II. ABC-CLIO. str. 831. ISBN 978-1-57607-849-5. 
• Deighton, Len (1984a). Lovac: zračne bitke za Britaniju. I. Centar za informacije i publicitet. 
• Deighton, Len (1984b). Lovac: zračne bitke za Britaniju. II. Centar za informacije i publicitet. 

Vidi još

• Bombardovanje Koventrija